СМАКНУЋЕ ОМЕР-БЕГА БАЈРОВИЋA

    1 godina pre 538 pregleda Izvor: PV Informer

Дуго нисам видио доктора Ранка Станковића, некадашњег директора Дома здравља у Новом Београду, који је нехотице и из жеље да докаже да и у најтежим временима људи чине добра дјела, открио мит о породици Бајровића из Пљеваља. Баш бих волио да га сусретнем и да му испричам како су најчувенијег пљеваљског доброчинитеља, из првих деценија прошлог вијека, Омер-бега Бајровића, Аустријанци на превару одвели у Сарајево и тамо га, по свему судећи, отровали.

То је она последња карика у причи о великој породици Бајровића, коју је за „Политику“ у јуну започела Дубравка Радић казивањем о школовању српске дјеце у Солуну, на терет пљеваљског паше. Тако су у Грчкој темеље образовања стекли њена мајка Стака Богосављевић, девојачко Тошић, Данка Митрановић и Милан Минић. После нас је траг навео на сокаке прелијепог романа „Свитање“ Милке Бајић-Подерегин, у којем су приказани сви ти истинити догађаји из прошлости Пљеваља. Међутим, остало је више недоречености у цијелој причи о Бајровићима, а највише ко је шта од њих чинио за свој крај, а посебно за пљеваљске Србе.

И онда – изненађење. У Београду деценијама живе најближи рођаци пљеваљских доброчинитеља, Мубера-Берка Мусић, унука Мехмед-паше, и Дервиша Дрнда, сестричина Омер-бега Бајровића. Берка већ дуже борави у Шведској са својом дјецом, а 86-годишња Дервиша, још разборита и витална, станује у Булевару краља Александра 80-а, гдје се нађох добрано захваљујући и „Политици“ која се у овој породици деценијама не испушта из руку.

– Ту је све чисто, све се зна. Мој ујак Омер-бег Бајровић, по коме се у Пљевљима назива и једна улица, био је цивилизован човек, турски поданик који се никада није стидио својих корјена. Он је школовао о свом трошку српску дјецу у Солуну. Чувеног професора педијатрије Уроша Ружичића, аутора најбољег уџбеника о неговању беба, слао је на школе у Истанбул, као и другог љекара, познатог Мехмеда Челебића – с поносом и без икаквог напрезања у призивању сјећања говорила је бака Дервиша.

Од малих ногу слушала је приче о добрим дјелима старијих Бајровића, која су у породичним разговорима оцјењивана као нешто што се морало учинити за српски народ у Пљевљима.

– Није Милка Бајић – Подерегин измислила ни онај детаљ о даровању овнова, које је Омер-бег обећао када се турска војска повуче из Пљеваља. Када се то догодило дао је тачно 350 овнова за, како је рекао, „обнову Црне Горе.“ Поводом тога, он је указом краља Николе унапријеђен у почасног мајора црногорске војске. Мој ујак је Србе помогао у свему. Имао је велику воденицу у којој је млио жито. Многима је, једном мјесечно, давао по џак брашна. На примјер, породици Мирка Папића, потоњег професора математике на Војној академији у Београду, дао је једну кућу на бесплатно коришћење и обавезно по џак брашна мјесечно. Ова веза се касније претворила у побратимство – казује умна Дервиша Дрнда.

Омер-бег Бајровић је настојао да од Пљеваља начини модеран град. Направио је конак у чијој су кухиње радиле куварице из Беча, а гости су били само странци.

– Да би увео више прогреса у наше мјесто једног дана је у кућу унио и клавир. Његова мајка Дервиша, по којој сам и ја као њена унука добила име, успротивила се том чуду које је назвала „грехотом“ и преклињала сина да инструмент изнесе из куће. На том клавиру су, потом, бројна пљеваљска дјеца у гимназији научила да свирају прве акорде – док је призивала прошлост наша драга домаћица као да се подмлађивала.

Сјетила се да јој је ујак саградио и половину нове зграде гимназије, јер је стара уништена у пожару. Нова зграда је грађена прилозима Срба, али је од сакупљеног новца могла да се сагради само половина пројектованог здања. Тада се појавио Омер-бег и дао позамашан прилог којим је гимназија стављена под кров и усељена радосним ученицима.

Мехмед-паша Бајровић, турски старјешина Пљеваља, првих година прошлог вијека, иначе брат од стрица Омер-бегу, био је један од највећих донатора манастира Света Тројица. Иако је паша инсистирао да се о томе не говори, у народу се дуго спомињала велика количина злата. Због свега тога, многи Бајровићи су, уз више пљеваљских Срба, постали носиоци Ордена Светог Саве, а краљ Никола их је често одликовао и другим знамењима.

На честим пријемима код краља Црне Горе, Мехмед-паши Бајровићу је давано почасно место, близу самог суверена. То је погађало многе племенске главаре који су краљу Николи отворено приговорили. Он им је на то одговорио, да породична лоза Бајровића из Крушева код Пљеваља постоји колико и његови Петровићи и да је то за свако поштовање.

Нису доброчинства Бајровића увијек наилазила на добар пријем код Срба. Све је то лијепо, говорили су онда поједини Пљевљаци, али ми се налазимо и даље у ропству, живимо у окупираној земљи.

Мехмед-паша Бајровић се касније иселио у Сарајево, гдје је и умро. Причало се да је његовој смрти допринијело и расипништво његових синова који су отишли на школовање у Беч и тамо све спискали. Јер, од великог богатства, на крају, није остало ништа. Тако су и двије велике куће у Пљевљима, са позлаћеним квакама на свим вратима, отишле на добош.

– Мог ујака, због пријатељских веза са Србима, Аустријанци су почетком друге деценије прошлог вијека на превару одвели у Сарајево. Слутећи да се тај пут неће добро завршити, моја бака Дервиша, а Омер-бегова мајка, почела је да моли и преклиње да и она пође с њим на пут. Аустријанци су их обоје сместили у фијакер, као да је све у најбољем реду да не би изазвали протесте Пљевљака. Чим су прешли границу код села Метаљке и стали на босанску територију, извукли су Омер-бега са сједишта и везали га за фијакер. Мајка Дервиша је све до Сарајева морала да гледа како јој син трчи за фијакером, пада, како га по земљи вуку као стрвину, али јој ништа није помогло да спријечи то понижавање угледног и богатог Пљевљака. У аустријском затвору у Сарајеву је, по свему судећи, Омер-бег после неколико дана отрован – уз дубоке уздахе исприча Дервиша Дрнда трагичан крај свог даиџе-ујака.

Овде би требало да се заврши прича у којој нису важни датуми, позивање на сведоке, већ само сјај људског дјела, доброчинства, као и њихово страдање које најчешће води у мит. Овај пут у мит о великој породици Бајровића из Пљеваља.

Najnovije vijesti

Najčitanije

Jesu li Pljevlja žrtvovan grad?

27.03.2020 6967 pregleda