Шта су Црној Гори Ахмет и Пава?

    3 meseca pre 1018 pregleda Izvor: pobjeda.me

Aко ме питате, не бих се сагласио са стихом пјесме који каже да прича о љубави, обично угњави. Има, напротив, и оних прича о љубави које се никада не заборављају и које личе на врх леденог бријега. Оно важније у њима, видљиво је само онима који у љубав вјерују. Баш зато љубави младих је било у свим временима и свака од њих имала је своје вријеме. Отуда из свих времена и пјесме о томе да се вољело двоје младих. Када се једног дана буде исписивала историја љубави Црне Горе, у њој ће, незаобилазно, своје мјесто наћи љубав Ахмет-бега Хасанбеговића и Паве Миликић, најпознатије одиве из Вранешке долине како је назвао црногорски публициста Машо Миљић. То мјесто они су давно обезбиједили, ако не због тога што су слични неким љубавним паровима из историје других народа, а оно због тога што свака љубав која почива на племенитим мотивима, траје вјечно… А њихова љубав била је управо таква.

Сторија о њој, казана у најкраћим цртама, изгледа овако: Након силних војни, млади Ахмет-бег Хасанбеговић се вратио у свој завичај – Вранеш, и ту бегенисао кћерку вранешког кнеза Николе Миликића, Паву. Ни млада одива Миликића није остала равнодушна на бегову изјаву љубави. Пристала је да се уда за њега, под условом да не мијења вјеру. Тражила је да мушка дјеца коју буду имали у браку, буду исламске вјере, а женска хришћанске. Заљубљени Ахмет-бег је пристао, иако свјестан да тиме крши одређене норме, посебно због тога што је био високи чиновник владајућег слоја османског друштва и припадник другачијих религијских схватања од оних које је имала одива Миликића.

Таквим хтијењем, бег Хасанбеговић је ризиковао и своју каријеру, можда чак и живот, који су му могли угрозити љубоморни младићи са православне стране, уколико се, неки од њих, загледао у заносну Павину љепоту или катили, које је на њега могао послати неки од представника власти. На пашину срећу од тога није било ништа.

Брак је склопљен и одива Миликића је у мираз донијела имање, једно плодно поље, које је, уз пашино богатство, гарантовало сигурну егзистенцију. Већ на првом порођају, Пава је у једном бремену родила три сина – Муша, Хасана и Даута. Кад су стасали у момке, предање каже да су они своју мајку сваке недјеље водили до цркве и испред њених врата је чекали док она не обави молитву.

Ахмет-бег је са Павом живио у складном браку. Своју дјецу су васпитавали тако да су у њихов свијести развијали систем вриједности који је подразумијевао толеранцију и пуно уважавање. На другом порођају Пава је преминула, али је, пред самртни час, затражила од мужа Ахмета да се њено име не заборави. У знак велике љубави и поштовања према изабраници свог срца, Ахмет-бег је посједе које је добио од Паве у мираз, прозвао Павино поље. Име тог поља очувало се до наших дана. Када се и бегу примакао еџелски час, он је синовима оставио аманет да буде покопан поред Паве. Двије надгробне камене плоче (на једној је у рељефу урезан крст, а на другој полумјесец), а које се налазе недалеко од центра Павиног поља, споменик су њихове узвишене љубави.

Посматрано са критичког становишта, на први поглед би се могло рећи да се ова прича са локалном љубавном фабулом, могла догодити било када и било гдје, али сагледавана у историјској и савременој перспективи, она има сасвим другачије значење. Она је знатно више од обичног наратива о елегичној љубави жене и мушкарца различитих вјерских и цивилизацијских назора, који своју везу остварују у врло сложеним историјским околностима и времену испуњеном ратним дешавањима.

Она се догодила у Вранешкој долини, тамо гдје је било измијешано муслиманско и православно становништво, по свој прилици у годинама дугог Бечког рата, негдје у другој половини или крајем XVII вијека. Самим тим она слика једно друштво и вријеме које је било испуњено дубоким јазовима различитости. Једини поуздани доказ за историјску утемељеност овог предања, јесте топоним Павино поље, о чијем поријеклу, у народном памћењу, не постоји ни једно друго казивање. Директан иницијатор читавог дешавања у причи је Ахмет-бег Хасанбеговић, припадник тада доминантнијег религијског схватања, коме је могло бити да љепотицу Паву и насилно преобрати. Он то није учинио. Напротив, пружио је руку љубави, руку помирења и прихватио све услове које је понудила Пава. Таквим гестом он је показао ширину схватања и својих свјетоназора, бивајући персонификацијом читавог једног колективитета.

Због могућности таквог сагледавања, садржај ове легенде има свакако и ону другу димензију која нуди формулу за превазилажење различитости, а то је љубав, која је мост који спаја супротстављене свјетове и цивилизацијске баријере. Управо због таквог плашта, који има ова слојевита прича, може се рећи да она надилази локални ниво и снажна је порука прошлости за будућност. Оно што је битније од самог казивања, и од тога да ли је оно истинито или није, јесте питање: Шта су савременој Црној Гори Ахмет и Пава?

Осим тога што су јунаци аутентичног предања, које нам је и својом књигом Вранешка легенда – Предање о Пави и Ахмету – између историје и легенде (Подгорица, 2020.), несебично приближио Веселин Коњевић, Ахмет и Пава су симбол оног најљепшег у животу – човјекољубља и хуманости – особина које су изнад времена, истине и историје. Они су симбол оног универзалног и свевременог што је циљ сваке особе на свијету – мира у души и храбрости да се превазиђу националне, вјерске и друге разлике настале стицајем историјских околности. Пава и Ахмет су јунаци који нас подсјећају на стварну слику простора на коме живимо. Није зато случајно што их је овјековјечило и неколико пјесама, међу којима и она коју је написао књижевник Зувдија Хоџић. На једном мјесту у тој пјесми су и сљедећи стихови: Ко за душу твоју се помоли/ Нек Оченаш тихо изговори/ Мојој души ко жели смираја/ Нек Фатиху изучи до краја.

Кроз причу о љубави Паве и Ахмета, која савладава све препреке, нуди се антологијски примјер уважавања различитости и културолошког богатства као егзистенцијалне нужности савремене Црне Горе у чијим темељима је мултиетнички и вишеконфесионални склад, који се нуди као највећа цивилизацијска и културна тековина.

На крају и послије свега изреченог, ваља се запитати да ли и ми, као друштвена заједница, вођени узвишеним мотивима и примјером Паве и Ахмета, имамо снаге и моралних вриједности да свој живот учинимо бољим и љепшим.

Najnovije vijesti

Najčitanije

Jesu li Pljevlja žrtvovan grad?

27.03.2020 6967 pregleda