Emnija Ciguljin (djevojačko Duraković), Pljevlja (1961) – Beograd (2025)

Od Pljevalja do “Privrednog savjetnika” Beograd

U Beogradiu je 10.10.2025. godine preminula Emnija Ciguljin (rođena Duraković), supruga mog školskog druga, prijatelja i kolege Fikreta Ciguljina.

Emniju Ciguljin upoznao sam pre četvrt veka u Beogradu kada je njen let na putovanju od rodnih Pljevalja, preko Sarajeva, Priboja n/l do Beograda uznapredovao kako na savijanju porodičnog gnezda tako i poslovne karijere.

Upoznao sam je kao majku dvoje dece: ćerke Amire i sina Mirze, tada osnovaca, danas uspešnih mladih ljudi.

Amira je jdiplomirani filolog, udata Duran (majka Atamana – unuka poč, Emnije), zapošljene na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta, gde radi i njen muž prof. dr Tarik Duran kao profesor i licencirani prevodilac Turskog jezika, s povremenim učešćem kao prevodilac diplomatskih protokola (razgovora) između Republike Srbije i Turske.

Mirza mamin mezimac je pošao stopama svojih roditelja, Fikreta licenciranog ovlašćenog revizora i majke Emnije ovlašćenog računovođe. Nakon završenog Ekonomskog fakulteta Beogrdaskog Univerziteta, upisao je master studije, položio stručni ispit i stekao zvanje ovlašćeni računovođa. Zaposlen je u “Privrednom savetniku” iz Beograda – nastavljajući porodičnu poslovnu tradiciju.

Ovaj uvodni tekst na prvi pogled može izgledati neuobičajenim za ovakvu vrstu priloga kao što je In memoriam. Međutim, ako immao na umu onu mudru izreku da na ženi stoji kuća, i da iza svake uspešne porodice stoji uspešna supruga i majka eto dovoljno razloga da mi čitaoci ovog nekrologa, rodbina i prijatelji poč. Emnije oproste što ih opterećujem ovim rodoslovom/biografijom prodice Ciguljin, njihovih predaka i potomaka.  

S druge strane, imajući u vidu da je  porodica Sveto mesto – ognište koje zrači najlepšom/najjačom  Svetlosti koja osvetljava putniku, put/putovanje od rođenja do odlaska na večni počinak nije na odmet podsetiti se polazišta s kojeg je poč. Emnija započela let ka vidikovoj liniji.

Rođena je Pljevljima u porodici Duraković od oca Asima i majke Subhije (rođene Šahimpašić), koju, verovatno, bolje od mene poznaju stari/rođeni Pljevljaci. Posle završene srednje škole Emnija je krenula ka Sarajevu gde završava Ekonomski fakultet, i nakon toga se zapošljava u DP”Inkop” iz Priboja kao šef računovodsta. Godine 1993, zasniva brak s Fikretom i preseljava se u Beograd, gde je Fikret već uveliko bio poznati inspektor Službe društvernog knjigovodstva (SDK), Stari Grad/Beograd. Zapošljava se u DOO “Privredni savetnik” gde će joj se  pridružiti  Fikret, kasnije, nakon službovanja u revizorskoj kući “PriceWaterhouse Coopers“. U DOO ”Privredni savetnik” Emnija završava svoj radni vek, gde se penzionisala 2025. godine.

Našu dragu Emniju krasila je dobrota, ljudskost, i, iznad svega poštenje-skromnost.

O stručnom-profesionalnom radu, poč. Emnije reći ću nešto ukratko.

O tome su svoju ocenu dale brojne generacije privrednika diljem bivše Jugoslavije, i posebno Republike Srbije, čije je finansijske izveštaje (Završni račun poslovanja), procenjivalja/ocenjivala i o njima izveštavala nadležne, kontrolne institucije, svojim potpisom pod zaštititnim znakom/pečatom, poznatog/priznatog DOO “Privredni savetnik” iz Beograda, rasadnika kadrova iz oblasti računovodstva, finanansijskog izveštavanja i revizije. 

Priznata-poznata u struci, uvažavana i poštovana od strane Saveza računovođa i revizora  Srbije/Komore računovođa i revizora Srbije.

Kao čovek/dama i profesonalac u struci imala je strpljenje da svakoga sasluša, razume i pomogne mu.

U ophođenju s ljudima: svakog bi pažljivo slušala, malo je pričala.

Znala je da prepozna dobro od lošeg. Poštenje od nepoštenja-iskreno od neiskrenog.

 Emnijina metrika vrednovanja svega i svakog, bila je čovek iznad svega – Čovek je zajednički imenitelj svih različitosti, jasna granica između dobra i zla, tame i Svetlosti.

Tu osobinu, usuđujem se reći, da je ponela iz kuće. Dograđivala i izgrađivala kroz život.

Sve je kod naše Emnije u ophođenju s ljudima bilo „izbilansurano“ –  izbalansirano”, s osloncem na standarde čovečnosti-poštenja, s jedne strane, i Međunarodne računovodstvene standarde (MRS), na profesionalnom planu.  

Svaki „bilans“ bio je uravnotežen – obavijen ruhom etičnosti i estetike.

Ništa nije smelo da se nađe „vanbilansa – ili, knjiži ne daj Bože, na konto „sporna/sumnjiva“ potraživanja.

Njena ozbiljnost, kao čoveka, dame, koleginice…profesionalca, skrivala je, tanane niti njene duše, senzibilnosti (preosetljivosti) –  osobe  koja ima široko srce i, u kojem ima mesta,  za druge ljude, njihove uspehe i različitosti.

U skrivenim nišama duše, Emnija je  čuvala  niti ljudske dobrote, tradicionalnih vrednosti – vaspitanja koju je, umela-znala da podari-podeli s onima, za koje smatra, da su joj  prijatelji.

Uzgred, napominjem da sam, najverovtanije po osnovu takve prepoznatljivotsi, jedne godine bio gost Emniji i Fikretu, na proslavi Kurban Bajrama, zajedno s njihovom decom i zetom Duranom, u Emninoj roditeljskoj kući u Pljevljima, To je za mene velika čast i poštovanje. 

Njenim bićem tekla je  krv njenih predaka, a, duša pevala  melosom  Pljevalja,  i, merakom, na kojem je stasavala i odrasla, kao srednjoškolac, ali ni drugi melos ne beše joj stran. Nije mesto ni prilika da o tome pišem naširoko, dovolno je spomenuti naše zajedničko druženje na Večeri Pljevljaka u Beogradu početkom ovog veka

Na kraju, ali, ne i manje važno.

Draga Emnija, nadam se da  neće zvučati akdemski neodmereno, ishitreneno, ili, pak nametljivo, ako kažem, da sam s tvojim Fikretom doživeo/preživeo sve boli poslednjih 48 dana koliko je trajala tvoja nadljudska borba da se probudiš iz sna i da zagliš svoje najmilije, pogotovo tvog unuka Atamana koji ti je, od prvog plača do poslednjeg trenutka, tvog, ovozemaljskog života, kako mi reče tvoj muž Fikret, bio luča/Svetlost na (pro)putovanju do poslednjeg odmorišta: 10.10. 2025, u 20,31 časova kada mi Fikret, u SMS poruci napisa: Poštovani profesore, javljam vam tužnu vest, da je moja Emnija preminula. Uz poruku stiže mi i fotografija: deda Fikret s unukom Atamanom u naručju.  

S’ suzama u očima, tužan, i u neverici primio sam ovu vest.

Zamišljen nad ovom fotografijom kroz glavu mi je prohujao život kao odrednica ovozemaljskih  ljudi/putnika prolaznika – čije putovanje mi je izgledalo kao trenutak, ma koliko da je trajalo, mereno, godinama života.

U tom trenutku kroz mene kao da je progovorio Fikret, obraćajući se svoj drgoj supruzi Emniji:

Emnija draga, hteo sam nešto reći – Jedno volim te, jedno hvala, jedno izvini… Naše uobičajene reči.

Hteo sam nešto da uradim, Jedan zagrljaj, naše dalje druženje, par reči da razmenim, posle 48 dana ćutanja…

Osećam da i ti želiš isto… Emnija probudi se molim Te.   

Neka ti je večna slava poštovana i draga Emnija.

Počivaj u miru i neka te anđeli čuvaju!

Kragujevac/Beograd: 12.10.2025. god.

Sreten Ćuzović Otilo

„Večiti učenik škole života“