Од традиционалног до „дигиталног“ човека

(Од „Нуле“ до Интернет центра СФРЈ/СРЈ/Србије)

Брезовица, мај 1993. године.

Научни скуп „Електронска размена података ЕДИ – кључ успеха привреде и друштва“.

Организатори: ЈУ ЕДИ асоцијација, Савезни завод за информатику – Друштво за информатику Србије, Привредна комора Југославије (Центар за информатизацију).

                                                         ХХХ 

                                                       Сећање 

С репције Хотела „Нарцис“ зову ме. Имате странку.

Силазим. Поред пулта човек средњих година, г-дин у оделу, с фотоапаратом на рамену.

Непосредан. 

Још се нисмо ни руковали, он ме пита: Јеси ли ти Ћузо из Отиловића?

Јесам!

Представља се, и онако шеретски приупита ме: Знаш ли ти ђе су Љутићи („Нула“, Клеке Сокића и Кракалице)?

Знам. Узвраћам.

Пописмо пиће, и растадосмо се накратко, с поруком: Ћузо, чувам ти мјесто на  заједничкој вечери.

Тако и би.

Вечера.

Шведски сто.

Музика.

Учесници научног скупа, пробрани/одабрани – универзитетски професори, представници савезних и републичких органа, министарстава, СДК, ПКЈ – перјанице за развој и примену савремених информационо-комуникационих технологија (ИКТ) у пословне системе СРЈ и друштво у целини.

Својеврсни „извиђачки“ вод – претеча развоја. Данашњег, Интернета и дигитализације на овим просторима.

Кришом, у паузи, кад утихну музика, погледах у Агенду научног скупа.

Међу њима, име човека  с којим сам се упознао на рецепцији хотела: мр Радивоје Филиповић, дипл инг. електротехнике, руководилац Центра за информатизацију Привредне коморе Југославије (ПКЈ).

Један од чланова савезног и републичкиг тима – извиђачког „вода“ за информатизацију нашег друштва. Тима за дигиталитацију наше земље и хармонизацију с пројектом „Е-Европа 2000).

Обрадовах се што се неко и од мојих земљака нашао у оваквом пројекту (тиму).

Наздравих Фићи, уз шаљиву опаску: E’, па нека је са срећом г. Филиповићу! 

Па додадох: каква судбина мој земљаче, и ми, људи васпитавани и одрасли на традиционалним вредностима – одшколовани у времену с „папирним“ форматом уз мастиљаву оловку, папир, и петролејку дочекамо да се нађемо у тиму за беспапирно пословање – дигиталитацију привреде и друштва.

Фића се насмеја, и додаде: нисмо се ми џабе школовали мој земљаче да будемо следбеници Тесле и Пупина… Е мој Ћузо, ја сам с излизаним шимикама и џемперићем дошао у Београд да студирам електротехнику. 

Кренуо из Љутића, с „Нуле“ ђе сам учио уз „чучавац“ а касније уз лампу.

Погледасмо се.

Ја иако 16 година млађи од њега, одрастао у сличним условима, истина, завршио сам Гимназију у време кад је је струја заменила лампу (петролејку), насмејах се и додадох: није коме је речено него коме је суђено.

Фића ме загрли, подиже обрве па заусти: ‘Оћемо ли ону нашу? Коју Фићо? Ој ђевојко Милијана… Мало се узврпољих, погледах около, као да осматрим види ли нас ко, иако, је сала пуна, учесника скупа. 

Истовремено, једна дама, Фоћина колегиница која је седела преко пута нас, насмеја се па вели: Не може Фића без оне његове. Фића ме загрли и  запева, у исти мах, дајући колегиници фотоапарат, да нас слика. Мени мало непријатно, иако, једва чекам да пустим глас из грла бијела.

Придружише нам се и други учесници, Фићини пријатељи. Певамо, ори се сала, као да је завичајно вече, док колегиница „блица“ ли „блица“.

И да не дужим, започели смо с оном нашом завичајном, док ни друге песме не беху нам стране.

Од Брезовице, па до Фићиног пензионисања, имали смо честе контакте кроз иновациоме семинаре у ПКЈ, касније ПКС, научне симпозијуме које је организовала ЈУ ЕДИ асоцијација, Друштво за информатику, ЈУ ИНФО.

Сваки сусрет био је испуњен радошћу и весељем.

Уосталом, Фића је био такав. Омиљен у друштву, али и да не заборавим цењен у струци – друштву информатичара Србије, ПКЈ/ПКС… 

То и не треба да нас чуди.

Подсетимо се да је Фића припадао првим, послератним електроинжењерима (информатичарима) – архитектама информационо-комуникационих система у Републици Србији – Центра за информатику ПКЈ, претече данашњег Интернет центра Србије, информатизације и  дигитализације Србије, (развоја Индустрије 4.0), вештачке интелигенције и уклапања Србије у регионалну  и глобалну дигиталну мапу света.

Фића је на први поглед био необичан, а, сасвим обичан.

Иако електроинжењери и информатичари говоре језиком алгоритама, криптографских кључева, ХТМЛ протокола, Фића је говорио језиком говорног подручја на којем је одрастао.

Увек разумљивим, јасним и шаљивим гласом (речима), које су за разлику од стандардизованих дигиталних алгоритама плениле пажњу слушалаца и саговорника.

Својом разумљивим језиком успевао је да отвори све дигиталне браве, које су обезбеђивали најсавременији безбедносно/заштитни протоколи.

Уместо криптографских кључева користио је поштење, традиционално васпитање и светао образ којима је „откључсвао“ тајне одаје – скривене нише људске душе (саговорника).

Све ми то даје повода да закључим, да је Фића има успешну професионалну каријеру – оставио траг у времену и простору. Информатички писмен са сведочанством овереним „дигиталним“ печатом, лиценцом познати и признати електроинжењер – информатичар.

И то није све. Од свих његових звања најдраже ми је звање Човек.

А ево и зашто.

У данашњем задивљујућем али и застрашујућем времену-капитал цивилизацији где се све мери новцем, с једне стране, и дигиталном друштву, где су људи постали дигитални записи, који комуницирају а да се не виде, с друге стране, и где нам прети опасност да човек постане „постчовек“, којег мења/замењује вештачка интелигенција „робот човек“… Где, је на помолу нова епоха цивилизације, постистина, нова (не)нормалност – „шанса“ да се у изобиљу дигиталних новитета изгуби човек.

Фића и његова генерација електроинжењера – информатичара, су архитекте и дизајнери првих, озбиљнијих, послератних информатичких/дигиталних „саобраћајница“, којима путују електронска пословна документа пре робе. Посматрано, кроз призму данашњице, млади ће рећи: па и нису то неки информатичари („дигиталне“ архитекте). Без обзира, на то,  да су млади „увек“ у праву јер на њима остаје свет, ипак, морам им рећи: да нису у праву.

Допринос Фиће и његове генерације развоју информатичког друштва на овим просторима (у бившој Југославији) и Републици Србији треба посматрати диоптријом онога времена  и оцењивати, метриком, (за)датог времена.

Ово написах онако узгред, али, и с намером да подсетим и опоменем оне који мисле да с њима „почиње“ свет, био он традиционални или дигитални.

Закључујући овај прилог „Нису све приче испричане“ (Сећање на поч. Радивоја Филиповића Фиће), истине ради, дужан сам рећи да је Фића своје путовање – лет ка видиковој линији започео с „Нуле“ од Љутића као традиционално васпитан дечак (маладић) да би лет завршио као информатичар – „дигитални“ човек.

Требало је на том путовању, лету, без „резервних-потпомажућих“ крила постати, опстати и трајати.

И да не заборавим. Последњи наш разговор завршио се, недавно, на дигиталној мрежи (платформи), уз пјесму: „Ој ђевојко из Роваца фејзбучиш ли код оваца“(М.Б.). Позвао ме је, поводом објављене моје колумне „Дигитализација чобанина“ у „Политици“ његовим омиљеним новина, заштитним знаком, његовог профила на фејсбуку.

Путуј драги Фићо стазом којом су (от)путовали и којом ће путовати сви који су се родили.

Остаћеш ћеш у срцима, нас који смо те познавали, сарађивали и дружили, као човек, а не као дигитални запис похрањен у клауд (облак)окружењу како то, данас, кажу наше колеге, припадници З (зед) генерације којима су компјутер, Интернет и дигиталне/друштвене мреже природна средина. Норамално окружење, за разлику од нас старијих, који смо рођени, расли, у тзв.традиционалној нормалности, стасали и завршили радни век у „комбинованој“ тзв. новој (не)нормалности –дигиталном друштву као једна глава под „двије капе“ – до пола човек, од пола „човек робот.“

На ову прву фазу живота („традиционалне“ нормалности), подсећаће нас твој фотоапарат, а на ову другу фазу тзв.“дигиталног“ (пот)човека подсећаће нас Интернет и фејсбук.

„Човек је смртан и мора умријети“.(П.П.Њ)

„Ко је (из)живео живот тај нема рашта да се плаши смрти“. (И.Ј.)

Усуђујем се рећи да си ти (из)живео живот не скривајући се од живота

Нека твоја племенита душа почива у рају.

Крагујевац/ Београд: 30.10.2025. године

Сретен Ћузовић Отило