ЖИВОТ ПРИЧА, А ЈА ПИШЕМ

    8 mjeseci pre 507 pregleda Izvor: PV Informer

Скоро двадесет и пет година у мени живи једна прича. Животна, провјерљива, опипљива, реална, па опет, попут бајке нестварна и неухватљива. У тој њеној неухватљивосити можда лежи одговор на питање које сама себи често постављам: Зашто ми је двадесет пет година требало да је из најљепшег дијела свога срца изнесем на свјетлост дана. Причала сам је, истина, ко зна колико пута својим пријатељима и ђацима, али сам се плашила писане ријечи и трага који та ријеч оставља. Чинило ми се да моја рука и перо нису дорасли њеној величини и да нећу успјети, ма колико се трудила, да је пренесем на начин на који то она заслужује. Такође, вјеровала сам и вјерујем и данас, да она и својом ширином и својом дубином, заслужује већи простор од ограниченог простора једног записа, да је њено мјесто на страницама романа или сликама са филмског платна.

То је прича о једном страшном времену и једном, или боље рећи о два, велика срца. Она се, додуше, рачва у неколико огранака и из те једне приче, попут ријеке, извире већи број прича које се опет у њу уливају, али ја ћу овога пута покушати да пратим једино тај њен основни ток. Остале дијелове препуштам неком обимнијем умјетничком дјелу и вјештијем умјетничком перу.


Прича, можда, почиње у селу Јасик надомак Брчког, али у мојој глави она почиње много раније, у студентском дому Неџарићи у Сарајеву. Јер, управо ту сам упознала свог вјенчаног кума и крштеног кума своје дјеце – Бранка. Младић, наизглед обичан, попут многих које срећете, а опет, по свему јединствен и посебан. Одрастао у петочланој породици, уз родитеље и још два брата, од којих је један од рођења имао теже смење у развоју, Бранко је од малена научио шта значи љубав и брига према другом бићу, посебно ако је оно немоћно и на туђу помоћ константно усмјерено. Та љубав и та брига достићи ће свој врхунац у вријеме рата, оног суровог грађанског рата у Босни 90-тих година прошлог вијека, у коме је у пламену изгорио његов родни Јасик.

Нећу овог пута писати о страшној атмосфери и невиђеној паници која наступа када чујете узвик: „Пале! Људи, село пале!“ У језивој пометњи која тада ухвати младе и старе, заборавља се све: и мајка, и отац, и брат и сестра, па чак и сопствено дијете. Остаје само једно једино јасно сазнање – онај ко побјегне и први стигне до „својих“, имаће шансу да преживи. Биће смјештен у избјегличко прихватилиште или на неко колико – толико безбједно мјесто, али оне који не буду довољно брзи и вјешти, чека непријатељска рука, чека сигурна смрт или, у најбољем случају, логор. Тај дио, који је сам по себи једна посебна прича, најмерно овога пута прескачем желећи да бацим свјетлост на једну другу слику.

Слику двадесетогодишњег студента ветерине који на својим младим плећима носи немоћног брата, док његов старији брат Ђуро, студент пољопривреде, и престрашени родитељи бјеже с њима што даље од запањујућег ратног пламена.

И баш у том моменту, у тренутку када све нестаје осим наде да ћеш бити довољно брз и живу главу спасити, до Бранка је допро очајнички узвик старе нане, једине муслиманке у православном селу које је управо издисало у пламену. Њено болно: „Упомоћ, помозите“, изговорено у тренутку када је немоћна пала у блато док је као и остали покушавала да побјегне, промијениће вртоглавом брзином читав Бранков живот. Знао је да ће, ако се врати по њу, бити посљедњи у реду и пасти у руке усташа, али је, јасније од тога, знао да са њеним болним „упомоћ“ неће моћи напријед. То слабачким гласом изговорено „упомоћ“ било је у његовим ушима, мислима и срцу гласније од стравичног мајчиног узвика: „Бранко, врати се, не иди, не остављај нас“! Не осврћујући се на мајчине болне јауке, додао је млађег брата у наручје старијем и потрчао у правцу старичиног гласа.

Тог момента и још дуго времана након тога, Бранкова веза са најближима се прекида. Везу са њима замијенио је, или боље рећи проширио, једном новом и посве специфичном везом – везом са старом наном. Дубина те везе доћи ће посебно до изражаја у логору у који су, као посљедњи у колони која је бјежала, доспјели заједно.
А логор је тек једна посебна прича. У њему све маске спадају, сви обзири нестају, сва правила се мијењају. Ту остаје го човјек, онакав какав заиста јесте, без примјеса стеченог морала и утврђених правила мирног времена. Ту си оно што јеси. Заробљен и лишен свега људског, човјек у логору постаје слободан једино да се прикаже у свом најсировијем издању. Отуда се не треба чудити што ћеш међу својима у логору наићи на окорјеле издајнике, на оне који се сами нуде да своје састрадалнике бичују да би се заузврат сами спасили свакодневног бичевања, као уобичајног ритуала злог времена и злог простора. У дојучерашњем школском другу видјећеш свог најљућег непријатеља (јер се ударац његовог бича најдубље у леђа зарије), али ћеш можда у свом природном непријатељу препознати истинског пријатеља.

Никада нећу заборавити реченицу коју је Бранко изговорио описујући те дане: „Када би неко од мојих сјутра ухватио младог стражара у овом логору, Хрвата, ја бих се са радошћу понудио да у замјену за њега мене стријељају “. У очајним условима озлоглашеног хрватског логора, овај Хрват је био Бранку једина свијетла тачка. Доносио му је сваки дан папир и оловку како би Бранко писао писма својој дјевојци и зарекао му се да ће је, ако он не преживи, наћи послије рата и предати јој писма. Та писма, истина, нису сачувала Бранкову предратну љубавну везу, али су можда сачувала његов живот.

Сачувала су га и поред чињенице да се, видјевши да нана коју је спасио не може преживјети бичевања, понудио да умјесто ње бичују њега. Бичевање је, умјесто порције ручка, добијао два пута дневно, једном као своју, а други пут као нанину порцију. Та надљудска понуда да свој живот баци под ноге како би туђи спасио, била је обично пропраћена злобним поклицима оних који такав гест нису могли да разумију: „Удри, удри што јаче, ова будала воли бичевање“. За многе несрећнике у логору, ово је постао вид њихове морбидне забаве. Па ипак, сваки тај ударац по Бранковим леђима дубоко се заривао у скрхано нанино срце, које је крварило у моментима док један младић трпи ударце њој намијењене. Није тада ни слутила да ће стравичне логорске услове обоје преживјети, а још мање да ће јој живот, иако старој и болесној, пружити шансу да му доброту добротом узврати.


Прошло је шест пуних мјесеци тамновања након што су Бранко и његова нана изашли из логора. Проћи ће још много времена док Бранко не пронађе своју породицу. Након Дејтонског договора, када су коначно везе са одсјеченом Босном поново успостављене, своју породицу наћи ће не само он, већ и изнемогла нана. Њене кћерке, настањене у далекој Швајцарској, доћи ће по своју мајку у намјери да је воде са собом. „ Драга дјецо, чему то“, рекла је старица, „у својој земљи ја сам доживјела највећи пакао, али и срела најљепши примјер несебичности и доброте. Мени више ништа не треба. Желим овдје да умрем. Али, ако ви мени као мајци желите вратити дуг, онда ми помозите да ја вратим свој. Школујте Бранка и Ђура, омогућите им да обојица заврше започете факултете, тако што ћете им плаћати школарину и стан у Београду све док не дипломирају и постану самосталне особе.“

Данас, након двадесет и више година, Бранко и Ђуро су успјешни пословни и породични људи. Успјешни на свим пољима. Ђуро је магистар пољопривреде у Брчком и отац двоје дјеце, а Бранко не само отац троје дјеце, већ и директор ветеринарске станице и једна од најутицајнијих личности у Добоју. И, као што Андрић давно рече, а судбина и овом случају потврди, „живот нам враћа само оно што ми дајемо другима“.


Када већ толико причамо и препричавамо стравичне случајеве злочинстава у једном стравичном братоубилачком рату, добро је знати и од заборава сачувати и овакве свијетле примјере који свједоче да човјек остаје човјек у злу, као и у добру. У злу можда још и више, јер само невоље осликавају нашу суштину. Ону за коју можда не бисмо знали ни да постоји да није искушења, страдања и невоља.

„Ми и не знамо колике снаге и какве све могућности крије у себи свако живо створење. И не слутимо шта све умемо. Будемо и прођемо, а не сазнамо шта смо све могли бити и учинити.“ Оно што, како Андрић рече, многи никад не сазнају, један Бранко и једна старица су сазнали. И при томе, уопште није важно што су у јеку вјерског рата били припадници различитих вјера. Или је можда баш то важно?

Како год, чини ми се да је неумјесно данас расправљати ко је од њих двоје био у датом тренутку већи човјек. Бранко или нана? Свако на свој начин. Свако од њих двоје, у складу са својим могућностима, био је у датом моменту подједнако велик и подједнако несебичан. Јер, шта су били то двоје људи, до један младић који није могао отићи у живот носећи на души бабин вапај за помоћ, и једна старица која није могла отићи из овоземаљског живота носећи на срцу свој неузвраћени дуг.

Piše: Снежана Грујичић

Najnovije vijesti

Najčitanije

Jesu li Pljevlja žrtvovan grad?

27.03.2020 6595 pregleda