„Право је и потребно је споменути и покојнога Омер-бега Бајровића, мајора црногорске војске из Пљеваља. Јер он то заслужује пред савременицима. За време турске владавине, од када је Аустро-Угарска посела војнички Пљевља, у том граду православни Срби су у Омер-бегу стекли не само правога пријатеља него и брата.“

Године 1907. изгорела је Скопска гимназија. У Пљевљима као и свуда по српским местима отворен је био упис за добровољне прилоге.

Прилагали су сви колико је ко могао. Али највише Омер-бег Бајровић.

Дошао је ондашњем директору Пљеаљске гимназије г. Петру Косовићу и приложио дванаест дуката за Скопску гимназију да се објави и – стотину наполеона да се пошаљу али не објављују!…
Осим признања и љубави Пљевљака и целе Старе Србије, Омер-бег је за живота добио „Светог Саву“ и „Данила“ о врату и 1913. године мајорски чин од црногорског владара…
Пљевљаци су нарочито задужени да лепо чувају спомен на Омер-бега Бајровића.

Описујући пљеваљски крај из 1932. године у путописној прози Григорије Божовић је увео пљеваљски крај у повлашћени простор своје „путописне географије“: „Кроз некадању Тромеђу“, коју је приредио, предговор, напомене и биљешке написао о рјечник сачинио Добрило Аранитовић у предговору ове књиге, с позивом на уводне реченице путописа Григорија Божовића, зналачки је сабрао и обрадио Григоријеве прозне бисере посвећене Пљевљима и Пљевљацима, али и шире…:

„Највећа вредност овог краја је човек, сељак. Он је најупорнији и најтврдокорнији у нашем народу.
Махнити, свесни, дурновити до највеће динарске плаховитости чувар једне груде. А иначе за доброга добар и мекан као душа.

Стваралац језика, носилац предања, беспогодбени стуб национални. Као матица. Снажан, без прегибања, опор и готов да рекне истину отворено, грубо и тврдо, и да иза те речи стоји чак и лудо и на своју штету… Заједно са себи истоветним муслиманима био је тврд бедем испред Босне да турска Уруменлија не турцизира даље, и да Аустрија не продре ка Косову доле“.

Забележено, написано, описано пером Григорија Божовића, с једне стране, приређено од стране Добрила Аранитовића, представља својеврсни поменик/споменик Пљевљима и Пљевљацима…, оживљава прошлост, осмишљава садашњост и пројектује будућност овог краја, на регионалној и глобалној мапи света.

Ових неколико примера о људима Пљеваљског краја, њиховој карактерологији и другим особеностима шаљу поруку/поуку за (су)живот, поштовање, уважавање и сарадњу људи (њихових међусобних односа), у мултиетничкој и милтиверској средину каква су Пљеваља, мој/ваш Завичај, драги Пљевљаци…

То је и највећа вредност овог краја, Светлост, која разгони „таму“ у овом задивљујућем, али и застрашујућрм времену – тзв. цивилизацији страха, капитал цивилизацији, где је новац постао „Богочовек“ (он све мери/размерава), а човек роба.

Волимо свога Бога поштујмо туђег Бога.
„Љубави према свима мржње ни према коме’!

Сретен Ћузовић Отило

„Вечити ученик школе живота“