Муслимани у Пљевљима – Поријекло презимена

    9 mjeseci pre 2370 pregleda Izvor: PV Informer

1. Мушовићи и Хасанбеговићи су од Јоксимовића. Од Јоксимовића се одвојила једна велика грана и прешла у ислам, пре скоро 400 година. Највише је Мушовића било око колашинских поља и у Никшићу. Ту су били капетани скоро 150 година, све до 1. септембра 1877. године, до ослобођења Никшића од Турака. После тога, Мушовићи су се разишли по многим местима. Осман Мушовић (1848) са једним рођаком је прешао у Вранеше и ту држао хан. Османов син Ћазим са три рођака је дошао 1916. године у Пљевља. Ту су се бавили трговином. Османови синови су: Алија, Ћазим, Раиф и Дуљко. Ћазимови синови су: Изет, Алија и Осман.

2. Башића има у Пљевљима три братства, али нису род. Ови Башићи су дошли од Прозора (можда су побегли из Далмације пре 300 година) и населили се у Моћевцу. Сви су били грађевинари. Памте имена предака од Суља (1853). Његов отац је био аскер и учествовао у кримском рату (1853) против Руса. Био је заробљен и провео 15 година у заробљеништву. Кад је пуштен, добио је чин паше, а кад је дошао у Пљевља био је порески службеник. Његов је Авдо (1882). Он је 1913. године отишао на рад у Србију – Београд, а 1914. године је био у српској војсци. Заробљен је од стране Шваба крајем 1915. године и био у робији шест месеци. За њега је интервенисао паша Бајровић преко аустријског конзула, па је пуштен. Авдов је Сафет.

3. Сматрају да су дошла из Азије 4 брата: Садо (Садагићи), Ваиз (Вајзовићи), Сејфо (Сејфовићи) иМех (Мехагићи). Раније су се презивали Мехмедалигазе и дошли су пре 200 година. Памте имена предака од Алије (1822). Његов син је Садо, а Садов Зећир. Имали су кућу изнад велике цамије па им је изгорела, али су задржали право да се сахрањују код џамије. Имали су имање код Тврдаша и у Брвеници. Тамо су им биле чифчије Топаловићи. У Пљевља се вратио Алија (од Тврдаша) и био је у аскеру 9 година. Кад се касније вратио погинуо је 1876. године у Крушеву од хајдука и устаника. Било их је 1912. године шест кућа.

4. Чорби су пореклом од Гацког. Тамо је неки Чорбо убио кадију и побегао у Пљевља. Не знају када су дошли. Знају за Османа (1850). Његов син Ајдин је био судски службеник. Бавили су се трговином и занатима. Било их је 1912. године три куће.

5. Вајзовићи су из Сунгурле – Анадолије а у Пљевља су дошла 4 брата хоџе. Звали су их Вазлије (говорници). Памте имена предака од Салиха (1830), а затим линија иде Латиф – Садија – Мустафа (1931). Бавили су се трговином, а имали су имања у Поблаћу, Оградама, Саставцима и у Пљеваљском пољу. На имањима су држали чифчије. Њихове потомке назваше Вајзовићи. Било их је 1920. године шест кућа. Салихов син Сулејман је био секретар Фејзи- паше Чакмака. Кад је овај премештен у Цариград и Сулејман је отишао са њим.

Салихов брат Сејдо је учествовао у бици на Шаранцима 1862. године. Ту је био рањен и заробио га је деда Бошка Бојовића, сакрио и излечио. Затим га је пребацио преко Таре и испратио за Пљевља. Потомци Ризах-муле прозваше се Ризахмулићи. Има их једна кућа.

6. О пореклу Селмановића писао је Танасије Пејатовић. Преци Стевана Томашевића су били српска властела, а Стеван – спахија. Учествовао је у турској војсци у бици на Мохачу 1526. године и ту се нарочито истакао. По завршетку битке турски командант му је рекао да је био храбар, да се јуначки борио за султана и да су Турци вољни да му дају високо звање, само ако хоће да преће у ислам. Он је пристао и добио звање паше. Томашевићи су и до тада имали велико имање око Пријепоља, затим Обарде, Козицу, Матаруге, а после су запосели Поткрајце, Дубочицу, Коријен, Глибаће, Бобово, Југово, Шумане, Боровицу, Љуће, Крњачу, Пљеваљско поље и много имања у другим селима. Да напоменемо, многа имања по овим селима дата су као мираз уз одиве. Поред ових поседа држали су: Шаранце, Језера, Дробњак до Крнова. Своје поседе у Језерима, Шаранцима и Дробњаку, продали су 1838. године Смајил-аги Ченгићу.

Изгледа да је Стеван Томашевић, Селман-паша по коме се и прозваше Селмановићи, најпре имао дворе у Матаругама, а затим под Гостечом. У Пљевља су дошли око 1600. године, а имали су сараје под Гостечом (где су сада Рондовићи) до пре 200 година. Ту су паше живеле и одатле судиле и управљале (разуме се, када су они били на власти). Имали су седам паша 1912. године било их је 17 кућа у Пљевљима (10 у Шеварима, 5 на Авдовини и 4 на Жабљаку) и 6 у Пријепољу.

Бобово је припадало Омер-бегу и Јусуф-бегу. Памте имена предака од Омера (1830). Његов син је Хусеин, а Хусеинов Хакија. У кући Хакије била је стара турска архива, али је после 1912. године пропала Сва су им имања обрађивале чифчије.

7. Дурумбашићи су дошли из Будима око 1700. године. Имали су имања у Зеници, Коминима, Црљеницама Памте претке од Хасана (1800). Његов син је Рагиб, а Рагибов Хасан. Земљу су им обрађивале чифчије. Крајем 19. века један је Дурумбашић био трговац, а двојица бријачи. Биле су их 1912. године 4 куће. Род су им Авдићи и Шуловићи.

8. Дулићи су дошли из Херцеговине око 1700. године. Презивали су се Сејфовићи и дошло их је шест кућа Једни су се населили код Рудога и Заостра а у Пљевља су дошле три куће. Једни су остали Сејфовићи, а други су се по дедовима прозвали Дулићи и Бајрамовићи. Кућу су направили код садашњег дома културе. Дулићи су имали чифчије и земљу на Радосавцу и Мељаку.

Дулићи су са Муловићима направили џамију на Серхату, где имају и своје гробље. Дулићи су били богати. Памте Османа (1858), а он је имао Хајра и Мустафу. Хајро је био судија за време турске власти. Било их је 1912. године пет кућа.

9. Према сопственом казивању, Дрнде су пореклом из Деренде из Азије. Отуда је дошао у наше крајеве неки командант турске војске. После ратовања се оженио и настанио у Пљевљима. Кућу је направио у Табанима, испред Јалије. Према другој верзији, он је био Србин, па је прешао у ислам. Дошао је око 1650. године. Били су земљопоседници – аге и имали су читлуке у Поблаћу, Бучју, Звезду, Брвеници, Коминима, Калушићима, Плијешевини итд. Било их је 1912. године осам кућа Неки су одселили у Азију. Најпознатији је био Хасан-бег Дрнда, који је носио пред турском војском алајбарјак 1862. године у борби на Шаранцима. Коња је узео од Радовића. Хасана је убио Новак Старчевић, чувени дугогодишњи хајдук из Бобова али је и он погинуо на крају борбе.

Тада је око Јалије (Табана) била шума, па је кућа Џемајила Џиновића прављена од те шуме (испод гробља). Дрнде су помагале обнављање Манастира Св. тројице. Памте претке од Даута (1825), чији син је Тахир, а Тахиров Шериф. Од Дрнда су се одвојили Дурутовићи.

10. Презиме су Ђуловићи добили по птицама ђуловима, Имали су имање у Заостру, али не знају да ли су дошли у Пљевља из Заостра. Било их је свега две куће. Памте имена предака од Мустафе (1836), који се родио у Пљевљима. Једна њихова линија иде овако: Мустафа – Шериф – Ариф – Исмет. Бавили су се трговином и били богати.

11. Чаушевића има две врсте. Чаушевићи у Пљевљима су дошли из Босне око 1700. године и населили се у Шуманима. На имању је живело само по једно домаћинство. Други су дошли у Пљевља и бавили се трговином и занатима. Имали су у Бошчиновићима и у Брвеници имање и воденицу. Памте имена предака од Шерифа (1850). Шерифов син је Рамиз, а његов Садик. Презиме су добили по неком чаушу – воднику. Алија је био најбогатији и најугледнији. Било их је 1912. године шест кућа. Нису им род Чаушевићи са Бољанића.

11. Хекале су из Никшића. И данас се знају развалине њихове куле на западној страни града. Не знају одакле су дошли у Никшић. Суљов чукундеда, рођен око 1800. године, био је богат и угледан Никшићанин. Због свађе уби неког турског великодостојника и побеже у шуму изван града. Удружио се са хајдуцима (Србима) и 18 година хајдуковао (1832-1850). Најзад га је паша амнестирао. али није могао живети у Никшићу. Тада он са два брата дође у Пљевља.

12. Од њих су Луиновићи и Хаџишаћировићи. Суљу не дадоше да живи у Паду, већ се насели у Шљукама – Мељак.

Суљо је и даље сарађивао са хајдуцима, те они више нису пленили мељачку стоку. Било их је 1912. године 6 кућа. Сејфо је био перјаник књаза Николе и ратовао на Дрини 1914-1915. године. Имао је велики број одликовања за ратне заслуге из првог светског рата у црногорској војсци.

13Хелићи су се некад звали Сијалџићи и изгледа да су ислам примили у Никшићу. Овамо је дошао Хасан, Руждов прадеда, око 1880. године и населио се у Крћама. Тамо су имали велико имање. Чифчије су им били Пивљани – Бајо и остали. У град су дошли после 1919. године. Било их је само једна кућа.

14Ћосовића, муслимана, има две врсте и нису род. Сматра се да су били Срби који су прешли у ислам. Највероватније су од православних Ћосовића. У Пљевља је дошао Хаџов деда око 1880. године. Био је радник. Била их је само једна кућа.

15. Хрковићи су пореклом из Борча – Херцеговине. Кад су дошли Аустријанци 1878. године, Рашидов прадеда је мобилисан у аустријску војску. За време побуне 1882. године, Швабе су му убиле брата. Он тада уби два или три официра и побеже у Пљевља. Паша га прими за субашу, али се нешто посвади са пашом Бајровићем и напусти службу. Тада му Адбеговићи дадоше имање (12 хектара) у Видрама, а добио је и нешто пашњака.

Имао је два сина: Дервиша и још једног, чијег се имена не сећају. Овај Дервишов брат је био перјаник краља Николе и погинуо је на Дрини у црногорској војсци 1915. године. Били су богати; имали су и злата, али је у I светском рату све потрошено.

16. У Пљевља је дошао на службу турски официр Харбић око 1830. године. Кад је добио пензију, оженио се од Башића и имао три сина. Купио је имање у Видрама и направио кућу у Пљевљима. Најстарији син био му је Осман (1855); бавио се бријачким занатом. Његов син Решо био је пекар. За време I светског рата 1914-1915. године. пекао је хлеб за црногорску војску. Биле су их 4 куће 1912. године. Сви су се Харбићи бавили занатима Презиме су добили по неком старцу који је стално са собом носио харбију.

17. Према Шалипуровићу, од Јоксимовића се одвојила једна велика грана и прешла у ислам, пре око 400 година Од њих су ХасанбеговићиМушовићи и други. Хасанбеговићи су држали скоро читав Вранеш и Стожер. На Стожеру им је био катун. Презиме су добили по Хасану, њиховом родоначелнику.

Били су богати; имали су 18 читлука које су обрађивали са слугама и око 300 чифчија.

Имали су много злата; држали су га са пасуљем у џаковима, јер злато у пасуљу не влажи. Једанпут су продали један џак пасуља у коме је било много злата. Били су веома угледни па су неки други братственици узимали њихово презиме (Хаџићи, Хаџовићи и Садиковићи).

Код Хасанбеговића су, крајем прошлог века, долазиле аге и бегови из Бијелог Поља на излет и лов. Долазили су и Швеваљци. Једанпут су ловили са гостима и нису ништа уловили. На повратку наиђу поред једне српске куће, на којој је домаћин вршио поправку и био на сљемену. Један обесни ага рече: ”Кад нијесмо ништа уловили, погледајте да га гађам”, и пуца на оног јадника на крову. Погоди га и уби. Остало му је петоро сиромашне деце, па су им Хасанбеговићи дали мало земље.

У нападу на Стожер, 5. V1 1877. године, погинула су четири Хасанбеговића.На Хасанбеговића су напали Колашинци 1924. године, после погибије Бошка Бошковића. Тада су убијена 82 Хасанбеговића, након чега су две породице дошле у Пљевља.

18. Дошао је деда Насуфа Герине 1878. године из Загорја код Стоца са три сина и населио се на Маљевцу. Он је учествовао у отпору аустријским трупама приликом заузимања Босне и Херцеговине. Касније су неки прешли у град и бавили.се занатима Око 1920. године било их је 7 кућа. Презиме су добили по неком шаљиавчини – спадалу кога су звали Геро, па његове потомке прозваше Герине.

19. Према једној верзији, Халилбеговићи су од неког јаничара, односно војника који је био родом из Ајзербеџана. Према другој верзији, Халилбеговића предак је дошао из Мађарске после турског пораза под Бечом, 1683. године. Живели су код Високог у Босни. За време побуне Хусеин-капетана Градашчанина, царска војска је убила једног Халилбеговића, па су његови побегли у Пљевља.

Отац Сулејманов поново се вратио у Босну после 1878. године. Бавио се трговином, па је и његов син Сулејман (1850) наставио очев занат. Сулејман се поново вратио у Пљевља 1914. године, где је и остао.

20. Хаџиатлагићи, према једној верзији предања, воде порекло из Мађарске. Њихов предак је побегао отуд после 1683. године. Према другој верзији, пореклом су из Бољанића, вероватно изламизовани Срби. Тамо су имали велика имања, чак и за време бивше Југославије. Држали су по 200 оваца и коза. Почели су се бавити трговином око 1850. године.

Најугледнији је био Мујага Хаџиатлагић (1850), који је трговао на велико са Лазом Бајићем и Лазом Шећеровићем. Од 1910. године био је начелник среза (казе), а тим послом се бавио и после уласка Србије у Пљевља, 1912. године. Кад је Пљевља освојила Аустро-Угарска 1916. године, Мујагу су интернирали као србофила. По повратку из робије 1918. године, надокнађена му је имовина коју су му опљачкале Швабе.

Због свог патриотског држања, добио је три висока одликовања: Краљевски орден Св. Саве I реда, Орден IV степена Данила I и Краљевски орден ‘Југословенска круна’ IV реда. Род су им Кадићи и Шећеркадићи (потичу од три брата).

21. Живели су Хаџисмајиловићи у Будимпешти на Чепелу и тамо су се звали Карамети. Отуда је дошао један хоџа, највероватније после великог турског пораза под Бечом 1683. године. Њихови потомци у Пљевљима су се бавили трговином и занатима. Смајил (1830) је прешао у Чајниче и ишао на ћабу у Меку и Медину. У Чајничу је купио земљу и бавио се трговином, а његов син Шериф и унук Мухамед имали су и две пилане. Мухамед је имао велико богатство… Вратио се у Пљевља 1927. године и купио кућу и имање. По Смајилу су његови потомци, након његовог повратка са ћабе, добили презиме Хаџисмајиловићи. Мухамед је, за време бивше Југославије, ишао у Будимпешту – Чепел и тамо клањао.

22.Халикавазовићи су се раније презивали Скочићи. Први који се помиње под презименом Халикавазовић, био је Ибро (1860). Био је официр у пљеваљском гарнизону, а његов син Хусеин (1890) је радио као порески службеник. Не знају своје порекло.

23. Отац Реша Гељића живео је негде у Херцеговини. У некој свађи у вези са проценом приноса жита, уби пашиног субашу, те је морао да бежи. Прво је дошао у Колашин, али плашећи се да га не препознају и ухвате, побегао је у Плашче, код Поблаћа, око 1840. године. Решов син Ахмет (1880) је био коџобаша и угледан човек.

Гељића има и Срба код Ужица, али не знају да ли су род са овим Гељићима. Биле су их 1912. године 4 куће.

24. Геци су пореклом из Горажда. Памте имена предака од Сејфа (1860), чији је отац учествовао у отпору аустријској окупацији Босне и Херцеговине, 1878. године, па је морао бежати са фамилијом из Горажда. Населили су се у Бушњу (на пашњаку, а крчио је и шуме). Власти су му три пута рушиле колибу, а он је поново подизао и најзад су га оставили на миру. Сејфо је погинуо 1912. године, а фамилија му је прешла у Пљевља. Не знају одакле су дошли у Горажде. Геца има и Срба.

25Џиновићи су из Требиња од тзв. Џиновића куле. Пошто су Џиновићи били тамо пренасељени, а наступило је неколико сушних година, морали су селити из тог места. Око 1857. године кренуо је Салко са још пет породица Џиновића и населио се у Сељашници код Пријепоља. Ту су купили, за нешто накита и новца, земље. Већ 1912. године било их је у Сељашници 30 домаћинстава. У I светском рату (1914-1918. године) учествовало је више Џиновића у српској војсци, од којих су 4 погинула. Салков унук Шабан је био жандарм у Пљевљима.

26. Џукљани су живели у Мрзовићима скромно, па је око 1900. године прешао Сејфо (1850) са сином Хамидом у Видре. Били су чифчије, јер нису имали своје земље. Касније су њихови синови прешли у Пљевља и били радници. Не знају одакле су дошли у Мрзовиће.

27. Дешевићи су од Љуца из Никшића. Дошле су 4 куће у Пљевља 1877. године. Један од њих је био Дешо (1850), а син му је Суљо. Суљов син Бајро прозвао се по деди Дешу – Дешевић. По доласку у Пљевља били су радници.

28. Џебханићи памте имена предака од Хуса (1860). Хусов је отац дошао негде од Косова. У Пљевљима се запослио код неког бега као слуга Оженио се и жена му је донела мираз. Док је био на Косову, био је управник магацина муниције – џебахане, па су га по томе прозвали Џебханићи. Касније је набавио имање у Орљи. Чифчије су им били Палибрци. Хусо је био порезник у Пљевљима за време турске управе, а његов син Халил је био угоститељ.

29Чоле Хакија сматра да су најстарија муслиманска братства: Сурулизи, Машићи иХалихамзићи. Чоле су се раније презивали Хаџиавдићи, а памте имена предака од Османа (1830). Османов дед је пушкар и приликом рада пушка је опалила и сломила му кост у лакту, па су га по том чолану прозвали Чоле. Осман је у Табанама прерађивао кожу, а то су радили и његови синови.

Поред бављења занатима, имали су на Трлици велика имања и тамо су држали по 200 оваца, све до 1921. године када су то све продали, јер су се спремали за сеобу у Турску. Међутим, одустали су од сеобе и остали у Пљевљима. Било их је 5 кућа.

30. Сматрају да је предак Чивгина дошао из Шама, из Турске. Бавио се трговином. Сејфов отац Мехо (1870) је био трговац. Терао је од 500 – 1000 комада стоке у Стамбол и продавао. У Пљевљима су биле 2 куће Чивгина.

31. Дељковићи су некада живели код Београда и звали се Денкери. Можда су овамо дошли за време Карађорђевог устанка (1804-1813. године). Памте имена предака од Мухарема (1860), чији је син Зизо. Било их је 1912. године 3 куће.

32. Ћинаре не знају кад су дошли у Пљевља и одакле. Памте имена предака од Омера (1830). Омер је имао два сина: Мехмед-зеку или Зекерија и Узеира. Зекерија је завршио руждију (нижу гимназију) у Пљевљима а у Истанбулу изучио оријентално шеријатско право. Тамо се и оженио. Дошао је у Ниш 1912. године и био шеријатски судија. За заслуге од 1912-1918. године добио је највећа српска одликовања. После 1918. године постављен је за председника Врхвног шеријатског суда у Београду. Узеир је имао имање у Коминима.

32. Махмутовића има две врсте и нису род. Махмутовићи у Пљевљима не знају кад су дошли, нити одакле су дошли, али сматрају да овде живе најмање 250 година. Памте имена предака од Салка (1825) који је био хоџа. Његов син је био Рамо, а Рамов Омер. Рамо је имао три сина Сви су Махмутовићи били занатлије. Имали су 4 хектара земље у Пољу. Рамови синови су: Мујо, Омер и Етхем. Омер је био у црногорској војсци 1914-1915. године у рату против Шваба.

33. Вејсил (1863) Цоковић је живео у Вранешу. Тамо има и веће српско братство Цоковића. Посвадио се Вејсил са неким комшијом, па му тај комшија дође пред кућу да га убије. Вејсил га пуца кубуром са прозора и уби га, па побеже у Пљевља Био је тада момак, а по доласку у Пљевља се оженио од Ајановића.Синови су му: Мехмед (хоџа), Ибро и Адем. Вејсил је у Пљевљима направио кућу и бавио се трговином. Дошао је у град око 1885. године. Синови су му били занатлије и правили нануле.

34. Ариф Чакар је родом из Ливна. Служио је војску у 48. пешадијском пуку у Пљевљима 1930. године и ту се оженио од ЧутураБавио се трговином и занатом. Остао је да живи у Пљевљима и имао седморо деце.

35. Одавно живе у Пљевљима Абдићевићи, али не знају своје порекло. 1912. године биле су их четири куће. Памте имена предака од Шерифа, који је био месар. Шерифов је Ајро. И осали су Абдићевићи били месари. Ајро је имао три сина. Бутко је угоститељ.

36Осман (1880) Диздаревић је доселио у Пљевља 1924. године из Шаховића са четири сина. Осман је био богат, па је у Пљевљима купио 4 куће. Бавио се трговином и занатима.

37Скорупани живе у доњем делу Поблаћа. Памте имена предака од Махмута (1860). Његов је отац био сиромашан, а имао је више синова Кад се Махмут оженио, отац му јз рекао да иде из куће и тражи посао. Запослио се као слуга негде око 1900. године код Хасана Хаџихамзића и служио га 15 година. Направио је кафану у Шеварима код Извора. Махмут је имао доста деце. Његов је Ибро (1901).

38Брковићи су из села Брковића код Гацка. Тамо живе и Срби и муслимани. Брковићи сматрају да се Мулалија (1830) доселио као момак у Фочу. Мулалија је у Фочи био полицајац. Његови синови су: Абид, Мушо и Аљо. Абидов је Тахир. Мулалија је учествовао у отпору Швабама 1878. године, па је морао да бежи. Дошао је у Пљевља 1878. године и ту се настанио. И у Пљевљима је био полицајац. Купио је кућу у граду. Синови су му били занаталије и трговци.

39. Пред Швабама је 1878. године побегао из Бање Луке Алија (1840) Барутџић са женом. Презиме су добили по баруту који су правили код Бање Луке у великим казанима. Алија је имао три сина и три кћери. Настанио се у Пљевљима (1 кућа), али је набавио и имање код Саставака и 2 чифчије.

40. Бајровићи у Пљевљима нису род са оним из Крушева. Памте имена предака од Џана (1860). Џано је био субаша (пословођа) код паше Мехмеда Бајровића на Готовуши. Одакле су дошли не знају, али је и Џанов деда рођен у Шћевљима. Имали су чифчије на Чемерну и Југову. Било их је 1912. године четири куће.

41. Барјактаревићи су из Доњег Вакуфа. Раније су се презивали Хаџиахметовићи, па су по неком барјактару променили презиме. Абдулах (1865) (Ајни) је студирао у Цариграду и Каиру шеријатско право. У Пљевљима је предавао у руждији 1895. године. Ту се и оженио и имао осморо деце. Од 1916- 1924. је био у Турској. Поново се вратио 1924. године и био професор у пљеваљској гимназији. Био је богат и направио четири куће.

42. Дошао је неки Биџан у Фочу пре неколико стотина година. Било их је увек по једна кућа. У Пљевља је дошао Салко око 1892. године и радио као обућар. Салко је рођен у Фочи око 1865. године. Имао је два сина: Хасана и Авда. И Хасан је био обућар.

43. Не знају Босовићи одакле су, нити где се родио Решо (1865), али знају да је Решо имао три сина. Најстарији је био Рамиз (1895). Његов је Омер. Око 1912. године биле су их две куће. Решо и синови су радили у Табанима на преради коже.

Почетком XX века постојале су горње и доње табане (испод моста и изнад моста на Јалији), а био је и један бубањ код доњег моста. Тада је било 20 хардова – бубњева, а више хауса – бунара. Решо је имао (за време турске владавине) три бубња. Живео је богато.

44. Бојаџићи су добили презиме по храбрости. Дошли су од Гацка 1878., године и то прво Јусуф са братом Салком. Јусуф се задржао на Бољанићима. Ту му је Аган-бег Ченгић дао мало земље и био је код њега радник. Салко је дошао у Пљевља и бавио се занатом. Погинуо је 1916. године у аустријској војсци у Галицији. Јусуфов син Алија био је 1914-1915. године на Дрини у црногорској војсци и добио одликовање. Алијин је син Јусуф.

45. Хаџо Храстовина је дошао из Босне као момак 1878. године. Род су им Твице и Кукрићи у Сарајеву. Хаџо се оженио у Пљевљима и радио као бријач. Његов је Дервиш који је имао 10 деце. Скоро су сви мушкарци били бријачи.

46. Џанковићи памте претке од Бећира (1870). У Пљевља је дошао Бећиров отац око 1880. године са Бихора (иза Бијелог Поља). Нећиров деда је био Ђилас, па прешао у ислам. На једном скупу улема одлучено је да се Бећир пошаље на школовање у Цариград. Кад се вратио, био је имам (главни оџа Проповедник у џамији). Био је имам четири године, а затим је радио у суду. Истовремено је писао молбе, жалбе, тужбе итд. Последње неколике године је био адвокат; и после 1919. године био је адвокат у Пљевљима. Имао је брата Зећира. Био је богат; кад се женио, изручио је пуну прегршт дуката да се за невесту направи ђердан од златника. Био је охол, па се понекад потписивао ногом (ставио би перо између прста на нози). Биле су их две куђе 1912. године.

47. Ћирлије су из Честина. Памте имена предака од Дурмиша (1860), који се родио у Честину, а његов син Назиф у Пљевљима 1892. године. Дурмиш је био пекар, па и његов син. Не знају тачно када је дошао Дурмиш у Пљевља али највероватније око 1890. године.

48. Цици су живели у Срајеву. Из Сарајева је дошао у Пљевља Рашид (1906) (син Авдов). Рашид је доселио у Пљевља 1924. године и бавио се бријачким занатом.

49. Јашарбашићи су дошли из Мађарске око 1700. године. Памте имена предака од Емина (1815) и знају да је први дошао Еминов прадеда. Емин је био правник шеријатског права – мутевелија и веома угледан човек. И Мухарем је био правник и адвокат. Мухаремов син Махмут је био порески службеник. Око 1912. године било их је 4 куђе. Неки су се бавили и занатом (1 златар). Кад су дошли из Мађарске направили су куће. Махмут је био у црногорској војсци у I светском рату 1914-1915. године.

И Еминов прадеда је био мутевелија – угледан човек. Сматрају да је тај Еминов предеда први сахрањен код џамије. Он је дошао из Мађарске.

50. Имамовићи су од Фоче. Отуда је побегао Ризван 1878. године пред најездом аустријских трупа. Са Ризваном (1855) је дошао и његов брат Хасан. Населили су се у Тикави. Ту су купили нешто своје земље, а били су и чифчије код Ћулаховића. Ризван је већ 1912. године био богат.

У Пљевља су 1878. године дошли и Имамовићи из Гацка, који нису род са овима из Фоче. Они су се населили у Коминима.

51. У Моћевцу су најстарије биле куће Катана и Хаџимујовића. Прављене су од грађе која је посечена у Моћевцу. Тада су биле шуме и око Јалије и по Моћевцу. Ексери су били дрвени клинови или ковани танки клинови од гвожђа. Те су куђе стајале и после другог светског рата. Око 1912. године биле су три куће. Памте имена предака од Хајрудина (1802). Имао је чифчије и посед у Црљеницама. Хајрудинов син је Суљо, а Суљов је Мехмед. Катане су држале и стоку, а неки су били и трговци.

Мехмед је био у црногорској војсци у I светском рату (1914- 1915. године) и радио код енглеске здравствене мисије.

52. Кадрибашићи су живели у Никшићу до 1877. године. Тада су се раселили и отишли у више праваца и градова. У Пљевља су дошле три куће. Били су богати и одмах купили куће. Бавили су се трговином.

Један Плакић је узео презиме Кадрибашића. Син Зећира Алајбеговића – Џафер презивао се Кадрибашић.

53. Јунузи су из Босне. Има село Јунуза код Високог. Потичу од Јузбаше који је као момак дошао код Високог и ту се оженио. При уласку Шваба у Босну 1877. године, побегла су три брата Јунуза. Два су брата остала у Пижурима код Бољанића, а трећи је дошао у Видре. Тај трећи брат је Суљов отац. Суљо је дошао у Пљевља 1908. године. Живели су сиромашно, као и све остале избеглице из Босне. Било их је 1912. године 5 кућа. Суљов је Алија.

54. Хурићи – Ибрахимов отац Хакија је дошао 1927. године и призетио се код Башића у Поблаћу. Хакија је дошао из Батова код Горажда.

55Кадићи су дошли из Мађарске око 1700. године. Дошла су три брата у Пљевља. Направили су куће у Муслаку, испод Табана. Нешто касније, ту су направили дрвену џамију и око ње формирали своје гробље. Један је Кадић ишао на ћабу у Меку, па његове потомке прозваше Хаџиатлагићи. Другом је било име Шећер, па му се потомци прозваше Шећеркадићи.

Познат је био Мујага који се родио у Пљевљима око 1830. године. Завршио је право у Цариграду и постао судија – кадија. Направио је велику кућу у Прибаковићима – Бољанићи (западно од Рађевића). Ту је био кадија и судио све спорове на великом подручју од Готовуше, Челебића и Чајнича. Брзо се обогатио и стекао велики број читлука (скоро половину читлука од Јакупова Гроба до Буковице).

Мујага је био веома окрутан. Пред суђење су га морали парничари на леђима донети са горњег спрата. Судио је како је хтео. Међутим, против њега су подигнуте тешке оптужбе, па је осуђен на смрт (дошао је ферман из Цариграда, али се могао и откупити). Тада је продао скоро сво имање (око 1865. године); само му је остала кућа и мало земље око ње. Мујагин син је Халил, а Халилов Алија и Шабан. Неки су Кадићи прешли у Дурутовиће. Око 1912. године било је шест кућа Кадића у Прибоковићима код Бољанића а пет у Дурутовићима.

56. Крајине су живеле у Бијелој код Мостара. Учествовапи су у борбама против Аустро-Угарске 1878. године и побегли из родног места. Дошао је Мустафа (1830) са петорицом браће у Пљевља Живели су заједно до 1925. године, а тада су се поделили на три куће. Донели су доста новаца; Мустафина жена је имала пун ћемер златника. Мустафин син је Латиф. Све су Крајине били пекари и држали су стоку.

57. Три брата Кујунџића су дошла са истока и око 1830. године трговали накитом. Један се населио у Пљевљима, други у Фочи, а трећи у Сарајеву. Овај у Пљевљима се оженио и имао сина Муја (1835), који се бавио обућарским занатом.. Мујо је имао три сина: Алију, Смајила и Мехмеда. Алија је би писар код кадије пре 1912. године. Други брат је био златар, а трећи трговац. Мујо је умро у Подгорици 1913. године као црногорски војник, а Мехмед је био у црногорској војсци на Дрини 1914-1915. године.

58. Дошао је Ибрахим Ибрахимовић као мали дечко око 1935. године нз Ораховице са Косова и запослио се као радник у посластичарској радњи Сефера Сулејмановића.Касније је отворио своју посластичарску радњу и оженио се од Побрића.

59. Хаџиосмановићи памте имена предака од Салих-аге (1855). Његов је отац дошао 1878. године из Ливна у Пљевља. Био је сарач (седлар), правио је седла, бисаге, опанке. И њихов син Салих-ага и унук Исмет бавили су се седларским занатом.

60. Казази у Пљевљима живе одавно и памте имена предака од Мехмеда (1870). Мехмедов се отац родио у Пљевљима. Не знају своје порекло. Била их је само једна кућа. Мехмед је био пекар. Био је у I светском рату у црногорској војсци.

61Дурутлићи су од Мехинаге Дрнде. Мехинага је био турски командант у Пљевљима (о Мехинаги је писано код Делића). Памте име Ага (1835). Вероватно је Мехинага дед или прадеда Агов. Агов син је Узеир, а врло угледан Дурутлић био је Хашим. Он је купио порез по селима. Било их је 1912. године 6 кућа. Имали су имања на Ранчу (њихово је било Ранче поље) и у Отиловићима. Живели су у Дурутовићима. Ибро и Машо су били у црногорској војсци 1914-1915. године у рату против Аустро-Угарске.

63Канкарши су пореклом из Фоче. Отуда су дошли 1878. године кад су аустроугарске трупе заузеле Босну и Херцеговину. Дошла су три брата: Авдо (1857), Салих и Бећир. Не зна се како је било име њиховом оцу, али је у Фочи био веома богат. Бавио се трговином. Из Фоче су са њима дошли и други богати Фочани: Кулосмановићи, Хаџипирићи, Куртовићи, Телећевићи, Татарагићи, Трхуљи и др.

Некада су се у Фочи другачије презивали, али када им је неки предак дошао пред турског великодостојника, рекао му је тај: „Канкакаш”, што на турском значи да има велике црне обрве. Касније их по томе прозваше Канкараши. Дошавши у Пљевља купили су велики плац изнад Милет баште и ту су постепено направили три велике куће. Авдо се и даље бавио трговином, а друга два брата занатима. Нису им род Канкараши у граду.

64. Коштовићи су дошли из Херцеговине око 1700. године; дошло их је шест породица Тамо су се бавили пекарским занатом. Сви су у Пљевљима купили куће, отворили трговине и занатске радње. Имали су имање на Саставцима. Њихове су биле све ливаде и њиве око III основне школе, односно од Крстате касарне до Моћевца (рачунајући и Томину њиву). Кад су дошли из Херцеговине, купили су Табане. Табане су биле скоро у потпуности њихове. Касније су се неки Коштовићи бавили пекарским занатом.

65. Један је Камбер побегао из Фоче 1878. године са три сина: Мустафом (1855), Селимом и Алијом. После неколико година вратили су се у Фочу, али тамо нису дуго остали, већ су опет дошли у Пљевља. Направили су три куће у Шеварима. Мустафа је био грађевински радник, а два његова брата кројачи. Сматрају да су пореклом од неког војника из Каира (Арапи). Мустафин син је Махмут (1885).

66. Кулуглије одавно живе у Пљевљима и не знају када су ту дошли. Преци су им били угледни људи, официри, службеници. Њихови гробови су се налазили на месту где је сада болница. Остао је само још један гроб несрушен. Памте имена предака од Рашида (1865) који је био службеник у Сјеници. Његов син Шућро је био обућар. Било их је 1912. године две куће.

67. Курбеговићи су са Босфора или из Херцеговине. Дошли су око 1700. године. Памте имена предака од Ибрахима (1790). Његов син је Шемсо (1828), Шемсов Шаћир (1858), а Шаћиров Рамиз. Прва кућа коју су направили била је од грађе која је сечена испод Јалије, јер је тај простор тада био под густом шумом. Бавили су се трговином. Биле су их 1912. године 4 куђе.

68. Хасан Кулосмановић(1820) је побегао са два сина, женом и кћерком из Фоче 1878. године пред аустријским трупама Хасан је био у Фочи пушкар, а био је и доста богат. Кад је дошао у Пљевља 1878. године, купио је кућу, дућан и два читлука у Потоцима. Његов син Ибрахим (1876) је био трговац, а Јусуф пушкар. Не знају одакле су дошли у Фочу.

69. Љуце су од Павићевића из Куча или Радановића. Неки њихов предак је прешао у ислам. Кад је Никшић ослобођен од турске власти 1877. године било је 20 кућа Љуца у Никшићу. Неки су одселили у Скадар, у Херцеговину, а 5 кућа је дошло у Пљевља. Памте имена предака од Османа (1842). Његови синови су Алија и Ћамил. У Никшићу су били угледно братство. Кад су дошли у Пљевља, дао им је паша Бајровић земље у Шеварима и ту су направили колибе. Нису донели новаца из Никшића, па су живели веома сиромашно. Сви су били обични радници. Хусеин Љуца је био школован и службеник, правио је људима молбе, тужбе, жалбе и сл. Од њих су се одвојили Никшићи и Дешевићи.

70. Кујовићи су потомци Куја Мицановића – Бошковића, вође Мицановића, који је погинуо на Шаранцима 1862. године. Кујо је имао три сина. Ђуле му је унук (1865), а Ђулов син је Зеко. Кујову је пушку донео отац Мурата Струјића. Биле су их 1912. године 4 куће.

71. Луиновићи су из Никшића. У Пљевља су дошли 1877. године и купили имање у Видрама. Од њих су се одвојили Хекали и Хаџишаћировићи, а некада су се сви звали Луиновићи. Била их је једна кућа Памте Алију (1880). Алијин син је Хусо.

72. Салко Мрзић је живео код Калиновика. Кад је требало да иде у аустријске регруте 1882. године, није хтео у аустријску војску, већ побеже у Црну Гору. Тамо се задржао све до 1912. године. Салкова оца Ибрахима (1830) су Швабе протерали са фамилијом из Босне. Населили су се у Коминима. Салко је 1912. године дошао у Пљевља са црногорском војском. Био је коњоводац Јанку Вукотићу. Оженио се 1912. године и добио мираз на Гукама. Био је црногорски војник у I светском рату 1914-1916. године. Скоро 30 година је радио као пољар.

73Љумићи живе у Пљевљима најмање 300 година. Памте имена предака од Хуса (1884). Хусо је био занатлија. Имала их је само једна кућа.

74. Манововићи знају имена предака од Хасана (1845), који се родио у Пљевљима, али не знају који је Хасанов предак дошао у Пљевља и одакле. Хасанова је била Дургатовина (читав простор око Бајића сокака до Злодола), имања у Потрлици и Птичије поље на Јабуци, где живе Матовићи. Имали су имање и у Мажићима код Прибоја. Кућа им је била у Арапској махали испод Стражице. Хасанови синови су: Махмут и Јусуф.

Махмут је био за уједињење Југославије и велики противник Аустро- Угарске и њене политике, због чега је и интерниран 1916. године у Мађарску и тамо остао до завршетка I светског рата. После 1918. године био је председник општине Пљевља и народни посланик. Био је образован и богат. Добио је, због рада на ослобођењу и уједињењу наших народа, Орден Св. Саве и Данилов орден.

75. Млатишуме су од Марковића из Бјелопавлића, који су преселили у Србију. Познат је био Станиша Марковић, оберкнез који је поправио манастире Жичу и Каленић. Надимак му је био Млатишума. Његово име је носила улица иза Вукова споменика. Један његов потомак је отишао у Фочу и прешао у ислам.

Памте имена предака од Селима (1852). Његов је деда прешао у ислам и населио се у Трбушје (село између Фоче и Тјентишта). Селим се касније преселио у Фочу и тамо су му се синови бавили занатима. Селимов син је Авдо, а његовом сину име је, такође, Авдо. Авдо је касније дошао у Пљевља.

76. Мекићи су из Никшиђа. У Пљевља су дошли 1877. године Ферат и Хаџо. Ферат се населио у Крћама и тамо купио лепо имање. Синови су му Ејуб и Омер.

Хаџо се населио у Пљевљима. Његови синови су Ибро и Ахмо.

77. Куртовићи су из Фоче. Дошла су два брата 1878. године у Пљевља, али се не сећају њихових имена. Један брат је имао сина Авда (1855). Куртовићи су се у Фочи бавили трговином. Било их је четири куће. Дошавши у Пљевља два брата Куртовића су направила куће у Моћевцу и бавила се трговином стоком.

78. Луковци су пореклом из Никшића. Кажу да су живели у Лукову, по чему су и добили презиме. Отуда су дошла 1877. године три брата са фамилијама. Један брат је имао сина Назифа (1876). Назифов син је такође Назиф. Луковци су се у Пљевљима бавили занатима.

79Крупе су из Босанске Крупе. Тамо су се презивали Арсланагићи. Мустафа (1855) Арсланагић је тамо био ожењен и имао једног сина. Једног дана 1881. године група муслимана, међу којима је био у Мустафа и пријатељ му Мујо, певали су песму, на јавном месту, о Фирдеус-бегу, једном од вођа отпора Швабама и о његовој лепој кћери Фати. Швапске власти су хтеле да их ухапсе и они побегну у Пљевља. Мустафа се оженио Мујовом сестром Фатом, која је била веома лепа девојка, и са њом имао петоро деце. У Крупи му је остала прва жена са сином. Никад се више нису видели.

Мустафа и Мујо су били предузимачи грађевинских радова, па су на Доловима направили неке швапске касарне, међу којима и данашњу кантину. По доласку у Пљевља, Мустафа се прозвао Крупа, према свом родном месту.

80. Лоји су староседеоци у Фочи. Тамо их има две врсте. Памте имена предака од Зићтије (1850). У Пљевља су дошли 1878. године, бежећи испред аустријских трупа. Зићтијин син је Смајил и био је трговац. Била их је у Пљевљима само једна кућа.

81. Памте Кавазовићи имена предака од Авда (1830). Његов син је Сејдо, а Сејдов Алија. Дошла су два брата аскера из Азербејџана, са Кавказа: Салко и Алија. Салко је отишао у Добој, а Алија у Пљевља. Алијин је унук Авдо. Авдо је био кројач, па су и његови синови били кројачи. Сејдо је био у црногорској војсци у I светском рату.

82. Таловићи су пореклом Срби, па су прешли у ислам, изгледа пре 300 година. Било их је 1912. године двадесет кућа. Највише је било месара, али и других занатлија. Били су снажни и развијени. Шериф је био висок 220 цм. У црногорској војсци у I светском рату била су четири Таловића. Памте имена предака од Мурата (1818). Његов син је Мујо, а Мујов Назиф.

83. Брахићи су од Машовића из Градца – Црног Брда. Сматрају да су дошли из Мостара или Мађарске око 1700. године. Памте имена предака од Ахмета (1860). Родио се на Црном Брду и касније дошао у Пљевља. Био је пекар, и можда по томе што је радио са брашном, прозваше их Брахићи. У Пљевљима је било других Брахића, али нису са њима род. Ахметов син је Мујо, али су му у школи неку децу писали као Брахиће, а неку као Машовиће. И Мујо је био пекар. Мујов син је Бахрија.

84Мутапчићи су из Тузле. Дошао је у Пљевља Незир Мутапчић са четири сестре 1878. године. У Пљевљима се оженио од Мериковића. Бавио се трговином, а имао је читлук у Хоћевини (чифчије Ђачићи) и Какмужама. Прешли су у ислам у Тузли. Незировом сину било је име Незир.

85. Паповићи сматрају да су староседеоци у Пљевљима. Памте имена предака од Јусуфа (1885) и сина му Изета. Јусуф је учио школу за време турске владавине, а потом био службеник.

86. Наловићи одавно живе у Пљевљима, али их је некада било више. Почетком овога века била их је само једна кућа. Сви су били занатлије. Памте имена предака од Наила (1842). Наилов син је Сулејман, а Сулејманов Садо. Позната је узречица: ”Ко Наловић у Пријепоље.”

87. Потураци не знају своје порекло. Памте имена предака од Дервиша (1885). Дервишов син је Ризах. Били су занатлије.

88Находовићи су из Никшића. Тамо су живели код старе дрвене џамије. Имали су земљу на селу. По слобођењу Никшића, 1877. године, дошао је Мухарем (1850) у Пљевља. Дотерао је товар новца и одмах купио две куће. Мухарем је многима позајмио новац, али му сви нису вратили. Купио је фијакер и коње и возио пошту за Чајнаиче и Пријепоље. То је радио до 1926. године, а од тада су се користили аутобуси.

Мухарем је имао више одликовања која је добио од кнеза Николе, али не знају кад и која. Имао је 4 сина. Његов син је Мустафа (1875), кога су из Никшића донели у крошњи на коњу. Мустафин син је Ибро. Касније су се Мустафа и Ибро бавили ковачким занатом.

89. Нангалије су дошле као избеглице из Босне 1878. године. Тамо су живели код Маглаја. Дошао је Зећиров отац и два стрица и населили се у Нангама. Били су богати. Као и остале избеглице крчили су шуме и разоравали пашњаке. Доста су се обогатили, па су имали чифчије у Нангама. Било их је три куће и касније су се одселили из Нанги.

90Појатићи одавно живе у Пллвљима, али не знају од када. Биле су их 1912. године три куће. Имали су имање у Пољу, а имали су и чифчије. Касније су били занатлије. Памте имена предака од Мухарема (1840). Његов син је Бећир, а Бећиров Осман.

91. Алајбеговићи су из Фоче. У том братству је било и паша. Пореклом су од Ченгића из Херцеговине. Били су у Фочи богати, спадали су међу најбогатије Фочаке. Имали су велики број чифчија. Побегли су пред аусроугар- ским трупама 1878. године. Дошао је Кадрија (1825) са три сина: Бећиром, Ахметом и Веизом (1865). У Пљевљима су (у Шеварима) направили велику кућу. Једна њихова невеста, родом од Дрнда, донела је у мираз три читлука у Калушићима, дућан и пекару.

Бећиров син Џафер био је школован и знао четири језика. Био је преводилац у суду све до смрти 1926. године. Кадрија је 1879. године, одмах по доласку у Пљевља, кренуо за Меку на ћабу и тамо умро.

Бећиров син Џафер променио је презиме и прозвао се Кадрибашић. Његов син је Мурат.

92. Никшићи су од Љуца. Тако су се прозвали док су били у Никшићу, пре 1877. године. Памте имена предака од Назифа (1860). Назифов је отац дошао у Бијело Поље 1877. године. Ту се Назиф бавио трговином. Назифов син Суљо умро је 1922. годин, а његова жена Мулка дошла је у Пљевља 1923. године са једногодишњим сином Хамидом.

93. Пелидије потичу од неког трговца који је дошао из Азије, можда пре 300 година. Имали су у Коминима имање од преко 60 хектара земље коју су им обрађивале чифчије, а део су сами обрађивали. Било их је 1912. године три куће. Памте имена предаха од Мехмеда (1852). Његов син је Хусеин, а Хусеинов Џемаил.

Неки кажу да су Пелидије од Никшића.

94. Пијаловићи не знају од када су у Пљевљима, нити одакле су дошли. Било их је почетком овога века две куће. Памте имена предака од Мухарема (1870). Његов син је Ариф. За време турске владавине имали су десет читлука и исто толико чифчија у Бучју. Имали су неко имање и у Видрама.

95. Ризамулићи сматрају да потичу од неког официра из Анадолије. Памте имена предака од Ризаха (1870). Верују да је Ризахаов прадеда дошао из Азије и да му је било име Ризамула. Ризахов отац је био рањен на Шаранцима 1862. године и спасили су га Бојовићи. Имали су више читлука у Оградама, а неколико и у околним селима. Бавили су се и трговином. Ризахов син је Ибрахим.

96. Муловића има две врсте, али нису род. Једни су пореклом из Звјезда код Пријепоља, а кад су дошли у Пљевља не знају. Памте имена предака од Мула (1800), који се родио у Пљевљима. Његов син је Абдулах (1835), а Абдулахов Ибрахим. Ибрахимов син је Јусо. У Звјезду су се презивали Теминићи, па су се по Мулу прозвали Муловићи. Имали су велика имања у Ристошићима, Звјезду, Брвеници и у Пллваљско пољу. У Пљевљима је до скоро била једна кућа Теминића.Почетком овога века биле су две куће Муловића.

Сви су Муловићи ишли на ћабу у Меку. Ибрахимов брат Захар је био дванаест година председник општине. Хакија је био вероучитељ. Били су богати.

97. Мало знају Рустемагићи о својим прецима. Памте имена предака од Османа (1870). Син му је Мустафа. Рустемагићи су били угледни Пљевљаци. Имали су читлуке у Отиловићима, Оградама и Брвеници. Бавили су се и трговином.

98Мухаремовићи су из Батова код Горажда. Селим Мухаремовић је побегао испред Шваба 1878. године и населио се на Крчми код Дајовића хана и био чифчија код Ешимбега Бајровића. Његов синовац Решо (1870) је побегао од маћехе око 1880. године и дошао код стрица Селима.

Решо је био касније субаша (пословођа) код Трхуља. Купио је њиву и направио кућу у Шеварима. Имао је шест синова и две кћери.

99Муслићи су од Шаховића. Тамо их је било двадесет кућа. У Пљевља су дошле четири куће 1924. године. Богат је био трговац Амир Муслић.

100Нухановићи су Роми из Горажда. Дошли су у Пљевља око 1700. године. Изнад Јалије је била Циганска мала (Махала).

101. Софовићи су пореклом из Босанске крајине. Отуда су побегли пред Аустријанцима 1878. године. Памте имена предака од Рашида (1880). Рашидов је отац дошао из Босне и населио се у Пљевљима. Рашид је трговао кожом.

102. Срне су из Котор Вароши, из Босне. Отуда је побегао Хаџо са фамилијом 1878. године пред аустријским трупама. Његов син Мехмед (1860) је био предузимач грађевинских радова у Пљевљима. Правио је зграду ућумета, касније старог среског одбора. Кад је при завршетку радова требао да исплати мајсторе, благајник је некуд побегао са новцем, па је остало много неплаћених завршених послова. Направио је себи три куће. Имао је четири сина од којих је један био Ибро – обућар.

103Малкићи су староседеоци у Пљевљима. Хасанови (1870) синови су: Рамиз, Аљо и Мушо. Сви су били обућари. Било их је око 1912. године три куће.

104Ћулаховићи су старо пљеваљско братство. Имали су преко 50 читлука у Потоцима, Крћама, Буковици итд. Било их је око 1912. године три куће. Памте имена предака од Смајила (1870). Смајилов син је Алил. Ћулаховићи су држали и пола Стражице (северна страна).

Мехо Ћулаховић је био велики турски зулумћар. Имао је чардак на Јакуповом Гробу. Убио га је Бошко Војиновић, хајдучки харамбаша .

105Шећеркадићи су од Кадића, а они су дошли из Мађарске око 1700. године. Памте имена предака од Омера (1900). Омер је био обућар, а његов син је Кемал. Омеров рођак је био за време бивше Југославије муфтија (старешина свих хоџа у Пљевљима). Имали су више читлука. Род су им Хаџиатлагићи.

106Шабанићи су дошли од Шапца око 1800. године. Тамо су се другачије презивали. Памте имена предака од Деда (1820). Његов син је Салко, а Салков Џемајил. Дошла су четири брата. Један од њих је Дедов деда. Из њиховог братства било је више хоџа. Кад се градила цамија код Милет баште, око 1860. године, био је хоџа Арифага. Он је клањао на минарету. Наследио га је Абдурахманов отац. Углавном су били свештеници и занатлије. Имали су имање у Голешима. Било их је око 1912. године шест кућа.

107Шахимпашићи су са Гласинца. Тамо су имали многа имања и један велики хан. Отуда је дошао Асим са мајком Аземином 1878. године. Отац му се разболео и умро на Гласинцу, а иначе је био турски официр. Аземина је са три девојчице и сином Асимом побегла у Пљевља испред аустријских трупа. Била је родом од Муфтића из Пљеваља. Добила је кућу у мираз и купили су пет њива у Пљеваљском пољу и један читлук у Љутићима.

Асим је и даље остао власник својих имања у Босни, сваке године је одлазио у Босну и од читлука доносио велики приход у новцу. Асим је имао у Пљевљима и малу трговачку радњу. Син му је Омер. Асим је био у црногорској војсци у I светском рату у борби против Шваба.

108Сујалџићи су из Никшића. Овамо су дошли по ослобођењу Никшића 1877. године. Иначе, у Никшић су дошли из Херцеговине и презивали су се Копоранићи. Презиме су променили јер су у Никшићу градили и поправљали водовод, па према турској речи ”суј” – вода добише ново презиме. Из Никшића су се разишли 1877. године на разне стране, а у Пљевља је дошла само једна породица. Дошао је Рашид (1855) са братом. У Пљевљима се Рашид оженио, направио кућу и купио имање на Радосавцу. Рашид се и у Пљевљима бавио грађењем и поправком водовода. То је радио и њего син Ибрахим.

109. У Пљевља је доселио Сефер Силејмановиђ из Призрена 1925. године и отворио посластичарску радњу. Његови преци су били Срби, па су прешли у ислам (Горанци). За услуге које је Сефер направио српској војсци приликом преласка преко Албаније крајем 1915. годие, добио је високо српско одликовање.

110. Сукићи су из Никшића. Тамо су дошли из Херцеговине. У Никшићу их је било 24 куће. Углавном су били трговци. Кад је Никшић ослобођен 1877. године, у Пљевља је дошао Дервиш (1860) са три сестре. У Пљевља је Дервиш (или Дуран) донео ћуп пун златника, те одмах купио велику кућу и оженио се. После балканског рата (1912. године) одлучио је да иде у Турску са сестрама и фамилијом. Његов син Хасан (1890) није хтео да иде са њим, већ је (био је момак) остао. Дуран је са сестрама разделио новац. Оне су у појасеве ушиле много златника и опасале их око себе. Слично је урадио и Дуран, а непослушном сину није оставио ни новчић. Хасан се после оженио и наставио да живи у Пљевљима

111Слијепчевићи су одавно у Пљевљима. Живели су у Шеварима, испод Пркоса. Памте имена предака од Салка (1850). Салко је имао старијег брата. Они су се раније презивали Араповићи.

Кад се негде око 1865. године неки Турчин одметну у шуму, паша расписа награду за оног ко га убије. Салков брат се јавио да Турчина убије. Узјахао је коња, а за појас је сакрио велики нож. Близу Бољанића пресрете га разбојник, али овај рече да не види и не зна куда иде. Разбојник му поче претресати торбе, а овај га удари ножем по врату, затим му одсече главу и однесе у Пљевља паши. Паша му даде велику награду и рече да би се од сада требали презивати Слијепчевићи, јер је убио одметника правећи се слеп. Одавно их је била само једна кућа. Бавили су се занатом.

112. Дошла су четири брата из Анадолије и од њих су постала четири братства: Садагићи, Сејфовићи, Мехагићи и Вајзовићи. Имали су велико имање Садагићи у Потрлици, као и једну воденицу. Испод њих су имали воденицу Дрнде (Бајевац, место до Ћехотине). Кад је за време бивше Југославије изгорела општинска зграда у Отиловићима, неке Садагиће су уписали као Садовиће. Од тада се једни презивају Садагићи, а други Садовићи. Дошли су у Пљевља отприлике пре 250 година.

У Шеварима је било Вајзовића. Швабе су 1917. године нашле у њиховој кући четири комите (муслимана) и убили двојицу. Вајзовићи су се после разбежали. Код Тврдаша су били до 1920. године, а онда се преселили у Шевари. Памте имена предака од Османа (1830). Његов син је Омер, а Омеров Нурија

113Сејфовићи су род са Садагићима, Вајзовићима и Мехагићима. Памте имена предака од Сејфа (1880). Био је трговац, као и његови преци. Живели су у граду. Сејфов је Алија, а Алијин Шукрија.

114Соколовићи су из Крајине. Памте имена предака од Рамиза (1867). Рамизов син је Етхем. Рамизов отац, као мапо дете, остао је без оца и мајке, па га је подигла тетка удата за Соколовића. Кад је одрастао био је турски официр. Њему су после дали своје презиме – Соколовић. Тако се презивају и његови потомци. Не знају када су дошли у Пљевља. Били су трговци и занатлије, а имали су и чифчија.

115. Шабовићи су стари Пљевљаци. Један Шабовић је давно одселио у Нови Пазар. Колико је тамо био не зна се, али се вратио са три брата у Пљевља и живели су пар година у воденици (садашња кожара) у Шеварима. Пошто у Пљевљима није било послова за њих, два брата одселе у Требиње, а два се населе у Петинама. Памте имена предака од Авда (1884). Авдов деда је био један од четворице браће.

Касније су два брата, око 1880. године, прешли у Сирчиће – Буковицу, изгледа на мираз, а на имање у Петинама населили су чифчије Ђуковиће. Авдо је био коџобаша. Било их је око 1935. године пет кућа.

116Кечевићи су старо муслиманско братство у Пљевљима. Углавном су се бавили трговином и занатима. Памте имена предака од Абдулкерима (1860). Његов син је Фехим, а Фехимов Шевко.

Постоји још једно братство Кечевића.Они су живели у Потрлици, код Тврдиша. Од њих је Осмо Кечевић.

117. Турсумовићи не знају од када живе у Пљевљима. Памте имена предака од Ибрахима (1900). Његов син је Рифат. Ибрахим је био пекар. Била их је само једна кућа.

118. Тутунџићи су, како они кажу, од неког дворјанина који је на Бољаниће дошао пре паше Бољанића и добио спахилук од Бољанићког виса до Рађевића. Куће су им биле у Бољанићима. Памте имена предака од Муја (1830). Он је имао осам синова. Најмлађи му је био Сејдо. Почетком овога века од осам Мујових синова било је осам куђа и још две од неког његовог рођака. Тутунџићи су имали добра имања, а имали су и чифчије. Сејдов син је Касим.

119. Постоје две верзије о пореклу Трхуља. По једној, они су из места Трхуља код Гацка а по другој, која је тачнија неки Трхуљ Личанин радио је неке послове у Фочи и заволео неку удовицу муслиманку. Она пристаде да се уда за њега, под условом да пређе у ислам. Он на то пристаде. Његови су потомци живели у Фочи и углавном се бавили трговином.

Из Фоче су побегли пред аустријским трупама 1878. године очеви Бећира (1860) и Хасан – (1885) и населили се у Пљевљима. Неки су Трхуљи и даље остали у Фочи. Око 1920. године биле су их три куђе у Пљевљима а дошао је и Авдо 1925. године. Њихове су биле читаве Баре у Шеварима. Имали су имања и у Буковици.

120. Зенђелићи су из Фоче. Отуд су побегли пред Швабом 1878. године. Дошао је у Пљевља Алијин (1870) отац и стриц. Купили су земљу на Радосавцу и направили две куђе. Један је Зенђелићодселио у Чајниче. У Пљевљима је остао Алија. Он је био занатлија. Његов је Ибро, а Ибров Мујо.

121Жига има два братства. Род су Жиге из Градца и Жиге из Пљеваља, а нису им род Жиге из Буковице. У Пљевљима је била само једна кућа Жига. Бавили су се трговином и занатима. Не знају одакле су. Памте претке од Салиха (1850). Његов син је Шериф. Жиге у Градцу одселиле су из Пљеваља пре скоро 300 година.

122. Тарабе су из Ливна. Тамо их је било више кућа и бавили су се земљорадњом. Из Ливна су побегли пред Швабом 1878. године и населили се у Пљевљима. Памте имена предака од Муја (1830). Дошао је Мујо са три сина: Дервишем, Јусом и Адемом. Дервиш (1860) се оженио у Пљевљима и имао троје деце. Била их је једна кућа. У Пљевљима су купили двоје кола и три пара коња, који су им помагали при раду. Направили су кућу, шталу и још неколико зграда. Купили су и имање. Била их је једна кућа и добро су живели. Дервишов син је Суљо.

123. Влаховљака има три братства (једни су у Бољанићима, други у Дурутовићима а трећи у Пљевљима). Нису међусобно род. Пљеваљски Влаховљаци су се некад презивали Јахијабеговићи и живели су у Херцеговини. Имали су велика имања. У њиховом суседству живео је неки богати Србин. Један Јехијабеговић му је отео део имања и по томе овога прозваше Влаховљак, јер је у Влаха одузео земљу. У Пљевља су дошли пре, можда, 300 година.

Памте имена предака од Ибрахима (1860). Његов је син Сулејман. Сви су се бавили ситном трговином и занатима. Било их је 1912. године две куће.

124. Предак Тахирбеговића је из Дијарбекира, из Анадолије. Био је паша и погинуо 1828. године у борби са Русима у Молдавији. Његов син Тахир (1808) је дошао у Фочу и ту стекао велке поседе. Имања су им била у селу Саш код Фоче. Бавили су се трговином мешовитом робом. Тахиров син Бећир (1833) је побегао пред најездом Шваба 1878. године у Пљевља са три сина: Тахиром, Смајилом и Алијом и пет кћери. Бећиров брат, мајор, је побегао у Сирчиће, у Буковицу. Намеравао је да се ту привремено настани, али је остао стално. Било их је 1912. године три куће. У Фочи је остао један Тахиров син и бавио се пољопривредом и трговином.

Сва три Бећирова сина у Пљевљима су се бавила трговином. Бећир је донео доста новца, те је у Пљевљима направио три куће и остале помоћне објекте. Купили су имање у Мељаку (чифчије – Зечевићи) и на Јабуии (чифчије – Матовићи). Њихов је био Гостеч и имања испод Гостеча. Тамо су имали куће и више слуга. То су касније продали Рондовићима.Куће су им биле испод старог среског одбора и сада су у употреби.

125Таранчићи су из Драговића код Поблаћа. У Пљевља је дошао Ибро Таранчић 1924. године, и био је радник у млину. Његови су синови Рифат и Медо.

126Шибалићи су се некада презивали Куртовићи, па променили пре зиме. Била их је једна кућа. Памте претке од Хаџа (1840). Његов син је Салко, а Салков Џемајил.

127Шуловићи су дошли из Никшића 1877. године, пошто је град ослобођен од Турака. Дошле су три куће. Неколико година су се задржали негде на селу и потом доселили у Пљевља. Из Никшића је дошао Дервиш, деда Дедов (1878). Били су прилично сиромашни, а бавили су се трговином и занатима.. Један брат им је радио у општини. Од Шуловића су се одвојили Авдовићи.

128Шкоди су живели у Бошчиновићима код Оџака. Било их је око 1912. године седам кућа. Ту живе одавно. Обрађивали су своја имања и нису имали чифчија. Памте имена предака од Бећира (1850). Бећирови синови су: Јашар, Фејзо и Мујо. Фејзо је био у црногрорској војсци у I светском рату.

129Талићи су из Бугарске. Ибро и Омер Талић остали су без оца и мајке, а имали су само 16, односно 18 година. Сестра им се удала за Рама Махића. Махић се преселио у Пљевља 1895. године, а са њим су дошла и два му шурака Талића. Памте имена предака од Муја (умро у Босни). Ибров син је Хакија. Браћа су у Пљевљима набавила коње и кола и добро радили и живели. Било их је две куће.

130Рамо Махић је дошао из Босне – Бугојна 1895. године и населио се у Потрлици код Тврдаша. Тамо је купио имање. Била их је једна кућа. Рамов син је Мујо, а Мујо је имао три сина.

131Шмиговићи су се некада звали Ходовићи, па су променили презиме. Памте имена предака од Шерифа (1862). Његов прадеда је био добар ловац, али због честог жмиркања и трептања назваше га Шмиго. Отуда Ходовићима ново презиме – Шмиговићи. У Пљевљима живе више од 250 година, али не знају одале су пореклом. Имали су имања у Поблаћу, Црљеницама, Зеници, Пљеваљском пољу итд, а и више чифчија.

Шериф је пекао хлеб за Швабе. Имао је по три радника. Сада станују у кући која је прављена око 1800. године. Авдо је био у црногорској војсци у I светском рату, а био је и у борби на Мојковцу. Ту је заробљен и протеран у Пљевља. Пустио их је паша Бајровић.

132. Зуковићи живе одавно у Пљевљима, али не знају кад су дошли и одакле. Још користе кућу коју је правио Хасанов отац. Хасан је рођен око 1839. године и бавио се трговином. Имао је четири читлука у Голешима, Влаци, Пљеваљском пољу. Хасану је жена донела доста новца – велики чембер златника. Хасанов син је Мухарем, а Мухаремов Мустафа. Почетком овога века било је четири куће Зуковића.

133Зилићи су из Никшића. Дошао је Усо (1825) у Пљевља 1877. године са четири сина Осмом, Муратом, Бећиром и Ферхатом (1855). Ферхат је био најмлађи и ожењен. Прво су одселили из Никшиђа у Скадар, али пошто тамо нису могли нађи добре услове за живот, дошли су у Оџак. Купили су земљу у Ченгића у Горњем селу, а затим крчењем и паљењем лугова доста су проширили имање.

Бећир се није женио, а тројица браће формирала су три породице и подигли три куће. Касније су два Ферхатова брата одселила. Остао је само Ферхатов син Рашид (1895). Његов син је Мурат.

134Делагије су из Сарајева где их је 1878. године било пет кућа. Хусеин Делагија је имао у околини Сарајева пет читлука (Мијовићи). Кад су Швабе дошле у Босну 1878. године, учествовао је и Хусеин у давању отпора аустријској војсци. Швабе су га заробиле и десетак војника са бајонетима на пушкама су га чували и хтели да га стрељају. Он их замоли да му дозволе да се помоли Богу. Кад то уради, тргну пушку једном војнику и пет њих збоде бајонетом. Остали га убише. Хусеин је имао три сина. Један му је остао у Сарајеву и служио аустријску војску у Бечу, а двојица (момци): Мухамед и Етхем, побегоше у Пљевља 1880. године, углавном због војне обавезе.

Са собом су донели доста златног новца па су одмах купили имање у Љућу, направили куће и бавили се трговином коже и производа од коже, прибора за обућу итд. Браћа су се оженила у Пљевљима и имала по десеторо деце. Мухамедов син је Ибрахим.

135Хаџалићи су из Фоче. Дошао је Шућров деда 1878. године са четири сина а од њих су касније постале четири куће. У Фочи су се бавили трговином, па су трговали и по доласку у Пљевља. Памте имена предака од Ахмеда (1873). Његов син је Шућро.

136. Сарвани су стари Пљевљаци. Памте имена предака од Хаџа (1856). Његов син је Хабдулазиз-Хафиз (1886). Хаџо се бавио трговином. Имали су имања и чифчије у Крћама. Хафиз-Абдулазиз је био школован, а бавио се трговином и занатима. Био је и народни лекар. Било их је 1912. године пет кућа. (Омербашић каже да су Сарвани Фочанци – друга верзија).

137Омербашићи су из Фоче. Отуда је побегао Мустафа Омербашић од регрутације 1882. године. У Пљевљима се оженио од Сарвана и имао два сина: Хуска и Мехмедалију. Мустафа је у Фочи завршио основну школу. Бавио се трговином.

138. Туцовићи памте имена предака од Сада (1875), који је био месар. Његов син је Шемсо, а Шемсов Енес. Кажу да је, највероватније Садов отац дошао из Азије, односно побегао од крвне освете. Живели су сиромашно и била их је само једна кућа.

139Тахловићи су можда најстарији Пљевљаци. Памте имена предака од Муја (1850). Његов син је Ахмет, а Ахметов Сулејман. Имали су имања у Рађевићима и Матаругама и доста чифчија. Живели су у граду и бавили се трговином стоком. Било их је 1904. године четири куће.

140. Хоџића има у Пљевљима два братства. Једни су дошли из Пријепоља, а други из Бољанића. Хоџићи у Бољанићима су дошли из Херцеговине, можда пре 300 година. Сматрају да су се одатле расељавали на више страна. На Боанићима су имали хан и дућан.

Једне ноћи, око 1890. године, заноћило им је у хану више кириџија са товарима скупоцене робе. Неко им је ноћу покрао робу, па су је морали платити. Због тога су дали хан, дућан и земљу, па су два брата Хамид и Ахмет отишли у Брвеницу на мираз. Хамидов син је Салко (1850), а његов Џемајил. Салихови синови су: Јусуф, Џемаил и Хајрудин. Џемајил је био капетан бивше југословенске војске. Заробљен је 1941. године и интерниран у Немачку. По завршетку рата вратио се у земљу и остао у Армији. Пензионисан је у чину генерала.

У Пљевља су дошли после 1912. године.

141. Хаџихамзићи у Пљевљима су од Мекића из Никшића, али су око 1650. године прешли у ислам. Мекића је највише било код Колашина. Неки су Мекићи касније прешли у Никшић и тамо их је било више кућа. Познат је био Хамза Мекић. Ишао је на ћабу у Меку и Медину. Његови се потомци прозваше Хаџихамзићи.

Према другој верзији, коју износи Шалипуровић, Хамза је био Мушовић, а Мушовићи су од Јоксимовића.

Кад је Никшић ослобођен од Турака, Хамза није хтео да носи црногорску капу и одселио је из Никшића за Пљевља. Донео је велику количину златног новца, купио имање у Пљевљима и бавио се трговином.

Први турски попис (катастарски) из 1468. године наводи да су Пљевља имала 72 куће. Други је попис извршен 1477. године и у дефтеру је уписана 101 кућа у ”Тргу Пљевља или Ташлиџа”. У дефтеру за Пљевља не наводи се да ту има муслиманског становништва, а у херцеговачком дефтеру да у неким селима већ има муслимана. Наводи се да је у једном селу било 114 хришћанских домаћинстава а само једно муслиманско.

Учвршћењем турске власти процес исламизације брже напредује. Изгледа да су највише прелазили у ислам трговци.

Већ у попису из 1516. године први пут се помињу муслиманска домаћинства у Пљевљима. Од 150 домаћинстава 20 је муслиманских.

Премештањем седишта Херцеговачког санџаката из Фоче у Пљевља, 1576. године, прелазак у ислам узима већег маха, што се види из пописног дефтера из 1570. године. Тако нпр. у наведеном дефтеру спомиње се Перван, син Милоша; Хасан, син Милашина; Илијас, син Бојића, Хурем, син Вуксанов; Перване, син Марков; Хасан, син Вукца; Скендер, син Влатка, и Хусеин син Вукића. Неколико их је уписао као синови Абдулаха, што такође упућује на њихов скори прелазак у веру освајача. Међу таквим је, како је наведено и мујезин Хусеин-пашине џамије, Худаверди, син Абдулаха (др Енес Пелидија – др Бехија Златар, Пљевља и околина у првим стољеђима осланско-турске власти, Пљевља 1988. стр. 12-43).

Произилази да су у ислам прелазили млађи људи у великом броју док су им очеви остајали у прадедовској вери и нацији.

Сличне податке даје и народно предање. Неки су Срби одмах прешли у ислам, док су други прешли по учвршћењу турске власти у њеној даљој експанзији на север и запад. Тадашње стање давало је утисак стабилности и трајности турске власти. Пошто су мухамеданци били привилеговани слој у турској држави, то су многи прешли у господареву нацију и добили спахилуке и звања.

Сада се не може установити да ли међу садашњим пљеваљским муслиманима има потомака оних првих исламизованих Срба. Пре би се могло рећи да нема. Предањем су преношени подаци да је куга чешће харала густо насељеним местима, па и Пљевљима. Причају стари муслимани да су читаве махале нестајале у налетима епидемије куге. Касније су празнине попуњаване новим досељеницима са села или ислуженим војницима. Ниједно муслиманско братство не тврди да су ту од постанка Таслиџе. Једна су братства изумрла – нестајала а друга пристизала у град и уклапала се у живот касабе.

По доласку аустроугарске војске у Босну и Херцеговину, велики број муслиманског становништва побегао је из Босне и раселио се по Турској. У пљеваљски крај је дошло више од 200 породица. Неки су одлазили даље, а већина се задржала у Пљевљима и по околним селима наше општине. Народ их је називао „мухаџери” (избеглице). Већина их је после 1912. године одселила у Турску.

Пре доласка избеглица из Босне и Херцеговине, стигле су 1877. године избеглице из Никшића. Огромна веђина муслиманског становиштва по ослобођењу Никшића од стране Црне Горе, није хтела да живи под црногорском влашћу, већ се раселила по Босни, Херцеговини, Скадру и осталим деловиа турске државе. У Пљевљама и по околним селима дошло је више десетина породица. Тачан број се не може знати, јер су многи одселили у Турску после 1912. године.

Аустроугарске трупе су дошле у Пљевља априла 1879. године и формирале велики гарнизон. Нагло је оживела привредна активност, јер је требало брзо створити касарне и друге објекте за војску, станове за официре, снабдевати војску и сл. Због тога је нагло оживело и грађевинарство и трговина. Настала је велика потреба за радном снагом. Градило се на све стране. Тада се велики број српских породица преселио из околних села у Пљевља.

Велике миграције, нарочито муслиманског становништва, одвијале су се после 1912. године. О томе нема писаних докумената, нити се на основу казивања старих људи може створити бар приближна слика тих кретања. И после II светског рата велики број породица одселио је у Сарајево и друге босанске градове. Да наведемо за пример братство Бубица, који су и за време бивше Југославије имали своју џамију, а читлуке чак и у Бобову. Имали су велику кућу и били су веома богати. Сад од њих нема никога у Пљевљима. Слично је стање и са старим српским братствима у Пљевљима. Неки су изумрли, а неки се раселили.

Било је још богатих муслимана који су имали своје џамије. Селмановићи су имали две: једну у Шеварима, а другу код старог среског одбора. Џамију код Милет баште подигли су Ћулаховићи.

Интересантно је напоменути да се велики број пљеваљских муслимана јавио 1916. године у аустријску војску и отишао на руски фронт у Галицију, одакле се скоро већина није вратила. Само једном приликом отишло је 30 добровољаца, међу којима и Салко Слијепчевић, син Рашидов.

Mileta Vojinović – Pljevaljski kraj, prošlost i porijeklo stanovništva

Najnovije vijesti

Najčitanije

Jesu li Pljevlja žrtvovan grad?

27.03.2020 6608 pregleda