оводом Његошевог дана, Народна библиотека „Стеван Самарџић“ Пљевља угостила је проф. др Милоша Ковића, који је одржао предавање на тему „Његош као тумач српске историје“.

Бојана Ђачић, директорица Библиотеке, модераторка вечери, изразила је посебно задовољство што је предавање приређено у част великог пјесника Петра II Петровића Његоша, „горостасног мудраца и пјесмотвора Луче микрокозма и Горског вијенца – библије српске народне мудрости и витешке етике“. Истакла је како нико вјероватно никада није о Његошу изрекао толико занимљивих и тачних оцјена, толико прецизних одредница о његовом дјелу, филозофском ставу и погледу на свијет и живот, како је то 85 година послије његове смрти учинио Иво Андрић, назвавши га трагичним јунаком косовске мисли.

Осим Андрића, Ђачић се позвала и на бројне друге мислиоце који су били заокупљени личношћу и дјелом великог пјесника, као што су Слободан Јовановић, Јован Скерлић, Исидора Секулић, Милош Црњански, Љубомир Ненадовић. „У нашој историји, мало је било духовника, теолога и јерарха Цркве чија је молитва била сједињења са дисањем и откуцајима срца као што су то били Владика Његош и Владика Николај Велимировић. Зато су и њихова дјела тако велика о којима говоре многи њихови савременици и поједини биографи“, истакла је Ђачић.

Милош Ковић је редовни професор опште историје новог века на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Уже области његових истраживања су историја међународних односа и историја идеја. На Универзитету у Оксфорду боравио је на стручном усавршавању академске 2004/2005 године. Учествовао је на међународним конференцијама у Лондону, Фиренци, Јени, Софији, Београду. Предаје општу историју новог вијека на Одељењу за историју Филозофског факултета, Универзитет у Београду, и на Катедри за историју Филозофског факултета, Универзитет у Источном Сарајеву. Међу његовим бројним радовима издвајају се следеће књиге: „Дизраели и Источно питање“, „Једини излаз: Силе Антанте и одбрана Србије 1915. године“, „Уједињења“, „Право на историју“, „Завет“, „Велике силе и Срби 1496–1833“, „Четири револуције: Европа и свет 1774–1799“. Приредио је колективну монографију Срби 1903–1914: Историја идеја (2015), која је добила награду Матице српске „Иларион Руварац“ за најбоље историографско дјело у 2015. и Руски некропољ у Београду: Знамење историјског пријатељства (са М. Радојевићем, Београд 2014), као и збирку извора Гаврило Принцип: Сећања и документи (2014, друго, скраћено издање Гаврило Принцип: Сећања, писма, документи 2022).

На самом почетку свог обраћања професор Милош Ковић је истакао да је главна теза о којој ће говорити Његошева историозофија, Његошево виђење српске историје. То је, по његовом мишљењу, традиционална слика српске историје, традиционално предањско тумачење српске прошлости, које је сачувано у крилу српске цркве, тачније Пећке Патријаршије. Тако је Његош последњи пропламсај Пећке Патријаршије. То што је знао, осјећао и живио примио је од Светог Петра Цетињског. „Кроз њега је проговорило вековно искуство, вековно предање српске цркве, и то се најбоље види у његовом тумачењу смисла српске историје“, истакао је.

У наставку предавања говорио је о предањском виђењу српске историје, које је Његош наследио, обновио и предао поколењима која долазе. Осврнуо се на богату и славну прошлост Немањића, на вријеме Светог Саве и његовог оца Стефана Немање, Светог Симеона. У том контексту препоручио је читање Доментијана који је био њихов савременик, који је Светог Саву видио као Мојсија, вожда српског отачаства. Доментијан је у том смислу рекао „Изабрани народ је погазио своје завјете, нови изабрани народ, српско отачаство неће“. Тако већ код Доментијана имамо идеју да Свети Сава и Свети Симеон приводе српско отачаство небеском Јерусалиму. Професор је говорио о Номоканону Светог Саве који није уредио само духовни него и световни живот, нарочито породични живот српског народа.

Говорећи о Светосавском и Косовском завјету као смислу српке историје, као и изабраним народима, Ковић се позвао на Станоја Станојевића и Душана Глумца, који су још прије Другог сјветског рата уочили да у нашем средњем вијеку има више позивања на Стари завјет, него на Нови завјет. Српки народ је захваљујући Светом Сави и Светом Симеону дао завјет Господу и остао обавезан завјетом, односно датом ријечју да ће чувати праву вјеру. „Косовски завет је само потврда Светосавског завета као опредељења за царство небеско, схваћено као царство истинске вере православне, али и царство вечитих духовних вредности које човека уздижу у небеско царство, а то је јунаштво насупрот кукавичлуку, истина насупрот лажи, подвиг насупрот издаји“, нагласио је професор. За разлику од Старог завјета гдје изабрани народ жртвује друге народе, приносе на жртву друге да би Богу потврдили свој завјет, Срби показују да је Нови завјет оно што живе, јер они сами себе жртвују Христовим путем, истиче, нагласивши да „Косовски завет, Светосавски завет подразумева жртву себе, приношење себе за оно што је вечно, за љубав, за братство, за отачаство, за истину, за правду. То најбоље потврђују косовски списи који су веома хронолошки блиски самој Косовској бици“.

У наставку предавања професор је говорио о Његошевом дјелу које је рођено из предања које је примарно сачувано у цркви и народној епској поезији. Како би Његошеве стихове протумачио у кључу Светосавског и Косовског завјета, што и јесте Његошево виђење српске историје, подсјетио је на „Горски вијенац“, нарочито на оно што Коло говори, као и Посвета Праху Оца Србије. „То што коло пева, то је предање, Игуман Стефан је тај који шаље праву заветну поруку, али ово што нам коло каже то је народ, то је предање, то је та мисао коју Његош ни у једном тренутку не испушта, и у којој види васколику српску историју.“ И док је то што Коло пјева предање у коме Његош види васколику српску историју, Посвета Праху Оца Србије упућује на онога ко је вратио Србе завјету, истиче професор Ковић, нагласивши да се у овом завјетном тумачењу српске историје могу посматрати и остала Његошева дјела.

„Лажни цар Шћепан Мали“ показује шта се дешава када неко завјет искористи и злоупотреби. Посебно важно мјесто у тумачењу завјета има „Луча микрокозма“, нарочито посвета Сими Милутиновићу Сарајлији.

Говорећи о традиционалном, предањском тумачењу српске историје кроз завјет, Ковић се позвао на неколико личности које су му помогле да разумије Његоша и његову кључну мисао, а то су Жарко Видовић, који је учио од аве Јустина Ћелијског и Владике Николаја, Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије, а који су истицали литургијски значај завјета.

На самом крају свог излагања професор Милош Ковић је закључио да се „за Владику Петра II Петровића Његоша српска историја потврђује као морална повест. Повест о томе хоћемо ли издати завет, хоћемо ли погазити реч“.

Књижевна трибина је приређена у Читаоници Библиотеке, 3. 11. 2025. године, пред бројном читалачком публиком.