Glumac Boris Isaković izjavio je povodom napada u OŠ „Vladislav Ribnikar“u Beogradu, kada je poginulo osam učenika i jedan radnik obezbjeđenja, da ga „nerviraju javna pametovanja, i mediji koji ponovo iskorišćavaju svaki tragičan događaj“.

Jedini srpski film u takmičarskom programu Kanskog festivala, koji će glamuroznom ceremonijom biti otvoren u utorak, 16. maja, ove godine je „Lost Country“ reditelja i scenariste Vladimira Perišića, a ova intimna porodična drama doživeće svjetsku premijeru u okviru prestižne selekcije „Nedelja kritike“, koja počinje veče kasnije, 17. maja. Boris Isaković govorio je za Danas o scenama koje su snimali u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, zbog čega će ulogu Nastavnika u ovom filmu zauvek pamtiti, o predstavi „Zašto je poludeo gospodin R“, a zašto smo mi poludeli kao ljudi i kao društvo, svojoj dubokoj zabrinutosti da li smo propustili sve dobre vozove…

Radnja filma (koji je, iz nekog ugla iz „predsoblja“ i politički triler, kako je opisao reditelj), događa se u Srbiji 1996. tokom studentskih demonstracija protiv Miloševićevog režima, uloge glavnih junaka igraju Jovan Ginić i Jasna Đuričić, uz Borisa Isakovića, Miodraga Jovanovića, Dušana Valentića, Lazara Kocića, Anu Simeunović, Mariju Škaričić, Pavla Čemerikića, koje će u ovoj drami takođe vidjeti publika 76. Kana, piše Danas.

„’Lost Country’ istražuje odrastanje dečaka koji mora da bira između vernosti porodici i sopstvenih uverenja, suočavajući se sa time da je njegova voljena majka portparolka i saučesnica vlasti protiv koje ustaju njegovi prijatelj. Jedno od ključnih pitanja koje otvara je kako se politika odražava na formiranje jednog tinejdžera, na njegov intimni, porodični i svakodnevni život. Ja u ovoj drami imam epizodnu ulogu, igram Nastavnika tog dečaka, glavnog junaka, ali, postoji jedan osećaj koji me ovih dana strašno uznemirava, stalno prebirem po glavi i mislim da ću tu ulogu zauvek da pamtim. Mi smo sve te scene snimali u školi ‘Vladislav Ribnikar’ na Vračaru, tako da sam provodio vreme sa tom decom, i sada pokušavam da se dozovem pameti, jer sam neke od tih dečaka i devojčica lično upoznao. Sećanje na tu decu me je dodatno rastužilo, pored osećanja da nam se dogodila strašna tragedija koja nas je sve potresla. Ne mogu da govorim šta je uzrok zločinu i kako je došlo do ove tragedije, a toliko je priča u javnosti o tome, da ne želim i ja u njima da učestvujem“, rekao je Isaković.

On kaže da ga „nerviraju ta javna pametovanja, i mediji koji ponovo iskorišćavaju svaki tragičan događaj, kao da nam nije dosta bede u ovom trenutku“.

„Ako zlo ne može da se zaustavi na određen način, i ako ljudima ne može da dopre do svesti šta činimo jedni drugim i odakle potiče takvo zlo, onda je to stvarno zastrašujuće. Ali, kultura nasilja se ovde konstantno neguje, i nema tu šta mnogo da se promišlja. Nasilje je kod nas postalo maltene dozvoljeno, i sve dalje priče o tome su izlišne. Jedino se nadam da ćemo iz onoga što se sada dogodilo našoj deci izvući neku pouku. Ali, toliko je bilo strašnih lomova u ovom našem društvu, i ništa iz njih nismo naučili“, kaže glumac.

Upitan postoji li nešto što ga ovih dana ipak ispunjava nekim optimizmom, kaže da ga ispunjava – rad sa studentima na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

„Upravo ovih dana završavamo komad ‘Skakavci’ po drami Biljane Srbljanović, premijera je u subotu, 13. maja, i potpuno sam se tome posvetio. Oni su ovaj tekst sami odabrali za svoju diplomsku predstavu, malo sam se i iznenadio njihovim izborom, i baš sam se nauživao gledajući kako rade“, rekao je Isaković.

Cio intervju pročitajte OVDE.