Iskreno saučešće porodici.

Počivaj u miru, dragi Slavko, školski druže generacije 1973/74 Gimnazije „Tanasije Pejatović.
Pored ostalog, bio si „predstavnik“ u Pljevljima naše generacije, koja je ostala da živi u zavičaju – most između zavičaja i generacije ’73/74, razasute diljem bivše SFRJ, regiona i šire, do SAD, Rusije, Australije..
Organizator si poslednjeg susreta naše generacije, (25.maja, 2024), kada si, nam, u koutorstvu, s Radošem Beljkašom i direktoricom Gimnazije uručio „Zlatnu diplomu“.

Isprati nas Slavko, s osmehom, drugarskim zagrljajem, pozdravom: Srećan Vam put, i, s pesmom: „Oj drugovi na rastanku želimo vam sreću svaku…“, zahvalivši se svima ponaosob, što su se odazvali pozivu.
Došli da se podsetimo na mladalačke/gimnazijske dane, i, zapevamo pesmu dobrodošlice: „Hej, borova šuma mlada kraj Pljevalja starog grada…“, i onu, šaljivu, učeničku, koja nam evocira uspomene na naše drage profesore: „Nema više Šljukić Milivoje, sjedi dolje pa nauči bolje… Nema Kanta, nema ni Platona otišla je Rondova madona… Mi imamo profesora što ga nema Crna Gora, po imenu zna se ko je, Rondović Dragoljub, to je…“!

Planirali smo da se i, ubuduće, sastajemo, još godina 100+ .
Ako Bog da !
Mi planiramo, Svevišnji odlučuje.
Neka bude volja njegova.
„Čovjek je smrtan i mora umrijeti“. (P.P.Nj)

XXX
Smenjuju se dani, noći. Godine prolaze.
Stari odlaze, mladi dolaze.
Sve se brzo zaboravlja – sve nas čeka ista sudbina.
Ostaće samo sećanja i uspomene zapisane na papiru.
„Čovek nije umro dok ga se sećaju rodbina i prijatelji…
Večnaja pamjat.

Sreten Ćuzović Otilo

„Večiti učenik škole života“