Mali Oglasi
EXIT

ОБРАЗОВАЊЕ у Пљевљима (3)

  • 2 mjeseca pre
  • 114 pregleda
  • Izvor: Милош Старовлах - Милосав Грбовић ( Mostovi kulture )

Предшколске установе

Током рата велики број дјеце је остао без једног или оба родитеља. Брига о тој дјеци је била један од важних задатака народноослободилачких одбора још док је рат трајао. Како на подручју Пљеваља није било одговарајуће установе, то су дјеца слата у друге домове у Југославији и у Бугарску. Тако је током 1945. године из Црне Горе послато у Бугарску око 1200 дјеце. Повјереништво за просвјету је, како истиче у свом извјештају, посветило „нарочиту пажњу збрињавању ратне сирочади и уопште социјално угрожене дјеце“ и предузимало мјере за изградњу првих предшколских установа у Црној Гору, првенствено ради збрињавања ратне сирочади. У јесен 1946. године такви домови су отворени у Милочеру, Котору и код Даниловграда.
Када се, пак, ради о дјечијим обдаништима, међу првим је отворено Дјечије обданиште у Пљевљима, у фебруару 1946. године. Дјеца су остајала у Обданишту преко дана, гдје су добијала и храну. До 1950. године Обданиште је било у кући Шећеровића, а од те године Дјечији вртић се налазио у Првој основној школи до 1961. године, када је Општина изградила намјенски објекат за потребе дјеце предшколског узраста у Улици В. Ђенисијевића, а 1965. године и у дворишту Друге основне школе.
Све до доношења Општег закона о школству 1958. године, предшколске установе су углавном имале социјални карактер, а поменутим законом су укључене у васпитно-образовни систем. У задацима ових установа сада се у први план истиче настава, игра, заједнички живот, па тек потом помоћ родитељима у збрињавању и васпитању дјеце.

Послије ових промјена и у Пљевљима се предшколском васпитању и образовању посвећује већа пажња. Тако сада постоје два солидно опремљена и намјенски подешена објекта за овај узраст дјеце. У њима је смјештено 300 дјеце узраста од једне до седам година, распоређених у 10 васпитних група (седам предшколског и три јасленог узраста).
Дјечији вртић у Пљевљима је веома лијепо уређен и укупном својим организацијом и амбијентом дјелује васпитно не само на његове полазнике, већ је постао и најљепши кутак Пљеваља.

СРЕДЊЕ ШКОЛЕ

Уводне напомене

Пљеваљско средњешколско образовање, са већ стеченим богатим искуством и традицијом, тешко је поремећено и паралисано у годинама Другог свјетског рата. Тако је у времену од 1941. до 1943. године редовна настава у Гимназији извођена свега пет мјесеци, а од љета 1943. године па скоро све до ослобођења та школа уопште није ни радила. Рад Гимназије покренут је тек 8. априла 1944. године под изузетно тешким кадровским, просторним и материјалним условима. Уписано је свега 219 ученика, од чега у старије разреде само 28 ученика, јер се већина старијих ученика налазила у ратним формацијама, пошто рат још није био завршен, а Пљевља неослобођена.

По коначном ослобођењу Пљеваља, 20. новембра 1944. године, одмах се приступило припремама за почетак рада средњих школа, првенствено Гимназије. Како је гимназијска зграда била потпуно демолирана, а наставна средства, намјештај и опрема уништени, требало је пуно времена да се створе какви – такви услови за наставак рада. Стога је у шк. 1944/45. години настава почела тек 8. априла 1945. године и трајала до 14. јула. И сљедећа школска година, што због материјалних, што због кадровских разлога, отпочела је са великим закашњењем, тек у децембру 1945. године. У току обје поменуте школске године ученицима је било омогућено да за једну годину заврше два разреда, како би надокнадили изгубљено вријеме за школовање које су им одузеле ратне године.

Паралелно са стварањем услова за обнову и почетак рада Гимназије, вршене су интензивне припреме и за почетак рада стручне школе у коју би се уписивали ученици који би у току двогодишњег, односно трогодишњег школовања стицали квалификације за обављање разних занимања која су била неопходна за функционисање тадашње привреде. Тако је и у Пљевљима, као и у свим већим градовима у Црној Гори, 1945. године основана и отпочела са радом Стручна школа за ученике у индустрији и занатству, која је под тим називом радила све до 1958. године.

Гимназија

У сљедећем периоду по ослобођењу земље чињени су огромни напори у циљу стварања повољнијих услова за рад средњих школа. Поред проблема материјалне природе, највећу тешкоћу представљао је недостатак стручних наставника, чак и за неке кључне предмете. Срећна околност у том погледу била је што је међу тадашњим наставницима Гимназије била једна група старијих, искусних и веома угледних наставника, са вишегодишњим предратним стажом, стеченим управо у Пљеваљској гимназији, око које се окупљала генерација млађих наставника, стручних и нестручних, који су се под окриљем те групе осјећали сигурнијим и јачим, а своје неискуство и недостатак стручних знања и педагошке умјешности надомјештали су упорним, марљивим радом и великим радним ентузијазмом.

У групи тих старијих, искуснијих наставника, који ће у Гимназији остати до краја свог радног вијека, ишколовавши више од 40 генерација, по којима се Гимназија препознавала и помињала, својим угледом и великим ауторитетом посебно су се истицали професори Миливоје Кандић, Момчило Полексић, Илија Лопушина, Драгослава Леовац и још неки који су стасавали и настављали дјело својих претходника. Временом се ситуација побољшавала, како у кадровском, тако и у материјалном погледу, те Гимназија већ крајем педесетих година израста у једну од најбољих школа те врсте, не само у Црној Гори, већ и у ондашњој Југославији. Ученици Пљеваљске гимназије су радо примани на све факултете у земљи, јер су својим знањем и припремљеношћу за студије предњачили и постизали изванредан успјех, чиме су на најбољи начин доприносили угледу и имену своје гимназије. Многи од њих постали су касније познати научни, културни и јавни радници у земљи или иностранству, али било гдје да су живјели и стварали, увијек су се радо сјећали своје гимназије и својих професора. Скоро све генерације свршених матураната, по већ устаљеној пракси, окупљају се у згради Гимназије да прославе јубиларне матуре. Ови сусрети, посебно генерација у позним годинама, су изузетно присни и дирљиви.

Педесетогодишњица рада Пљеваљске гимназије свечано је обиљежена 12. новембра 1951. године. Поводом тог јубилеја, трудом тадашњих и бивших наставника и ђака, дуго је припремана и знатно касније, тек 1956. године, објављена монографија о полувјековном раду Гимназије. Повећањем броја ученика, гимназијска зграда, изграђена и усељена далеке 1907. године, постала је претијесна за нарасле потребе, па је Гимназија шк. 1955/56. године пресељена у зграду тадашње основне школе, у којој се и сада налази. Касније, адаптацијом постојећег и доградњом новог простора 1968. године, те изградњом и опремањем фискултурне сале 1969. годне, набавком новог намјештаја и савремених учила и опреме и увођењем централног гријања, створени су веома повољни услови за успјешан рад ове установе.

Број ученика у Гимназији се из године у годину стално повећавао, тако да је у шк. 1976/77. години нарастао чак на 1115 ученика. Интерес за упис у ову реномирану просвјетну установу био је константно изражен, па су се у Пљеваљску гимназију још увијек уписивали и ученици из сусједних градова и крајева, иако су тамо већ биле основане и радиле сличне школе.
Бројна друштвена признања која су почела пристизати, а која су услиједила након дугогодишњег веома успјешног рада, на најбољи начин говоре о томе колико је Гимназија била позната и призната. Тако је поводом седамдесетогодишњице оснивања, Гимназији додијељен Орден заслуга за народ са златном звијездом, затим Награда „20. новембар“, као највеће општинско признање, Награда Заједнице образовања, неколико повеља и других признања. Гимназији је 1973. године додијељена и награда „Октоих“, као највеће републичко признање у области васпитања и образовања, а 1975. године Гимназија је проглашена за најбољу школу у Црној Гори.

Устројство и организација рада Гимназије мијењали су се у складу са позитивним прописима, савезним и републичким, којима је регулисана дјелатност школа те врсте. Осморазредну структуру Гимназија је задржала све до шк. 1953/54. године, када основне школе прерастају у осмогодишње, те се Гимназија растерећује осморазредног устројства и постаје четворогодишња школа. И сам назив Гимназије се мијењао зависно од тих промјена, па се прве двије послератне године звала Државна реална гимназија, од 1946. до 1959. године Виша реална гимназија, а од 1959. до 1968. године Гимназија. Од 12. јула 1968. године школа носи назив Гимназија „Танасије Пејатовић“.

Мијењала се, такође, и унутрашња организациона структура и профил школе, од општеобразовног типа, у ком облику је радила све до шк. 1960/61. године, када се Гимназија трансформише у школу са два смјера, који су се звали друштвено-језички и природно-математички.

Директори Гимназије од свршетка Другог свјетског рата па до 1978. године, када се Гимназија интегрисала са Школским центром „Трећа пролетерска санџачка“, били су: Илија Лопушина, проф. српско – хрватског језика (1944-1968), Перко Гузина, проф. српско хрватског језика (1968-1970), Јован Петровић, проф. српскохрватског језика (1970-1976) и Марко Бановић, проф. педагогије (1976-1978).

Copyright © 2019 PV Informer. Sva prava zadržana.