Послије Другог свјетског рата на просторима Југославије затекао се велики број ратне сирочади, па и у Народној републици Црној Гори. Тих година основан је већи број дјечјих домова у Црној Гори за које постоје подаци, и то у Пљевљима, Даниловграду, Котору, Доброти, Прчању, Будви, Милочеру, Рисну, Ластви и Бијелој. На основу непотпуно сачуване архивске грађе о раду Дјечјег дома Пљевља, која се налази у Државном архиву Црне Горе – Архивском одјељењу Херцег Нови, сазнајемо да је у овом Дому краће или дуже вријеме боравило 240 штићеника. Они су по завршетку основне школе одлазили у друга мјеста, односно дјечје или ђачке домове, гдје су учили занате или средње школе. Доступни подаци нам казују да је исхрана са разноврсним прехрамбеним производима, васпитни рад и опрема, били веома задовољавајући у датом времену политичких и друштвених превирања, посебно у тадашњим тешким економским приликама. Водила се брига о личној хигијени ученика, али и простора у којему су боравили. Пажња се посвећивала и лијепом понашању, стицању навика употребе прибора за јело, понашања у школи, на улици. Дом је набавио извјестан број књига и био претплаћен на неколико листова за дјечји узраст, а у плановима рада васпитача редовна обавеза је била читање и прорада прочитаних књига, као и писање радова за тада популарне зидне новине. У активностима васпитача, физички развој дјеце имао је важно мјесто па су, поред редовних свакодневних вјежби уведени и часови увјежбавања разних игара. Набављене су и друштвене игре (домино, шах, човјече не љути се), а правила играња штићеници су учили од својих васпитача. У стварању што бољих услова живота и образовања, поред васпитача, учествовали су и управник, који је увијек по струци био учитељ, куварице, кројачице, хигијеничарке, економ, магазионер, спољни момак . Свестраним разматрањем доступних података може се закључити да је Дјечји дом Пљевља, иако је кратко вријеме дјеловао, у датим условима одиграо веома позитивну улогу у своме времену и средини.

Сачувана архивска грађа о раду Дјечјег дома Пљевља обухвата период од 1946. до 1949. године, односно 1950. године. Међу архивалијама највише је финансијско – књиговодствене грађе. Веома значајна документа су Матична књига у којој су евидентирани сви штићеници са личним подацима, као и Контролник особља. Веома мало је сачу вано аката, међу којима су и акта подружнице синдиката и Савеза просвјетних радника. Сачуване су углавном копије аката које су писане на танком прозирном папиру и чија садржина је веома тешко читљива, јер је текст изблиједио. Архивска грађа која је сачувана о Дјечјем дому Пљевља пружа нам релевантне податке којима може да се сагледа живот штићеника, опремљеност дома, исхрана, структура запослених, истовремено пружајући увид у дјеловање осталих дјечјих домова тога доба, јер су мање-више сви дјеловали под истим условима и према истим важећим прописима.

Дјечји дом Пљевља отпочео је са радом највјероватније у јесен 1946. године, јер су први предмети заведени у Књизи инвентара 31. октобра те године, први датум уписа података у Дневник касе је 1. децембар 1946. године, а први штићеник уписан је у Матичној књизи 25. децембра те године. Дом је престао са радом у Пљевљима марта 1949. године, јер је пресељен у Бијелу, гдје је наставио са радом. Из једног акта, упућеног банци почетком 1949. године, види се да је у јануару те године Дом из Пљеваља пресељен у Бијелу. У дјеловодном протоколу Дјечјег дома Пљевља, под бројем 148 за 1949. годину, 31. марта је заведен допис упућен Среској пошти Пљевља да се Дом преселио и да се пристигла пошта упућује на пошту Баошиће. Шест дана касније, Градском народном одбору Пљевља упућен је допис о пресељењу. Нешто раније, 4. фебруара истом Одбору –Повјереништву рада, упућен је допис у којем се наводе имена деветорице радника којима је приликом исплате фебруарске плате дат отказ, јер не желе да наставе рад у Бијелој гдје је Дом пресељен, па Управа дома моли да им се по могућности нађе запослење. Један број радника је прешао да ради у Бијелу.

Дом је у Пљевљима највјероватније био смјештен у двије приватне зграде, што се може закључити на основу податка о исплати кирије Хоџић Софији, (Сафији) и Јаничијевић Милени. Из пописа инвентара, хране, стручности особља може се закључити да су штићеници у Дјечјем дому Пљевља били добро збринути, посебно када се има у виду економско стање у вријеме дјеловања Дома, када се становништво снадбијевало прехрамбеним артиклима једино помоћу бонова, а уз тачкице одјећом и обућом које су добијали зависно од занимања – тежине посла који су обављали, а дјеца зависно од узраста. Било је појединаца којима је због оцјене власти о наклоности или сарадње са непријатељем током рата била ускраћена додјела бонова и тачкица.

Сачувана Матична књига казује нам да је у Дому краће или дуже вријеме боравило 240 штићеника. У јануару 1949. године у Дому је боравило 63 дјеце, од којих 30 није имало оба родитеља, 23 нијесу имали оца, а 6 њих мајку, док је 4 имало оба родитеља. Поред имена оца и мајке са назнаком да ли су умрли или су живи, подаци садрже име и презиме штићеника, датум рођења и мјесто, народност и вјерску припадност, занимање и мјесто боравка родитеља или старатеља, гдје се дијете налазило до доласка у Дом, коју је школу похађало, да ли има свједочанство, датум доласка и одласка из Дома, разлог одласка и ко преузима дијете или гдје је упућено (у који дјечји или ђачки дом), коју је школу завршило за вријеме боравка у Дому.

Први штићеник уписан је 25. децембра 1946. године. Најстарији је био рођен 1933. године, а најмлађи 1943. године. Највећи број дјеце није имао једног, али је био знатан број оних који нијесу имали оба родитеља. Прије доласка у Дом дјеца су боравила најчешће код родбине. Два брата и сестра из Рожаја (рођени 1936, 1937. и 1939. године) до доласка у Дом августа 1947. године, били су сами код своје куће. Најмлађе дијете – дјевојчица послије мјесец дана пресељена је у Дјечји дом у Бијелој, док је један дјечак након године и по пресељен у Дјечји дом Даниловград, а други годину и по дана након њега у Дјечји дом Будва. Један деветогодишњи дјечак провео је у овом Дому краће вријеме, јер су му родитељи били у затвору, па је по њиховом изласку из затвора враћен родитељима.

Можда је најтежа судбина једног дјечака из Рожаја, рођеног 1937. године, за којег је наведено да је ванбрачно дијете, да су му родитељи непознати, да је нађен у шуми и да је до доласка у Дом био у Дому стараца у Беранама, а као старатељ наведена је једна домаћица из Рожаја. До доласка у Дом није похађао школу. По одлуци Министарства просвјете, послије два мјесеца смјештен је у Дјечји дом Бијела. Као мјесто рођења негдје се наводи мјесто – село и којем срезу припада, негдје само срез или мјесто.

Дјеца су била из готово свих срезова Народне републике Црне Горе: андријевичког, будванског, дурмиторског, даниловградског, титоградског, бјелопољског, беранског, цетињског, шавничког и из Баошића (који су припадали херцегновском срезу). Било је дјеце и ван Народне републике Црне Горе – из Метохије (2), по један из прибојског, билећког и вараждинског среза, као и из Ђаковице (2). Немогуће је било установити како и зашто је у овај Дом боравило двадесеторо дјеце из Дјечјег дома Дебељаче, који су по националности били Њемци, а по вјери католици. Најстарије од ове дјеце било је рођено 1933. године, а најмлађе 1937. године. Рођени су били у Апатину, Крнаји, Новој Гајдобри, Сервелич Паланци, Буљки, Светом Ивану, Врбасу, Секићу, Моноштору, Целинцу, Плочицама.

Из овога Дома упућени су у Дјечји дом у Даниловград, а они који су завршили основну школу у Ђачке домове Титоград, Котор, Цетиње, гдје су учили гимназију, занате, музичку школу. Једно од ове дјеце је умрло у Пљевљима.

Министарство народног здравља и социјалног старања Народне републике Црне Горе упутило је акт бр.1476 3. фебруара 1949. године Дјечјем дому Пљевља да је Министарство обавијештено од стране Комитета за социјално старање при Влади Федеративне Народне Републике Југославије актом бр. 720 од 27. јануара 1949. године да дјеца њемачке народности, као и дјеца других република, која су из наших домова упућена на даље школовање и изучавање заната, остају и даље под старатељством онога дома који их је упутио. У вези тога ставити ван снаге рјешење донешено од стране органа старатељства у коме се разрешава дужности управник Дјечјег дома над горе поменутом дјецом.

Највећи број дјеце био је црногорске народности и то 178, затим њемачке 20, српске 14, по 1 хрватске и албанске, док је по вјероисповјести преко двије трећине српскоправославне вјере, односно 165, римокатоличке 22, исламске вјероисповјести 27. За 26 штићеника није наведена ни народност ни вјероисповијест.

На основу Контролника особља и Контролних особних листова сазнаје се о лицима која су радила у овом дјечјем дому и на којим пословима. Први управник био је Радоје Ђуровић, по професији учитељ, као и управници који су послије њега обављали ову дужност. Радоје Ђуровић је дужност управника обављао од 1. септембра 1946. године до 31. марта 1947. године, када га је наслиједио Павловић Павле којега је 31. јула 1947. наслиједио Јововић Душан, а њега 7. јула Лепосавић Авро. Познато нам је да су васпитачице биле Кићовић Милица, Вуковић Милена, Поповић Злата и васпитач Прелевић Бранко. Не може се очекивати да су оне тада имале образовање за овај вид рада са дјецом, јер до тада није било установа које су школовале кадар тог профила. За једну од њих се наводи да привремено обавља тај посао и да од школске спреме има Женску занатску школу, а Бранко Прелевић је био учитељ приправник. Према сачуваној евиденција, два мјесеца радила је Томашевић Милка као његоватељица. Шта је био домен њеног рада расположива документација нам не разјашњава. Да ли је она водила бригу о болесној дјеци или о дјеци најмлађег узраста, можемо само нагађати.

Једно вријеме домаћица Дома била је Шоћ Јелена. Као куварице, односно помоћне куварице, радиле су: Јакић Вукосава, Пушатић Олга, Станоћевић (Станачевић) Полка, Ђурашковић Јелена и Инхаф Кристина. У Дому су радиле и шнајдерке-кројачице или помоћне кројачице: Шевченко Радмила, Распоповић Олга, Рустемагић Азиза, Мирковић Стана и Бајровић Неџика. Кројачица је била задужена да води књигу о израђеној одјећи и количини добијеног текстила, али ова књига није сачувана.

Као праље – вешарице радиле су Ковачевић Иконија, Џиновић Хафиза (Хатиџа), Хрковић Аџира, Јутура (Чутура) Џема и Јунуз Бахра. Собарице су биле Диздаревић Хајка, Ненадић Драгица, Крехо Тима, Ибраковић Зинета, Шабановић Рафија, Милена Вујовић и Крута Медиха и Фадлија, које су једно вријеме биле и хигијаничарке- чистачице, као и Каписода Милица, Перуничић Зана, и Крстајић Јелка. Драгаш Миленко био је спољни момак, а Вучетић Вицко помоћни администратор манипулант, али и економ, вјероватно по престанку службе економа Вујошевић Јована. Спасојевић Велиша вршио је дужност магазионера. До одласка на служење војног рока, око годину и по дана, радио је као писар прве класе Уличевић Даро. У Контролнику особља и на основу Контролних особних листова не може се тачно утврдити колико је поједино лице радило у Дому, јер за извјесан број није заведен датум када су отпочели са радом, а када престали. Поједина од наведених лица радила су само мјесец или два дана, а понеки по двије, па и три године.

Први предмет унесен у Књигу инвентара је била шиваћа машина Сингер, добијена од Социјалног отсјека Среза Пљевља. Наводимо бројне предмета који су били у употреби и заведени у овој књизи (од 31. октобра 1946. године закључно са 30. јуном 1950. године, јер је ова као и неке друге књиге настављена да се води и наком пресељења у Бијелој) да би се добила јаснија слика опремљености Дома. Током 1947. године, поред осталога, добијени су креденац трокрилни за примаћу собу, ормар и половни клавир, које је наручило Министарство (не наводи се које, вјероватно здравља и социјалног старања) из Дубровника. Од Министарства је добијен и персијски ћилим и двије хармонике.

Од Дјечјег дома Милођер добијене су дрвене клупе за трпезарију. У инвентару налазимо и: лустер, огледало велико са рамом, 9 лавора, 13 шерпи разних величина, 14 већих и мањих лонаца, 10 тањира плеханих, али касније је заведено и 14 порцуланских и других, 100 виљушки, 98 кашика, 5 канти за воду, 2 кутлаче (зафатки), 16 бокала за воду, 22 стола, 4 већа стола са фијокама, вага од 150 кг са 2 тега и вага мала са кутијом тегова, 15 пећи разних величина, кухињски ножеви, цједиљка за супу, 3 пљуваонице, 60 кревета дрвених мањих, 69 кревета гвоздених и 26 добијених од Дјечјег дома Котор, 100 столица дрвених мањих, радио апарат Телефункен, радио апарат Филипс (добијен од радио станице Цетиње), 5 ђубровника цинканих, 5 сјекирица малих, 2 пегле, 4 електричне пегле, 5 карбитних лампи, 100 чаша за воду, 3 гуске ноћне, ћилим велики, машина за орахе, тава од 3 литре, машине за месо бр. 32 и 22, по 6 чаша бољих, простих и алуминијских и већи број разних послужавника дрвених и плеханих, пепељара кристална и других, вазне за цвијеће, шољица за сапун, сервис за воду, рибеж већи за купус, варјача, преса за парадајз, чајник од алуминијума, 4 гуљаче за кромпир, шоље за бијелу кафу, џезве, даске разне за месо, сланик, левак, млин за кафу, корито дрвено.

Налазимо и двије машине за веш (?), 3 серџаде, карнишне, 5 оквира за слике, слике Тита, Лењина, Стаљина, Блажа Јовановића, Лидије (вјероватно Јовановић), Пека (Дапчевића), Светозара Марковића, Ивана Милутиновића, Максима Горког, карту Федеративне Народне Републике Југославије, школску таблу, рељеф (не наводи се у којем материјалу и којег предјела), школско звоно, 6 школских клупа, канте за умивање са славином, шпорет, вјешалица (мушких и женских малих), санке, добош за дјецу, домино играће два комплета, 101 кожна ташна.

Пред пресељене поједини дјелови инвентара су предати другим институцијама, па су санке предате болници Пљевља, 110 чаша, 58 порцуланских тањира и 6 сланика Васпитно-поправном дому у Доњој Ластви, 21 кожну ташну (вјероватно школску) однијела су дјеца са собом у Дјечји дом Даниловград, док су 30 гвоздених кревета, који су раније добијена од тог Дома дата Дому глухонијемих у Прчњу.

На основу рјешења Министарства просвјете Народне републике Црне Горе, прегледана је ова евиденција 3. новембра 1947. године и овјерена са два потписа. Вођење евиденције у овој књизи, као и у осталима, редовно је прегледавано од надлежних органа. Евидентирање инвентара је настављено, па се може сазнати да је у Бијелој за потребе Дјечјег дома купљена и барка са мотором од једног приватног лица. У истој књизи унијети су и подаци о расходовању или предаји предмета другим институцијама. Сачуване су и двије књиге дневника примања и издавања, од којих је прва овјерена 29. фебруара 1947. године и у којој су унесене само двије ставке. У другој књизи унесени су подаци од 1. септембра до 31. децембра 1948. године.

Рубрика примање почиње са редним бројем 74, а издавање са 326, а завршава са бројем 105, односно 473. На основу ове евиденције. поред издатих плата, примања новчаних срестава за рад преко банке и осталог. сазнајемо да је Дом био претплаћен на Пионирске новине и Полетарац, да су од приватних лица набављане поједине намирнице стока, сир, јабуке, ораси и друге, коме је плаћана кирија, као и да је једном лицу плаћено за копање гробнице.

Из прегледа потрошног материјала, могу се сазнати извјесни елементи, о хигијени штићеника и просторија, школском прибору, што доприноси сагледавању слике о бризи за дјецу смјештену у Дому. У Књизи набављеног и издатог потрошног материјала сазнајемо да су дјеца била снабдјевена оловкама, свескама, мастилом, гумицама за брисање, цртанкама, лењирима, четкама: за одијело, ципеле, блатнарицама, за руке и четкицама за зубе, као и прашком за прање зуба, разним сапуном, чешљевима, пертлама за ципеле.

У овој књизи евидентирани су и : дрва, угаљ, дрвени ћумур, цигле, цемент, даске, ексери, бензин, моторно уље, сода за веш и за чишћење, сидол (паста за чишћење месинганих површина, нарочито су се чистиле кваке на вратима), Вим, креме за ципеле, штерике, петролеум, фитиљи за петролејке, сијалице, шибице, шпага у клупчади, коноп за ширење веша, штипаљке за веш, папир (пак, писаћи, упијаћи, индиго за машину, креп и тоале, папир, салвете), коверте, папир за сталаже, чачкалице, телефонски именик и друго.

Подаци унесени до 30. новембра 1949. године су закључени у Бијелој уз потпис управника Дјечјег дома Пљевља Авра Лепосавића (који је био дуго година и управник Дјечјег дома Бијела), уз печат Дјечјег дома Пљевља. Даљи подаци до 30. децембра 1950. године односе се на Дјечји дом Бијела, што значи да је дошло до потпуног стапања Дома из Пљеваља са Домом у Бијелој.

На основу сачуване документације како књига, у којима су вођене евиденције материјалног карактера, дјела дјеловодног протокола и нешто сачуваних списа, види се да се прехрани посвећивала знатна пажња. Храна је добављана преко државних предузећа, али много више од индивидуалних произвођача из најближе околине. Од појединаца је купована стока, сир, лук, јабуке, ораси, као и други производи тога краја. Наводимo извјестан број продаваца прехрамбених производа: Бајрамовић Хајро, Јакшић Новка, Витлман Јохан, Лисица Гојко, Исламовић Мустафа, Спаић Мирко, Кнежевић Радислав, Малиђан Јозо, Кечевић Ибро, Вукојићић Крсто, Шуковић Владо, Јечменица Бранка, Чаушевић Сулејман и други. Прехрамбене производе су набављали и од земљорадничке задруге, Градског набавног предузећа Гранап, а Градско индустријско предузеће извршило је влачење вуне.

У магазинској књизи примања и издавања хране, у којој су уношени подаци од 31. маја 1946. године до 31. децембра 1948. године, евидентирани су прехрамбени артикли и њихова количина: брашно хлебно, бијело и кукурузно, пшеница, кромпир, шећер, мљевена и кафа у зрну, конзерве обичног млијека, маст, маслиново уље, сирће, јабуке, дуње, парадајз сос, макароне, црни лук, свјеже говеђе и свињско месо, јаја, пиринач, сода бикарбона, бонбони, чоколаде, конзерве компота од јабука, суво грожђе, суве шљиве, суве смокве, ораси, биљни мед, конзерве сувог поврћа, сокови разни, мармеладе, пекмез од дуња, маслац, млијеко у праху, маргарин, сир, какао, бисквити, грашак, брашно од грашка, кекс, охо соса (?), конзерве меса, короман, поморанђе, со, рибе, суво свињско месо, разне запршке(?), целер, чај, купус, бибер, паприка свјежа, с(ц)векла у флашама), герма.

Из дјеловодног протокола сазнајемо да је јануара 1947. године Подружница радника Дуванске индустрије Бар упутила Дому 100 комада поморанђи, а децембра исте године године набављено је 20 килограма бонбона. Срески одбор АФЖ (Антифашистички фронт жена) Беране 8. априла 1949. године упутио је допис Дјечјем дому Пљевља тражећи да се преузме пет-шест стотина килограма пекмеза којег нису преузели, иако су их о томе обавијестили још у јануару мјесецу.

Из списка прехрамбених артикала Дјечјег дома Ђина Врбица, који даје преглед залиха 31. марта 1949. године, као и списка добијених и утрошених артикала током априла мјесеца и залихе на 30. април 1949. године у вријеме доласка дјеце и особља Дјечјег дома Пљевља, у овај дом као и из списка сачињеног мјесец дана касније о примопредаји магацина хране у Дому Ђина Врбица новом магационеру, може се констатовати да нема битних разлика у разноврсности прехрамбених артикала који су инвентарисани током рада Дјечјег дома Пљевља и ова три списка.

Стално запослење једне или двије шнајдерке-кројачице казује нам да се и одјећи поклањала пажња у оквиру тадашњих могућности, али не располаже се ближим подацима о томе како су дјеца била обучена и обувена, са којим бројем одјевних предмета. Одјећа, односно текстил и обућа у то вријеме плански су дијељени становништву уз боноветачкице који су сљедовали и штићеницима Дома. Гимназијском интернату Херцег Нови упућена су 1949. године три, па је Интернат тражио да Дјечји дом Пљевља достави потврду да за те штићенике нијесу примили тачкице за текстил, јер су их они преузели за њих на терет Мјесног народног одбора Херцег Нови.

Управа Дјечјег дома Пљевља 30. децембра 1948. године тражила је од Народнослободилачког одбора Пљевља да донесе рјешење колико тачкица да предају Обућарској задрузи за израду ципела. Мало података освјетљава васпитно образовни рад у Дому. Екипа од четири члана Министарства просвјете Народне републике Црне Горе, децембра 1948. године је обишла дом и доставила Напомене у погледу васпитног рада у десет тачака. Од значаја је опширније указати на напомене.Тражило се да се план васпитног рада изради за сваки дан, са назнаком од колико до колико сати се обавља одређена дјелатност, да се редовно прегледају дјечје биљежнице јер се дешава да је читава страница исписана без тачке и запете. Методици индивидуалног учења такође поклонити засебну пажњу, тј. научити ученике како треба учити. Напомиње се да је васпитач дужан не само да одржава ред за вријеме учења, већ да ученике научи да питају за све непознато и да им се пружи објашњење. Тражи се и да васпитачи више развију стицање културних навика код штићеника, јер се примијетило да многи имају прљаве руке или се нијесу умили. Зато треба више појачати рад у погледу хигијене тијела, одијела и просторија.

Екипа се бавила и спољним изгледом простора, констатујући да поломљена врата и ограде дају ружну слику за установу ове врсте. За радну собу у којој су штићеници радили домаће задатке и учили задато градиво такође је било примједби, јер иако се соба гријала температура је била свега 1 степен, па се дјеца осјећају као у школи а не у радној соби. У осмој тачки напомена пише: Дјеци из Баната (Њемцима) треба поклонити посебну пажњу и у наставном и у васпитном погледа у смислу упустава које је Министарсто доставило под Пов. број ове године. Ова дјеца треба да се осјећају као и дјеца наше народности. Затражено је да план културно-васпитног рада изради управник са васпитачима и редовно контролише извршење. Такође је наведено да Дом треба одмах да запосли хигијеничарку.

Из пописа потрошног материјала сазнали смо да су дјеца, која су похађала основну школу у Пљевљима, била снадбијевана свим потребним школским прибором. Водила се брига и о набавци литературе, па је током 1947. године у књижари купљен један број тада коришћене литературе: књижевна дјела Антона Чехова, Максима Горкога, затим књига Борбе омладине Југославије, Србија и Арбанија, Лењиново дјетињство, Приче о Заги, Тимур и његова чета, Приче и Легенде, О народним одборима. Децембра 1948. године плаћен је рачун биоскопу Први децембар у Пљевљима за биоскопске карте, што указује да су штићеници посјећивали и биоскопске преставе.

Вриједно је опширније навести планове рада које су састављали васпитачи, јер је рад васпитача, као и сви други послови, био у то вријеме индентичан у свим дјечјим домовима у духу политичког и друштвеног миљеа. Васпитач Бранко Прелевић водио је бригу о 22 штићеника и то 20 гимназијалаца (виши разреди основне школе) и 2 ученика првог разреда основне школе. План је сачињен за три мјесеца и обухвата 11 тачака. Васпитач се обавезао да ће у предвиђеном року интензивно радити са штићеницима четири сата дневно, одржати десет васпитних часова обавезујући се да дисциплина достигне врхунац, то јест да буду примјерни у владању како у школи, Дому, тако и на улици и да сви у школи добију прелазне оцјене. Планирао је да хигијена буде задовољавајућа. У обавезе је увршћено и редовно одржавање фискултуре, као и два пута мјесечно војнички час (?).

Поред осталога предвиђено је да ће сваки штићеник прочитати по три књиге, и писмено реферисати о њима, осим ученика првог разреда основне школе, научити три пјесме, као и да ће издати три броја зидних новина и учествовати радовима за централне новине. Бранко Прелевић у свом тромјесјечјем плану рада предвидио је и да одржи два предавања и то једно из области науке, а друго политичко. На крају плана васпитач је планирао и лично уздизање како на стручном, тако и на политичком пољу, а обавезао се да ће прочитати, у вријеме предвиђеном у плану 4-четири књиге. Уобичајено за то вријеме на крају текста пише С.Ф.-С.Н (Смрт фашизму – слобода народу).

Овај план рада је вјероватно сачињен 1. октобра 1948. године, када и план рада који је сачинила васпитач Вучетић Милева (оба плана налазе се један уз други). Група дјеце коју је водила васпитачица Вучетић Милева чинила су дјеца другог, трећег и четвртог разреда основне школе, али нам је број дјеце остао непознат. Активности предвиђене овим тромјесечним планом рада подијељене су у дванаест дјелова, а сваки дио обухватао је од једног до три задатка. У првом дијелу – учење, предвиђено је да се дјеца навикавају да у одређеном времену уче наставно градиво, да се састанци група за учење одржавају редовно и да се ученици са слабијим резултатима држе под контролом и да им се указује помоћ и задуже поједини ученици да са њима раде.

Васпитни рад – прочитати 30 књига које су им приступачне, о којима треба да реферишу поједини ученици на васпитном часу (ако је неком препоруком Министарства просвјете било одређено да дјеца прочитају по једну књигу мјесечно што произилази из плана рада васпитача Бранка Прелевића, произилази да је група дјеце о којима је бригу водила васпитачица Милева Вучетић бројила 10 штићеника). Планирано је било и да се израде три писмена састава:Утисци са излета, Наш четврти разред и колектив у њему и О мом будућем позиву.

Предавања – планирана су три: О развитку омладине, Борба нашег народа и извршење Петогодишњег плана и треће Значај Омладинског рада у извршењу Петогодишњег плана. Четврта тачка носи наслов Дописништво, којом се предвиђа да се развије дописничка мрежа са пионирима Дјечјих домова у Сарајеву и Котору. Усмене новине – планирано је било да са осталим штићеницима одрже три домске приредбе (хорске пјесме), рецитације, позоришне комаде, фискултурне вјежбе и др. Зидне новине – издата су три броја зидних новина, од којих једне илустроване, и активирани уредници да се у централним зидним новинама изда девет написа.

Културне навике -да би се дјеца научила културно понашати према старијима, поштовању домских и школских правила, чувању домске имовине, дружељубљу, правилном сједењу за столом и служењу прибором за јело, предвиђена су овим планом рада 18 васпитних часова. Фискултура – поред редовног одржавања јутарње гимнастике, предвиђено је било и шест ванредних часова на којима би се научила једна нова вјежба. Излети – уколико вријеме буде дозволило планирано је да се изведу три излета у околини града.

Друштве игре – васпитачица Вучетић Милева тромјесјечјим планом рада у оквиру овог сегмента предвидјела је да дјеца уче играње шаха, домина и других игара. Хигијена – васпитавањем у погледу хигијене предвиђено је да се дјеца навикавају да перу руке прије јела, зубе послије јела, а прије спавања да перу ноге, затим одржавају чистоћу одјеће и обуће 100 % и да се одрже три предавања из области хигијене. Дванаестом тачком овога васпитног план која носи наслов Радне конференције, планирано је да се одржи шест радних конференција на којима би се износили недостаци и успјеси група и истицали појединци. На истим конференцијама дјеца би се упућивали у правила пионирске организације .

Тих година у сваком руралном и урбаном насељу водила се стална акција о отварању народних библиотека у сваком Дому културе или у задружним домовима. Поред тога, организовани су бројни течајеви за описмењавање одраслих којих је био велики број због ранијих друштвених прилика или ратних година. Тада су организоване и такозване читалачке групе које су обично окупљале око десетак неписмених, којима су читани поједини текстови из новина или из историје Комунистичке партије и други политички текстови.

Из напријед изнесених планова рада васпитача у Дјечјем дому Пљевља за посљедња три мјесеца 1948. године, сазнајемо да су обухваћени многи видови васпитања – лијепог понашања, али и образовања. Међу првим задацима, поред учења, поставља се задатак читања књига и реферисања о прочитаном. Дјеца су током љетњег распуста упућивана на боравак из једног Дома у други што је промјеном климе доприносило побољшању њиховог здраственог стања, али и дружењу и упознавању са новим другарима. 21. августа 1948. године Дјечји дом Котор упутио је 28 штићеника у Дјечји дом Пљевља, који је 29. августа писмено тражио од Градског одбора Пљевља да им додјели камион да би ове штићенике вратили у Котор.

Непотпуно сачувана архивска грађа Дјечјег дома Пљевља који је вјероватно радио од септембра, или мјесец-два касније 1946. године до фебрура-марта 1949. године, омогућила је да се реконструише знатан дио дјелaтности и живота штићеника у овом дому. Када се говори о било ком сегменту рада и живота у Дому треба стално имати на уму вријеме и политичке, друштвене, а прије свега економске прилике у којима се одвијао рад Дома. Нешто више од годину и по дана по завршетку четворогодишњег рата, отпочиње рад Дома у Пљевљима када се још нијесу усталиле политичке структуре власти, када још није обновљена ионако слаба предратна инфраструктура, када је још слабо била развијена производња и транспорт прехрамбених производа, па се становништво путем бонова уз дуго чекање у редовима, снадбијевало са лимитираним и разноврсношћу и количином прехрамбених артикала.

Број ратне сирочади – дјеце која су остала без оба или једног родитеља био је тих година велики, па су били основани домови у Пљевљима, Даниловграду, Будви, Милочеру, Котору, Доброти, Прчању, Рисну, Ластви, Бијелој. За двије и по године дјеловања, кроз Дјечји дом Пљевља прошло је 240 штићеника који су у овом дому боравили од мјесец дана до двије године. Дјеца су била школског узраста од првог до четвртог, односно осмог разреда основне школе, а затим су прелазила у дјечје или ђачке домове у градовима гдје су имали могућности даљег школовања у средњим школама или изучавање заната.

Најстарији штићеници били су рођени 1933. године, а најмлађи 1943. године. Дјеца су претежно била са сјевера Црне Горе, али из других крајева, па и Република. Сачувана документација не даје одговор зашто је у овом дому боравило двадесеторо дјеце Њемачке националности римокатоличке вјероисповијести из Војводине. На основу евиденције прехрамбених производа може се закључити да је исхрана била развноврсна,јер поред основних намирница брашна, меса, млијека, сира, поврћа, налазимо и воће па и поморанђе, пекмез, бонбоне, какао. Знатне количине прехрамбених артикала куповано је од приватних произвођача, али и од задруге и државних предузећа.

Колико је количински добијао поједини штићеник, зависно од узраста, нема података. О одјећи и обући готово да нема података, али чињеница да је стално као кројачица била запослена једна, па и двије раднице, што значи да се и томе посвећивала потребна пажња. Васпитачи су водили бригу о хигијени ученика, иако је мало теже ишло са прихватањем потребних навика, јер како је напријед наведено једном приликом била је примједба на недовољну хигијену. Преглед потрошног материјала казује да су посједовали знатан број разноврсних средстава како за одржавање личне хигијене, тако и просторија. Васпи тачи су били дужни да воде бригу и о лијепом понашању дјеце на сваком мјесту и у свакој пригоди и они су томе посвећивали пажњу, али и ту је било напомене од стране инспекције. Ове елементе васпитања, односно хигијене и лијепог понашања тешко је било ваљано спровести јер дјеца нијесу раније стекла навике у том погледу, а нека су често премјештана из дома у дом,

Tреба узети у обзир и тешкоће васпитача у раду са дјецом која су била из разних средина и која су психички била оптерећена дотадашњим животним ситуацијама. Поред учења, пажња се посвећивала читању литературе садржајно сходно датом времену, као и учествовању у стварању тада популарних зидних новина. Да би живот штићеника Дома био што бољи, бринуло се запослено особље. Домом је управљао управник који је по струци био учитељ. У току дјеловања овог дома радила су четири управника, од којих најдуже Авро Лепосавић који је прешао у дом у Бијелу гдје је био дуго година управник и Дјечјег дома Младост – данас јединог дјечјег дома у Црној Гори. Поред управника и васпитача, у дому су били стално запослени: домаћица дома, кројачице, хигијеничарке-чистачице, куварице, економ, магазионер, спољни момак, док су извјесне послове обављали појединци из мјеста. На основу расположиве архивске грађе може се закључити да је дјелатност Дјечјег дома у Пљевљима, у датом времену, била веома добра и да је његово постојање одиграло позитивну улогу у збрињавању и бризи једног броја ратне сирочади у Црној Гори послије Другог свјетског рата.

Марија ЦРНИЋ ПЕЈОВИЋ Виши архивиста у пензији