Mali Oglasi
EXIT

ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ У ДУБРОВАЧКОЈ АРХИВСКОЈ ГРАЂИ

  • 3 mjeseca pre
  • 274 pregleda
  • Izvor: muzejpljevlja.com

Прве вести о Пљевљима (Брезници) и још неким местима у Полимљу,
засноване на дубровачкој архивској грађи, донео је Константин Јиречек пишући о трговачким путевима и рудницима далеке 1879. године. Пре више од пола века нове и драгоцене податке о насељима у Полимљу саопштио је Михаило Динић у студији о дубровачкој караванској трговини и у расправ о земљама херцега од Светога Саве. Последњих деценија насеља у Полимљу често су била предмет интересовања наших истраживача.

Пљевља, али и друге тргове и караванске станице у Полимљу обрадили су у посебним студијама Богумил Храбак, Сима Ћирковић и Ружа Ћук. Поред тога, о неким насељима у Полимљу било је речи како у прилозима о Полимљу,тако и у монографијама које се баве проучавањем неких других, ширих тема.
У овом раду приказаћемо на основу грађе из Дубровачког архива
Пљевља и места у пљеваљском крају – Буковицу, Брезу, Равно, Козник,Козицу и Кукањ – и то од њиховог првог помена у дубровачким документима до пада под турску власт.

Област Полимља била је веома добро насељена у средњем веку. Ту су
захваљујући повољном географском и стратегијском положају граничној линији између две српске државе и добро развијеној путној мрежи образована бројна насеља – мање и веће караванске станице,тргови,утврђени градови или градска утврђења, као и многе цркве и манастири.
Полимље је, као што је познато, улазило у средишње области старе
српске државе. Све до краја владавине цара Душана (1355) ова област није се издвајала из језгра српске државе. После смрти цара Душана део Полимља налазио се најпре под влашћу Војислава Војиновића, а затим његовог синовца Николе Алтомановића. Сломом Николе Алтомановића, 1373. године, и поделом његових земаља између кнеза Лазара Хребељановића и босанског бана Твртка I српска држава изгубила је на западу простране области. Граница босанске државе померена је далеко на исток: обе обале Лима, Пријепоље, Милешева и пљеваљски крај припадали су бану Твртку I. Крајем XIV и почетком XV века дошло је до слабљења власти босанског краља и о бразовања области самосталних феудалних господара.
Пријепољски и пљеваљски крај, затим Језера, Дробњак и Оногошт нашли су се под влашћу Сандаља Хранића. После Сандаљеве смрти(1435) његов синовац Стефан Вукчић Косача успео је не само да сачува наслеђене поседе него их је и проширио и одржао све до пада под турску власт. И поред свих промена власти, привредни развој ове области био је све време несметан.

Кроз Полимље су у средњем веку пролазили важни међународни
путеви, а повезивали су централне и источне делове Балканског полуострва са средњим делом јадранске обале.
Два добро позната главна пута водила су из Дубровника, преко
Полимља, у унутрашњост Балкана. Први је Дрински (via Drine) или
Босански пут (viaBosne): ишао је из Дубровника за Требиње, Билеће, Г ацко,Фочу и Вишеград. Од Фоче се један правац одвајао и водио уз Ћехотину заПљевља и Пријепоље. Други пут се називао Језерски (via Jesera) или Никшићки (via Anagasti), а полазио је такође из Дубровника, затим је ишао за Требиње, Оногошт, Језера, па преко Таре до Лима. Пут од Таре водио даље преко Маоча у Пљевља и Пријепоље. Два пута су повезивала Пљевља и Пријепоље: један је ишао преко Јабуке, а други преко Камене Горе. На тим путевима или у њиховој непосредној близини налазили су се Пљевља и места у пљеваљском крају о којима ће овде бити речи.

Пљевља је место у Полимљу које се првобитно називало Брезница.
То је, иначе, било највеће и најјаче насеље, после Пријепоља, у области Полимља у средњем веку. Одавно се у историографији зна за област, односно жупу и реку Брезницу. Међутим, спорно је било постојање места Брезнице. Пре петнаестак година утврдили смо, на основу дубровачке архивске грађе, да је постојало и место Брезница. У до сада познатим документима Брезница је први пут забележена 1348. године. Наиме, у уговору склопљеном у Дубровнику 9. новембра 1348. године помиње се Брајан Богдановић из Брезнице (Вгауп Bogdanovich de Bresnica). Дакле,место Брезница образовано је свакако у првој половини XIV века и под тим именом јавља се готово један век. То би значило да је читава област,односно жупа, дала име привредно најразвијенијем центру те области.
Већина докумената о Брезници у другој половини XIV века односи се
на трговачку и кредитну делатност њеног становништва. Већ средином XIV века Брезница је вероватно значајан центар трговачке размене, а домаћи трговци полако су се укључивали у трговачко пословање. Током шесте и седме деценије XIV века домаћи трговци из Брезнице одлазили су пo кредите у Дубровник. Повериоци су им били дубровачка вл астела и пучани,као и странци – занатлије настањене у Дубровнику. Задужења трговаца из Брезнице кретала су се од малих износа, свега 16 перпера, до знатно већих, 247 nepriepa и 6 гроша.12 Структура њихове робне размене била је као и код трговаца из осталих места дубровачког залеђа. У Дубровник су допремали
коже, крзна и стоку. а из Дубровника су увозили пре свега ткаиине.
Дубровчани су боравили и пословали у Брезници, али се у њој нису дуже задржавали, што би се, с обзиром на развијеност и положај места, могло очекивати. У исто време у Брезници су створени услови за рад домаћих занатлија,а дечаци из Брезнице одлазили су у Дубровник да раде и изучавају занате код тамошњих мајстора. Временом је изгледа у Брезници порастао трговачки промет, јер је место имало своју царину пре јануара 1373. године.
Према грађи којом располажемо, последњи помеп Брезнице у XIV
веку је из 1390. године.'4 Крајем XIV или почетком XV века дошло је, како је још Богумил Храбак претпоставио, до промене имена места Брезнице у Пљевља Ипак, дуго се није усталило ново име места. И током прве три деценије XV века још увек се паралелно употребљавају оба назива за место.
О томе речито сведоче дубровачки документи настали двадесетих година XV века. За то време два пута се јавља назив места Брезница (1423. и 1426) и два пута назив Пљевља (1423. и 1429).

Од последње деценије XIV до почетка двадесетих година XV века о
Брезници, односно Пљевљима нема података у дубровачким архивским књигама. Ова појава може се довести у везу с политичким догађајима у Босни после смрти краља Твртка I. а нарочито с ратом који је вођен између краља Остоје и Дубровчана. Исто тако, за иериод од 1405. до 1417. године недостају архивске књиге из серије Debita Notariae, где су, иначе, бележена сва задужења.


Успон Пљеваља отпочео је од двадесетих година XV века. На то је
вероватно утицао целокупан привредни напредак Деспотовине, који је достигао врхунац у првој половини XV века. Рудна богатства привлачила су све већи број дубровачких трговаца. Из српске државе извозили су племените метале – сребро, гламско сребро и злато у Дубровник и даље на италијанска и западноевропска тржиcта. Због тога је и каравански саобраћај преко Полимља био нарочито интензиван у првој половини XV века.

О живости караванског саобраћаја и полету трговине у Пљевљима
двадесетих и тридесетих година XV века сведочанства пружају подаци из књига дубровачке канцеларије и нотаријата. Међутим, о караванима који су ишли или свраћали у Пљевља обавештени смо углавном посредним путем. Сачувано је највише докумената о дубровачким караванима који су у Пљевљима или околини доживели разне незгоде, нападе, пљачке и сл.
Караван дубровачких трговаца застао је, на путу из Србије у Дубровник, у месту Брезници вероватно крајем 1422. године. Дубровчани су одсели у гостионици Павла Мартиновића и његових ортака (in hospicio Pauli Mar-
tinovich et sociorum in loco dicto Brisnice), где им je током ноћи нестало 18 литара и 2 унче сребра. Павле Мартиновић је познати дубровачки
трговац, а годинама је био активан у Србији. Поред Пљеваља, где је, заједно са својим ортацима држао гостионицу, пословао је и у још неким местима у Полимљу. Дакле, у Пљевљима је, као и у другим местима која су се налазила на главним саобраћајницама, постојало коначиште за одмор и ноћење путника, као и за смештај њихових коња и робе.
Поред каравана који су носили робу у оба правца, било је и оних који
су превозили путнике, а најчешће разна посланства. Један караван ишао је у априлу 1423. године с Асаном, амбасадором византијског цара и његовом пратњом код војводе Сандаља Хранића у Пљевља.22 Други је, пак, ишао с дубровачким посланицима код турског султана Мурата II у септембру 1430. године, али су се посланици претходно морали задржати код Сандаља у Брезници.23 Међутим, остао је забележен и један уговор о преносу робе караваном из Дубровника у Пљевља. Наиме, Дубравац Хребељановић, влах поносник, обавезао се 16. септембра 1433. године Љубиши Ивановићу, дубровачком трговцу, да ће превести три товара робе и друге робе ,,usque ad Pleuignane”. Караван је такође пратио Љубиша и његов слуга, а цена
превоза је била 60 перпера.
Дубровчани су све чешће боравили у Пљевљима, i to је несумњиво
подстицало домаће трговце да се пословно вежу за град под Срђем. Први пљеваљски трговац који је дошао у Дубровник био је изгледа Радосав Радичијевић. Он је 22. октобра 1426. године подигао кредит у износу од 40 дуката. Свом кредитору Петру Пантели, познатом дубровачком сукнару,обавезао се да ће дуг измирити у року од два месеца. Број трговаца из Пљеваља знатно се повећао од краја двадесетих година XV века. Они се, додуше, нису задуживали континуирано, већ су се само у појединим годинама истицали обимом својих послова. Међу њима најактивнији је био
Вук Петковић, који је већ средином 1429. године набављао тканине у
Дубровнику.26 Вук је често боравио и пословао у граду под Срђем све до јесени 1435. године. За то време склопио је десет уговора о задужењу с укупним капиталом од 323,5 дуката, 47 перпера и 50,5 гроша.27 Трговачким пословањем бавио се и Вуков брат Никола, али је само два пута – 1430. и 1431 – позајмио новац у Дубровнику.28 Од осталих трговаца из Пљеваља,треба споменути тројицу браће Новаковић – Радоја, Радивоја и Радашина.
Двојица од њих – Радоје и Радивој – подигли су у Дубровнику мање своте новца крајем јануара и почетком фебруара 1431. године,29 али неке дугове нису у предвиђеном року измирили. ‘”Тако је због Радојевог заосталог дуга Радашин доспео у дубровачки затвор у мају 1436. године. Тек је Шајин Жуњевић, трговац из Јелеча, који је био Радашинов јемац, а вероватно и пословни партнер, успео да га избави из затвора.
Следећи талас трговаца из Пљеваља јавио се у Дубровнику почетком
прве деценије XV века. У групи од њих неколико истичу се према броју задужења и висини кредита Божидар Илић и Радоња Огудовић. Божидар Илић је склопио шест кредитних уговора током 1441,1442. и 1446. године, с укупном сумом дуга од 50 дуката, 232 перпера и 4 гроша. У исто време јемчио је свом земљаку Божидару Бојковићу, што значи да је већ тада био познат у Дубровнику и да је уживао поверење. Његов кредитор био је Аниел Чикапеше из Напуља, настањен у Дубровнику, који се бавио трговином и производњом сукна. Један од поверилаца Радоње Огудовића био је такође Аниел Чикапеше. С Радоњом су највероватније пословали и његови синови у Дубровнику. Он је, наиме, заједно са синовима дуговао 560 перпера Радичу Грубачевићу, познатом дубровачком трговцу и сукнару. У овој групи пљеваљских трговаца Радоња Огудовић располагао је изгледа највећим капиталом – укупно 116 дуката и 560 перпера.
Из изложеног се може видети да су кредитори пљеваљских трговаца
врло често били дубровачки трговци и произвођачи сукна. Стога би се могло закључити да су се иза многих задужења криле тканине. Дакле,предмет трговине трговаца из Пљеваља био је готово исти као и у XIV веку.Из Дубровника су најчешће извозили тканине, а Дубровник су допремали стоку и сточарске производе.

ПриближавањеТурака, први пад Деспотовине (1439), а потом и Новог
Брда (1441) неповољно су утицали на трговачко пословање Полимљу.
После обнове Деспотовине (1444) оживео је поново каравански саобраћај кроз Полимље. Као и претходних година ту су најчешће пролазили каравани с робом дубровачких трговаца. који cv, путујући из Србије, дожилавали разне незгоде у близини Пљеваља или, како стоји у једном документу, од Пљевљана.
Средином XV века Пљевља су била напредно место с развијеном
трговином и занатством. Богумил Храбак сматра да су Пљевља у то време била и рударско место, где су се добијали олово и црвац.Међутим, остаци рударских радова у овом крају не могу се за сада временски одредити.
Осим Дубровчана који су караванима пролазили кроз Пљевља и краће се у њима задржавали да би предахнули на свом дугом путовању, било је и дубровачких трговаца који су ту неко време боравили и пословали. Зна се да их је средином XV века било више у Пљевљима, али су остала забележена имена само неких од њих. То су Стефан Турчиновић, а затим Радохна Радовчић, звани Пучанин и Мароје, његов компањон.
О занатству у Пљевљима у првој половини XV века мало се зна.
Презимена неких људи из Пљеваља указују на развијеност занатства. Тако су од појединих заната изведена презимена – браће Мештровић. чији је предак био неки мепггар, мајстор, затим Радича Туларића – тулар, а браћеЗлатарића – свакако златар.
У управном погледу Пљевља се нису разликовала од многих суседних
градских насеља. Средином XV века имала су кнеза, који је обавл^ао разне послове у локалној управп. Кнезови су обично били врло истакнуте личности, а по занимању најчешће трговци.
Падом Деспотовине (1459), а нешто касније и Полимља (1465) нод
турску власт, успорен је за неко време привредни развој овог краја.
Буковица је била трг и караванска станица у Полимљу. Према
документима који су нам били на располагању. Буковица се први пут
помиње 9. маја 1329. године, а образована је бар једну деценију раније. Врло брзо је привукла пажњу дубровачких трговаца. Beh и када се први пут помиње налазили су се тамо Дубровчани. Њихов боравак у месту допрпнсо је укључивању становника Буковице у трговачко нословање. Тако је у Буковици средином XIV века отпочео процес стварања домаћих трговаца, који су наредних деценија чешће и у већем броју одлазили по кредите у Дубровник.
Буковица је захваљујући свом положају на главном путу или у његовој непосрсдној близини постала веома рано караванска станица. Међутим. сачувана су само два уговора (из 1353. и 1365) о превозу робе караванима
у Буковицу у XIV веку. Буковица се веома ретко помиње у документима током последње три деценије XIV века, а њено поновно трговачко оживљавање може се пратити тек почетком XV века. Каравански саобраћај у Буковици одвијао се од 1405. до 1412. године. У већини уговора о превозу робе Буковица је била циљ каравана, а у осталима је забележена као једно од места (уз Пријепоље, Равно и цркву Ćb. Николе) где су слати каравани.
Дакле, Буковица је готово током целог једног века била познат трг и
караванска станица. Међутим, још увек није тачно убицирана. Зна се само да се налазила од Пријепоља низ Лим према Дрини, односно у делу Полимљa који је почетком XV века држао Павле Раденовић.

Бреза је била позиата и често посећивана караванска станица у
Полимљу. Припадала је босанској држави, али је у време Сандаља Хранића и Стефана Вукчића Косаче била гранично место између Босне и Србије.
Налазила се на путу који је из Дубровника водио у Комаране и Пријепоље.На основу досадашњих архивских и теренских истраживања може се рећи да средњовековној Брези одговара данашња Бреза у пљеваљском крају.
Смештена је испод виса Бреза (1226 ш над. висине), између села Матаруга и Козице, а у близини средњовековног града Козника. У средњем веку насеље се вероватно налазило на узвишењу, па му је сама природа пружала заштиту. Можда је било утврђено, јер је постојало и подграђе (subbriexa,
Подбреза), које се изричито помиње 6. августа 1436. године. Захваљујући свом положају и стратегијском значају, настала је вероватноу време када је Полимље постало гранична област између Србије и Босне.
Место Бреза помиње се у документима крајем XIV века, а посебно
активна била је двадесетих и тридесетих година XV века. О томе сведочи више уговора који су закључени између дубровачких трговаца и влаха поносника о превозу робе, и то у раздобљу од 1422. до 1437. године.50 У њима се Бреза помиње: прво, као циљ каравана; друго, као једно од места где се упућују каравани (уз Пријепоље, Дренову и Подборач); треће, као место преко којег је водио пут до крајњег одредишта (Комарани): четврто, да би се ближе одредио положај Комарана навођена је Бреза као познатије место.

Равно се убраја у мање познате и веома ретко посећиване караванске
станице у Полимљу. У дубровачкој архивској грађи помиње се само једном.
Наиме, према уговору од 31. марта 1407. године, петорица влаха поносника обавезали су се Дубровчанима Михоју Ратковићу и Томку Обрадовићу да ће превести 27 товара тканина и друге робе ,,in Buchouiza et in Rauano”.
Превоз до Буковице износио је 6,5 перпера, а до Равна – 5 перпера и 3
гроша. Караванску станицу Равно Михаило Динић је идентификовао с херцеговим градом Раванским. Село Раван налази се око 15 km северно од Пљеваља, а у његовој непосредној близини су Кула и Градина. С обзиром на значај пута који и данас води из Рудог у Пљевља, могло би се очекивати да је био под надзором неког утврђења, где су повремено свраћали дубровачки каравани.
Козник је било гранично утврђење, а налазило се југоисточно од
Пљеваља, у близини места Козице и Брезе. О времену настанка утврђења нема података. Може се само претпоставити да је саграђено после уласка овог краја у састав босанске државе.

О трговачкој активности становника Козника мало се зна. Повезани
су били, као и многи трговци из унутрашњости, разним пословима с
Дубровчанима. Дубровачки трговац Брајко Богосалић поднео је у име свог сина Мароја 22. септембра 1422. године тужбу против тројице Дубровчана и неког Микоција из Козника (Schosnich). Брајко се жалио да су му они напали и опљачкали сина Мароја у његовом дућану у Трговишту. Радоје Грбачић из Козника (de Cosnich) узео је на кредит 6. маја 1441. године уДубровнику 50 перпера од Петра Пуцића и обавезао се да ће дуг вратити у року од два месеца. За суму од 37 перпера јемац му је био Радојко Гојаковић, што упућује на закључак да Радоје још није био познат у Дубровнику, односно да је у град дошао први пут.

Козица, место код утврђења Козник, такође је улазило у састав
босанске државе. У дубровачким документима забележено је још у првој деценији XV века.55 Крај око Козице почели су изгледа рано насељавати власи. Стефан Радосалић, влах из Козице (Vlachus de Cosize), помиње се у Дубровнику22. јула 1415. године у вези с испашом неке стоке. Ч етврт века касније, 16. децембра 1442. године, Бољат Богосалић, влах из Козице (Morolacus de Cosica), налазио се у Дубровнику, где је продавао стоку. Из Србије је, као што је познато, увелико отпремана стока у Дубровник током средњег века. Дубровчани су се жалили у фебруару 1445. године на нову
царину на стоку што пролази „sotto Cosiza а Maozo” а коју је увео Стефан Вукчић Косача. Ту је стока коју су трговци отпремали у Дубровник из српске државе улазила у херцегову земљу. Домаћи трговци из Козице такође су одлазили у Дубровник по кредите. Радоје Прибићевић из Подкозице (Spodcosice de Prepogle) остао је дужан Грубачевићу, познатом дубровачком трговцу и сукнару, 35 дуката.
Називи „sotto Cosiza” и „Spodcosice” упућује на закључак да је Козица
имала и подграђе. Посебно је необично што се словенски облик Подкозица (Spodcosice) јавља у једном латинском документу.
Кукањ је био утврђени град, а налазио се на реци Ћехотини, десетак
километара западно од Пљеваља. Познат је као летња резиденција Косача, а посебно Сандаља Хранића. На картама се и данас налази испод утврђења локалитет Подкукањ, у којем је сачувано име његовог подграђа. Осим назива Подкукањ, остао је забележен и један документ који такође упућује на његову трговачку активност. Познати дубровачки трговци Матко Смољановић и Марко de Stai, који су годинама деловали у Србији, пословали су неко време и у Кукњу. Наиме, Матко Смољановић задужио се код Марка de Stai на суму од 167 дуката и обавезао се да ће дуг измирити за три месеца. Од поменуте суме требало је да врати 156 дуката и 15 гроша у тканинама,а 10 дуката и 23 гроша у готовом. У исто време Матко
је изјавио да има два товара тканина у Кукњу (in Chuchagn) за рачун Марка.О Сандаљевом боравку у Кукњу сведоче, поред ћирилских, и документи из Дубровачког архива. Византијско посланство ишло је у априлу 1423.године у Пљавља (usque ad locum Pleueiane).6-’ Иако ce изричито не наводи Кукањ, Сандаљ се вероватно тада налазио у својој резиденцији. Крајем исте године, како бележе ћирилски извори, Сандаљ је још увек боравио у Кукњу. У итинереру дубровачког посланика код Сандаља наведено је да је остао у Кукњу (Chuchagn)ofl 19. јуна до 10. јула 1430. године. И два месеца касније Сандаљ је поново био у Кукњу, јер је у септембру 1430. године регистровано упутство дубровачких посланика који су били изабрани да иду султану Мурату II. Према упутству, требало је да се посланици на путу заПорту најпре задрже код Сандаља „а Bresnize over а Pripoglie”.

На настанак и развој насеља у Полимљу утицале су многе повољнеоколности, а пре свега путна мрежа и интензиван трговачки промет. Пљевља су. после Пријепоља, била најпознатији инајразвијенији привредни центар у Полимљу. Уз Пљевља је, веома рано, још у држави Немањића,образован и трг Буковица. Успон већ постојећих насеља и формирање нових подудара се с наглим и снажним привредним напретком како Дубровника, тако и српских земаља крајем XIV и у првој половини XV века. У граничном појасу две српске државе настало је у то време неколико насеља

  • караванска станица Бреза, гранично утврђење Козник и место Козица.
  • Кукањ и Равно (Равански), смештени у близини Пљеваља, имали су не само одбрамбену већ ипривредну улогу.

Д р Руж а Ћ У К
Историјски институт САНУ
Београд

Copyright © 2019 PV Informer. Sva prava zadržana.