Mali Oglasi
EXIT

ПЉЕВАЉСКЕ КАФАНЕ, ХАНОВИ И ХОТЕЛИ (3)

  • 4 sedmice pre
  • 212 pregleda
  • Izvor: Vojkan T. Bojović Mostovi kulture

ХАНОВИ

Ханови су у ствари били објекти за преноћишта, који су поред соба за спавање имали и магазе за смјештај и чување робе и коњушнице за стоку која је дуга времена била главна и једина превозна снага и средство. Ханови су се обично налазили на раскршћу путева, уласку у град, али и у самом граду.

Записи Евлије Челебије из 1663. године свједоче о постојању три хана (преноћишта) у Пљевљима. Свакако да је најстарији хан каравансарај, који се налазио на данашњем тргу „13. јул“, испред Дома културе. Ова грађевина била је одавно пропала, а њене зидине стајале су све до изградње Дома културе 1947. године. Старији Пљевљаци памте га, ваљда по имену последњег власника – Дуранов хан! Иначе, ханови су и добијали имена по власнику или закупцу. Тако је један од посљедњих правих ханова који се налазио у тзв. “Тијесној Чаршији“ и који је срушен 1960. године носио име по Мулу Бамбуру Мулов хан. Да се „последња“ највише памти свједочи и хан на Вароши, на улазу са Трлице Церовића хан јер му је последњи власник био Војин Церовић. Дуго година овај хан познатији по именом Шарени хан, држао је у закуп Хусо Готовуша. На Вароши је код гробља био и хан Мурата Вајзовића, који је касније купио Тимотије Бавчић. Тимотије је хан порушио и направио породичну кућу. На вароши се налазио и хан Мехмед-бега Селмановића у коме су радили Јован Сјеничак и Назиф Хаџалић. Звали су га дуго Назифов хан, иако је изгорео у пожару 1922. године.

Ханови у Чаршији

Ханови на Вароши су били савим логично и добро лоцирани, крај путева за Србију и Црну Гору, на улазу у град, имали су око себе ливаде где је стока могла да се храни и одмара и низ других погодности. Ипак највише ханова било је у Чаршији. Хроничари града биљеже, да је највећи био на месту данашње зграде Скупштине општине, власништво мјесног Вакуфа и новијег датума градње. Пред рушење, последњи закупац био је Муле Бамбур, а прије њега то су били Махмут Хоџић (Махмутов хан), и Хусо Кадрибашић.

У „тијесној“ Чаршији, поред Брезнице, био је хан кога и данас памти велики број Пљевљака. Изграђен је крајем XIX вијека и промијенио је више власника: Ешрефа Селмановића, Махмута Хоџића, Расима Агића, Лима Џебханића и последњег Мула Бамбура, под чијим је именом и срушен 1960. године.

На Јалији је све до средине педесетих година година била руинирана зграда некадашњег Хаџишаћировића хана, у коме су радили Хусо Готовуша и Мурат Хаџалић. У близини је био и Шабанића хан, а у „Циган махали“ се налазио Муловића хан. Последњи Пљевљак који се бавио послом ханџија – преноћишта био је Реџо Софовић, који је издавао собе за спавање у својој кући у улици Народне револуције код старог среског.

У Горњој или „широкој“ Чаршији, више кафане „Српски краљ“ (Зеленгора) био је Зечевића хан, а једно вријеме преноћиште је држао и Јоко Бајић, који је имао и кафану у данашњој улици М. Тошића.

Било је и неколико ханова у непосредној близини, тј. при улазу у град. Нaјпознатији је био онај из правца Чајнича, на раскршћу код „девете“, Дајевића хан, а из правца Жабљака и Никшића био је на Догањама Шећеркадића хан. У овим хановима одсједали су обично они који су ту вршили припрему за улазак град (прање, чишћење, пресвлачење…) На Левер Тари хан је почетком XX вијека држао Миле Ј. Радовић, кога су ту Турци и убили. На Бољанићима је послије Првог свјетског рата хан држао Јефто Ненадић (отац Бранов). На Метаљци је такође увијек било по неколико ханова са кафаном, ашчиницом и просторијама гдје су кириџије остављале робу. Из тог правца, био је познат Хан Селмановића, кога наводи и Имре Варади у својој књизи из 1905. године. У склопу ханова обавезно су биле и коњушнице.

ХОТЕЛИ

Крајем XIX и почетком XX вијека, ханове почињу замјењивати хотели, тј. објекти који су прављени по плановима и потребама аустроугарског окупатора, и који су се изгледом, функционалношћу и материјалом од кога су прављени у потпуности разликовали од зградa сличне намјене које су прављене до тада на просторима Пљеваља.

Хроничар и путописац Јевто Дедијер, који је после ослобођења 1912. године посјетио Пљевља, записаће у својој „Новој Србији“:

„Варош је сасвим чиста и лепа, што је чини најбољом вароши у Санџаку. Ипак, и поред многих оријенталних особина (дућани с ћепенцима, турске кафане, неколико ханова) она има изглед средњоевропске вароши у којој се поред горе набројаних грађевина могу видети и модерне радње, боље кафане и хотели ( Живковића, Манастирска, Бајића, хотели и гостионице, Милет башта ) и много лепих приватних зграда.“

Како је Ј. Дедијер записао, почетком XX вијека, највећи и најљепши био је Бајића хотел. Налазио се више баште некадашњег Српског краља (Зеленгоре). Зграда је била масивна. Имао је кафану, ресторан, сепаре и собе на спрату и у поткровљу. За вријеме аустроугарске војне власти звао се Босна, а после ослобођења Београд. Ова зграда је изгорела у пожару тридесетих година прошлог вијека.

Хотел „Ловћен“ се налазио на мјесту данашње зграде суда и самопослуге у ул. Принца Ђорђа (сада Тршова). Зграду је подигла аустроугарска посада крајем XIX вијека. Послије ослобођења купили су је Шећеровићи и у њој држали своју трговину и магацине. Касније су га у закуп узели познате кафеџије браћа Топаловићи и претворили у хотел. Послије Другог рата у њему су били магацини и станови за сиротињу. Срушен је 1958. године.

Хотел „Никшић“ налазио се у кући Лаза Живковића (ул. Краља Петра више Зеленгоре) и срушен је 1944. године америчким бомбардовањем, као и читав комплекс српских кућа у том дијелу града. Испод њега у манастирској згради био је хотел „Бристол“.

Хотел „Трлица“ налазио се у некадашњем „Церовића (Шареном) хану“ а власник му је био Војин Церовић.

Пред Други свјетски рат, саграђена су два хотела: „Српски краљ“ власништво манастира св. Тројице (касније „Зеленгора“) чији је први закупац био Вехбија Диздар и хотел „Београд“ власништво Сава Ђуровића.

Хотел „Јадран“ је држао Драгослав Драги Стојановић – Србијанац. Остао је у трајном сјећању Пљевљака по краљици севдаха Вуки Шехеровић која је ту почињала своју велику пјевачку каријеру. У Пљевљима се Вука први пут заљубила, и то баш у Драгог и посветила му своју најбољу пјесму: Где си драги жива жељо моја.

Copyright © 2019 PV Informer. Sva prava zadržana.