Mali Oglasi
EXIT

ПЉЕВАЉСКЕ КАФАНЕ, ХАНОВИ И ХОТЕЛИ (2)

  • 1 mjesec pre
  • 202 pregleda
  • Izvor: Vojkan T. Bojović Mostovi kulture

Кафане у Чаршији Нормално, баш као и данас, највећи број кафана је био лоциран у срцу града, тј. Чаршији. Некада је право богатство било имати дућан, радњу, кафану или неки други објекат сличне намјене у главној градској улици. Те кафане или како су се по званичној статистичкој номенклатури тог времена звале гостионице (Gasthauser) биле су не само угоститељски објекти, већ и мјеста где се одвијао велики део политичког, привредног па и културног живота града. Према подацима из службеног адресара Краљевине СХС за индустрију, обрт и трговину из 1928. године, законски протоколисане гостионице су: Балкан – Сава Ђуровића, Велика Србија – Рада Вранеша (сада кућа Вујачића у ул. М. Тошића бр. 6), Европа – Тода Прерадовића, Русија – Марка Вучетића, Шумадија Воја Обрадовића, Код сељака – Сава Топаловића. Између два свјетска рата, у Чаршији су држали кафане и: Јован и Стефа Јанићијевић, Ђорђо и Данка Поповић, Вуко и Борка Ђенисијевић, Нико Рабреновић, Јанићије Јанићијевић, Анета Вранеш, Страјин Бајић, Саво Ђуровић, Стефа Кијановић, Рашо Пашовић, Хаџо Чаушевић. У приземљу куће Уроша Бајића кафану је држао Обрад Обрадовић. У хотелу „Српски краљ“ власништво манастира Св. Тројице, кафану „Анкара“ је држо Вехбо Диздар и Зухра Мршић. Преко пута „Српског краља“ биле су кафане: Београд Сава Ђуровића, Риста Росића, кафе-чајџиница Видака Јовашевића и Крчма Милана Брашанца (1889-1951). У Широкој чаршији је била и кафана Лала Пашића. Позната кафана у том дијелу Чаршије била је кафана Корзо коју је држао познати кафеџија Тодo Топаловић. У „Широкој чаршији“ држао је једно вријеме кафану и Лазар Цвијетић, трговац. У хотелу Славија такође је била гостионица Видоја Јауковића. На углу улице Принца Ђорђа (данас Тршова) и Чаршије до куће Јанићијевића била је кафана „Боровац“ браће патријарха Варнаве Уроша и Алексе Лекса Росића, у којој се налазила „жива вода“ тј. извор са водом за пиће. Касније је ту држао фотографску радњу Саво Ј. Милић. У овој кафани ће започети свој угоститељски рад Саво М. Јестровић (1911-1994). Он је прво почео да ради код Јанићија П. Јанићијевића, а касније се осамосталио и 1939. године узима од Милице Росић локал у закуп. И послије 1945. године Саво готово читав свој радни вијек проводи у вођењу послова везаних за угоститељску дјелатност. У „Тијесној чаршији“ кафану је држао Сретко Станимировић, а кафану Покрет муслиманског култур – ног друштва држао је Хасо Бајровић. Лимо Џебханић је држао кафану у хану у „тијесној чаршији“ (касније Мулов хан по његовом последњем власнику Мулу Бамбуру). У то вријеме, у „тијесној“ чаршији била је врло популарна кафана Цариград коју је држао Дико Бајчетић – Гркић. Кафане на Вароши Варош је накада била центар српског дијела града. Ту се налазило и корзо. Од кафана су биле познате оне које су држали: Бавчићи, Леовци, Госпићи, Томићи, Аћим и Лука Човић. Живко Роћен је кафану држао у својој кући као и Вукашин и Марија Жугић кафану Златибор која се налазила на углу улица Краља Александра (сада В. Јакића) и Краља Петра. Послије Другог свјетског рата, дуго година није било приватних кафана.На Вароши је тада изграђен хотел Тара, а крајем седамдесетих на мјесту некадашње Славије хотел Пљевља. Умјесто некадашњих кафана, у XXI вијек и Пљевљаци су ушли са безброј кафића, у готово свим дијеловима града… Остале кафане Кафане које су биле уврштене у дјелатности привредних активности, и као такве остале записане у разним привредним и статистичким публикацијама тог времена, сачуване су од заборава. Али, било је и оних који су повремено држали кафане и чајџинице, као и оних којима је она била као споредна или пратећа дјелатност у пословању, посебно трговцима (Јанићијевићи, Бајићи, Нико Рабреновић, Лазар Цвијетић…). Јанићије П. Јанићијевић (1888- 1981), је био познати трговац, али је такође у склопу тог посла имао у при земљу своје куће на углу некадашње улице принца Ђорђа (сада Тршова) и Чаршије подрум пића и кафану. Страјин С. Бајић (1896-1975) – Чича, преузео је после смрти брата Лаза, послове око угоститељства и трговине са најмлађим Гордиславом. Имали су кафану са прелијепом баштом у самом срцу Чаршије. После рата је национализована, а до рушења једно вријеме у њој је ту дјелатност обављао ФК Рудар. Нико Г. Рабреновић (1888 – 1963) је као млад отишао у Америку на рад са својом сестром Лабудом Лаком. Највише је радио у околини Чикага. Када су избили балкански ратови, он се као добровољац враћа у домовину. Учествује у борбама на Скадру и Брегалници, где је био и рањаван. Носилац је више ратних одликовања. Послије завршетка ратова Нико се почиње бавити трговином. Био је први Пљевљак који је у ову изазовну људску дјелатност унио доста нових метода виђених у Америци, прилагодивши их мјесту и условима живљења који су тада били у Пљевљима. Године 1931. подигао је једну од најмодернијих кућа у Чаршији. У приземљу се налазила кафана – крчма и дућан – трговина. После Другог рата нова власт је те објекте узела у своју намјену. Шућро Рашинлић Раша у својим белешкама „Чаршија од Јалије до Церовића хана“ наводи: Ђорђа и Марта Јовашевића, Сава и Јефта Антонијевић, Рада Марковића, Хајра Хоџића, Хаџовић Хаса „Пецо“, Зајима Бошковића, Ђорђа Дебељевић, Авда Босовића.Миливој Томић је држао кафе-чајџиницу у „старом“ среском, Хафизагић Касим у „Гајрету“, Садагић Зећир, Кечевић Смајо, Муловић Алија, Лаловић Јусуф, Брковић Абид, Селмановић Осмо. Између два свјетска рата држао је код горњег моста на Ћотини кафану Сингапур Јусуф Манововић, а стотинак метара низводно преко пута Расадничког имања била је кафана Вукашина Жугића. Послије Другог свјетског рата готово да су нестале, тј. укинуте су приватне кафане у Пљевљима. Остало је свега неколико и то у самој Чаршији. Новоизграђени хотел Тара био је мјесто за нови отменији свијет „другова и другарица“. Некадашњи Српски краљ је остао, с тим што је сада радио под именом Зеленгора, под којим је и нестао. И некадашња гостионица Видоја Јауковића, популарна Славија наставила је своју дјелатност, као и некадашњи Корзо. И на Јалији, у кући Безаревића, радила је чувена Кореја, касније Шупља стијена а данас бифе Београд… Све је то било у склопу градског угоститељског предузећа. Средином шездесетих почињу се отварати нове кафане, неке са намјеном финансирања локалног фудбалског клуба. Тако је у Бајића кафани у Чаршији била врло попу ларна кафана са рестораном и баштом „Кошута“ или тзв. Вијетнам а на Јалији, крај Брезнице Два јелена. На Стадиону је такође била кафана или тада популарно „бифе“. Било је и кафана у којима се пило с ногу, званих наврат-нанос. У свим овим кафанама је, поред кафе и пића, било и јела са роштиља, прије свега ћевапчића. Ево како је атмосферу из једног „бифеа“ из далеке 1971. године, описао проф. Радивоје Остојић: „Врата стадиона су широм отворена, а из бифеа допиру различите мелодије загријаних посјетилаца. Кад отворите врата бифеа, дим покуља као да је све до тада спутаван да се комотно разаспе и изгуби у пошумљену Голубињу. На зидовима овог новог „Рударевог“ објекта налази се само цјеновник са брижљиво и крупно исписаним цифрама. Управа није имала времена да стави и понеку фотографију тима или појединих играча. Овдје се углавном разговара о спорту. Пјевало се. Курбег је започео некадашњу химну „Јакића“ прилагођену садашњем тиму „Трес, трес, тресе се, ко Рудара дирне, лопте ће гутати…“ Џемко је пјевао „Мој дилбере“. Нешто касније сваки је сто имао своју пјесму.“ Средином шездесетих година прошлог вијека изграђен је на ушћу Скакавца у Брезницу мотел „Водице“, а захваљујући Миленку Безаревићу, почетком осамдесетих, оживјела је и Милет-башта у склопу Ђачке задруге.

Copyright © 2019 PV Informer. Sva prava zadržana.