Пљевaљскo зaнатствo (3)

    2 godine pre 1317 pregleda Izvor: Vojkan T. Bojović / Mostovi kulture

Опанчари и обућари

Познати опанчар био је Урош Аритоновић, који је у Пљевља дошао крајем XIX вјека са Косова. Са њим је радио и његов син Ђорђо, а овај занат наставиће и Ђорђови синови – Љубо, Драго и Мијо. Опанчари су били и Муслићи (Мустафа), Бошковићи, Сурулизи, Струјићи… По казивању Милоја Р. Драгашевића, познати обућар био је и Стефан Козић. Имао је кућу у Бајића сокаку до Лазара Бајића (сада умјетничка галерија прим. В. Б.) и био је члан групе Млада Босна. Остао је упамћен по томе што је често говорио: „Ускоро ће пропаст света, па нека ће није штета!“ Познати обућари између два свјетска рата били су:
Божо М. Бановић (1883-1944) је занат изучио код познатог мајстора Тадије Вукојичића. Радњу је имао у Корјенића сокаку (данашња Принципова улица). Био је познат по изради мушких ципела и женских папуча. У вријеме велике свјетске економске кризе, затвара радњу и запoшљава се у обућарској задрузи „Бата“ гдје ради до 1941. године. За вријеме рата ради у својој радњи. Умро је 1944. године. Божо је био активан у еснафу и друштвеном животу града. Члан је одбора за подизање цркве св. Петке 1927. године.
Своје обућарске радње између два свјетска рата имали су и: браћа Омер и Смајо Коштовић, Омер Татарагић, Машо Камбер, Ибро Срна, Реџеп Софовић, Мухаремовићи, Карахметовићи, Осмо Телаћевић, Ариф Пијаловић, Смајил Кадрић, Боснићи, Сејфо и Вехбо Катана, Шемсо Љуца… Највећу радњу за израду обуће која је запошљавала и највећи број радника имали су Појатићи. Мали број пљеваљских обућара задржао је своје радње после Другог светског рата. Неки су прешли у задруге а неки у друге дјелатности.

Кројачки занат

У Пљевљима је одувијек био уважаван и сврставан је у господске занате. Кројачи – терзије су своје радње имали по читавом граду, али највише у Чаршији. Између два рата најпознатији су били – Ибрахим Дaлагија, Омер Шахимпашић, Олга Леовац, Милан Стојкановић, породица Шабанић, Новак Новаковић, Дико и Косто Дамјановић, Јеврем Јакић, Драго Живковић, а касније Иван Голубовић, Миланко Аранитовић, Божо Чоловић, Љубо Стојкановић, Мишо Божовић, Јован Чворовић, Рамиз Луковац… Јово Јестровић и Саво Јевросимовић су били кројачи сеоских одијела, а од кројачица Љубица Росић – Ненадић, Стана Несторовић, Зехра Манововић, Миља Церовић, Милена Обрадовић, Катарина Томић, Миланка Косорић,Зухра Татић, Муниба Дрнда…
Алекса Лексо Ђ. Росић (1875 – 1937) је учио занат као заробљеник у мађарским логорима Нежидер и Болдогасон, гдје је радио у погонима за израду војне одјеће. Када се 1918. године вратио у Пљевља, отворио је радњу у Чаршији, али је после неколико година прешао да ради са братом Урошем трговачке послове.
Јово Ђ. Јестровић (1882 – 1958) је занат учио од 1910 до 1914. године код свог оца Ђорђа, познатог „терзије“ пљеваљског краја. Зато је и Јово био чувен, посебно по изради сеоског одијела. Имао је радњу у Чаршији а послије Другог свjетског рата, на Требовини, у близини своје куће, гдје се данас налази адвокатска канцеларија његовог унука Јосифа Мићковића. Јово Јестровић је радио народна одијела из пљеваљског краја за цетињски и друге музеје.
Мишо М. Божовић (1918 – 1996) кројачки занат учио у Сарајеву, код тада чувеног мајстора Рупника. Послије Другог рата ради у пљеваљској кројачкој задрузи, гдје је дуго година био и управник. Био је активан у СД Јакић и Брезник, и први је републички фудбалски судија из нашег града. У Пљевљима је иначе између два рата постојало Друштво за продају „Singer„ шиваћих машина “Borne” & Co.

Часовничари – сајџије

Од мајстора који су оправљали часовнике у Пљевљима остали су забиљежени – Лојо Адем, Шериф Зилкић, Адем Хаџидураковић и свакако најпопуларнији Алија Ичелић – Клепеша, који је на својој хармоници дугметари одсвирао многим Пљевљацима свадбено коло.

Посластичари

Овај занат се развијао нешто касније од поменутих, али неки хроничари наводе да су умјесто данашњих посластичарница постојале халваџинице, назване по разним врстама халве. Између два свјетска рата пљеваљске посластичарнице су биле надалеко познате, а посебно – посластичарница и мања фабрика за производњу рахат-локума „Санџак“ Сефера Сулејмановића (1893-1969). Познати су били и посластичари – Бакија Реџа, Шефкија Дељковић, Арслан Чакар, Ато Муловић, Кадрија Пијук, Мустафа Садагић, Ибрахим Ибрахимовић.

Грнчарски занат

Грнчарски занат је у Пљевљима живео све до пред Други свјетски рат, па и неколико година послије њега. Зато је ваљда овдје и присутно презиме Лончар и Лончаревићи. Познати предратни мајстори овог заната су браћа Ристо и Стево Леовац, који су своју робу продавали у више околних мјеста и градова. У Пљевља су пред Други свјетски рат дошли из Беле Паланке Јован и Стојан Петровић, који су радњу имали у кући Алије Јабучара, код џамије. Правили су разне врсте лонаца и ћупова, саксија, ваза и сл.

Nastaviće se…