Живите само једном, али ако живите исправно, једном је довољно.

Меј Вест

Људски вијек је обојен трагањем и вјечитом борбом да се иза себе остави нешто што ће генерације памтити. Ријечи су као зрак сунца, милују те и приањају срцу, временом, нестају као ехо у бесконачности, али ако их пером запишеш, остају да трају кроз вјекове и споменик су будућим генерацијама о времену у коме си живио или о којем си писао. Читање добрих књига је попут разговора са најврснијим људима прошлих вјекова, јер „књиге су гомилано благо свијета, достојно насљеђе генерација и народа”. Управо је пред вама књига Путовањe кроз живот проф. др Сретена Ћузовића, за коју се може рећи да представља шездесетпетогодишњи запис душе „вјечитог ученика школе живота”. Већ по свом називу књига обећава да ће читаоца обогатити сазнањима, мудрошћу и истином, док садржај упућује на евоцирање успомена, на реалне животне догађаје, од којих неки слуте да изазову носталгију код читаоца и истовремено га натјерају на размишљање о човјеку, људској судбини и једном минулом времену.

У својој досадашњој каријери имао сам много пута прилику да пишем рецензијe за разне респектабилне стручне књиге и уџбенике, научне радове и кандидате, али нисам имао прилику да пишем рецензију ове врсте. Помало изненађен позивом аутора да тај посао повјери мени, прихватио сам га као привилегију, али и велику одговорност.

Књига аутора Сретена Ћузовића, угледног професора Економског факултета Универзитета у Нишу, аутентичан је рукопис и ван уобичајеног очекивања. Књига је необична већ начином на који је зачета, грађом коју доноси, сазнањима која открива, поступком и стилом којим је остварена. Oна је плод једне изузетне, готово немјерљиве посвећености.

Ово дјело професора Ћузовића одише академским стилом, али и изворним народним духом и лијепоријечјем, па се странице књиге читају попут неког узбудљивог романа, а ипак остаје на свом тлу са којег је плодно и тако поучно поникло, те видно представља драгоцјен утицај народног језика и стила, што је књигу учинило тако читком и пријатном.

Аутор је снагом своје воље и пожртвованости, не штедећи вријеме и труд, написавши књигу Путовањe кроз живот и направивши мост од ријечи, дотакао не само свој већ и животе других људи, помиловао их пером и овом књигом им послао поруку да је oна и њихова колико и његова.

Књига почиње поглављем „Корени”, на које се касније наслања „панорама живота”, док аутор кроз своје казивање неријетко води „дијалог са самим собом” обухватајући сегменте породичног стабла, али и друге личности, како би што вјеродостојније приказао одређене догађаје и људе.

Доживљавајући себе као „постмодерног номада”, од Отила до универзитетског професора, који је „газио снијег без пртине”, аутор заправо констатује да му висоравни, као што су Трлица, Јабука, Чемерно, Златибор и Дурмитор, нису биле препрека да свијет гледа шире. Воли свој завичај, али и други свијет му није био стран. Читајући рукопис закључује се да је аутор дубоко укоријењен у поријекло – огњиште својих предака, али без предрасуда по било ком основу, трудећи се увијек да у људима препозна човјека.

Контакт са прошлошћу, кроз сјећања и догађаје, води читаоца даље кроз хронологију аутобиографије. Притом аутор настоји да нађе одговор на питања шта је човјек у бескрајном простору времена и да ли је наша судбина одређена. Надаље, кроз „генерацијски времеплов” и „тешке године” аутор настоји да прикаже једно друго вријеме и себе и том времену.

„Савијање породичног гнијезда”, потпуно очекивано, има посебно мјесто у књизи, а аутор живописно описује своје бивствовање у Старој радничкој колонији, али и даљи живот који бива обојен „новим манирима”. Све то ствара добру основу за даљи приказ његове „панораме живота”. Аутор Ћузовић јасно истиче да је имао своје снове, мишљење и ставове, али и да се није покоравао колективном мишљењу. Настојао је да у шуми силног права пронађе правду, да научи да су жеље једно, а могућности друго, као и да разумије раскорак између теорије и праксе. 

Читајући рукопис стиче се утисак да се аутор трудио да и из добра и из зла научи понешто, да му је било важно перманентно образовање, али и поруке-поуке које је добијао из природе, те да је на темељу завичаја градио своју будућност. Успомене из дјетињства оживјеле су у његовој души и оне су преточене у ову књигу. Управо су његови коријени и изданци детерминисали његов „завичајни кôд”, због чега Сретен завичај доживљава као уточиште у којем утољава своју жеђ, односно мјесто гдје свићу најљепше зоре.

Значај ове књиге огледа се у аутентичној причи о великом броју догађаја и људи који су обиљежили ауторов живот. Књига обухвата и опис завичаја у озрачју писане ријечи и родослова Ћузи из Отиловића, али и даје одговор одакле потиче назив села Отиловићи у коме је аутор рођен. Текст је додатно обогаћен сегментом „Сретен у озрачју породичног стабла Ђоке (Тодова) Ћузовића”, као и причом о родитељима, останку без оца у једанаестој години живота, сестринској љубави, породици, али и обичајима као што су крштења, славе, свадбе, кумства, пријатељства.  

Од несуђеног попа, преко отиловићког раскршћа, живот га је одвео на стазу стицања академских звања. Отуда ова књига представља и свједочанство једне научноистраживачке каријере, која поред научних достигнућа аутора укључује и иновације у настави које су настале као резултат његовог вишедеценијског рада, те фактографске податке о „Економској клиници” на Економском факултету у Нишу и „Школи трговинске дипломатије”, чији је оснивач управо професор Ћузовић. Награде и захвалнице додатно потврђују резултате рада професора Ћузовића и оплемењују текст рукописа.

Посебан сегмент књиге чини дио „Други о мени – Сретен очима других”. Студенти различитих нивоа студија, њихови прилози, као и прилози колега из земље, региона, неколико академика, завичајаца, колега из гимназијских и студентских дана, представника медија, државних институција, али и привредника, помажу читаоцу да Сретена доживи на другачији начин и тиме значајно доприносе вриједности рукописа.

Странице ове монографије написане су на основу живог памћења, а у појединим сегментима и на основу историјских извора, литературе, али и народног предања. Аутор на сугестиван начин даје поједина објашњења, па ова књига поприма димензију штива које ће разумјети сви они којима је стало да сазнају о животу једног човјека, без обзира на образовање и старосну доб. Нешто што ми је посебно привукло пажњу јесу креативност и домишљатост аутора, уклопљени у стил писања. Аутор има посебан, себи својствен стил писања, гдје пажљиви читалац може закључити да је у питању човјек који је у животу много књига прочитао, да је његова реченица јака, али истовремено и одмјерена, што јасно указује да је и сам аутор такав.     

Ова књига је писана са душом, са огромном енергијом, са изузетном пасионираношћу која се ријетко среће. Аутор је у овој монографији обухватио оно о чему суштински говори ова књига, а све би се то могло сажети у једно слово, а то слово се зове – живот. И то бављење животом је најважнији сегмент ове књиге и свима онима који је буду читали значиће. Зато му треба одати једно посебно признање, јер смо добили још једну личну карту, истинску, која ће нам помоћи не само да боље упознамо ауторов живот, него и да више размишљамо о свом животу. Ја му честитам на упорности, амбицијама, ентузијазму, вољи, умјешности и, надасве, искрености.

Најутицајнији филозоф просвјетитељства Жан-Жак Русо једном приликом је истакао: „Живјети – то не значи дисати, него радити”. Посматрајући рад и резултате аутора Сретена Ћузовића јасан је начин на који је он досада живио и како је радио. Рекао бих и да му на том животном путу није био непознат ни угледни амерички мотивациони говорник и професор Лео Бускаљa чије ријечи поручују: „Живот је божји дар вама. Начин на који га живите, ваш је дар Богу”. Без сумње, аутор је кроз монографију потврдио да је живот тајна над тајнама и чудо над чудима. Живот заиста јесте чудо, а свако од нас га доживљава и проживљава на другачији начин.

У Подгорици, 4. 12. 2022.

Проф. др Бобан Меловић,

редовни професор на Универзитету Црне Горе