Иза каријере универзитетског професора остају књиге, уџбеници, научни радови и остали видови уже научног деловања – у којима су идеје које далеко надживљавају ауторе. Будући истраживачи цениће њихов теоријско-методолошки значај позиционирајући их у контекст у коме су настајале, на основу тих идеја упоређиваће токове научне мисли код нас и у свету, анализираће њихов допринос науци и просперитету друштва уопште. Неки млађи научници ће их користити као инспирацију за свој рад. Различити су разлози због којих људи бирају професорски позив. И зашто у њему остају и онда када им се отворе врата у профитабилнијим секторима. Рад са студентима чини људе млађим. Даје енергију. Шири видике. Оплемењује.  

Природно је да професор у једном моменту осети жељу за рекапитулацијом каријере, спроведених истраживачких подухвата и укупног животног пута. „Спознај себе“ је натпис који је стајао изнад улаза у Аполонов храм у Делфима. Посвећенике је подсећао на важност интроспекције и детаљног упознавања са властитим карактером, предностима и недостацима. Сваки нови корак на спознаји себе чинио их је бољим и спремнијим за живот. У том контексту књига „Путовање кроз живот“ представља једну врсту комплексне инстроспекције и темељног личног преиспитивања. Она комбинује поновно проживљавање битних момената из прошлости из перспективе самог аутора, са сликама коју су о аутору градили његове колеге и сарадници. Своје аутобиографске осврте, тачније лична преиспитивањима досадашњих „станица“ на животном путу, професор Ћузовић најчешће отвара и касније анализира кроз призму неких од кључних дела филозофије, домаће и светске књижевности. Ова интроспективна перспектива није била довољна, већ је професор Ћузовић желео да књигу обогати и поглављем које ће садржати перспективу онако како га виде његове колеге и пријатељи, тачније како су га памте из времена када су блиско сарађивали. Тежио је да ова перспектива буде што обухватнија, па је поред колега са којима је провео радни век у Крагујевцу и Нишу, бирао и колеге са других универзитета са којима је у неком периоду каријере сарађивао, као и ауторитете препознате по јавном деловању (осврте је дало шездесет три аутора). Аутори из академског миљеа посебно наглашавају упорност у усавршавању, квалитет његових научно-истраживачких пројеката, страст за истраживањем и радом са студентима, као и бројне карактерне особине због којих је професор Ћузовић био омиљен међу колегама.

У наставном раду, професор Ћузовић није себи као циљ поставио искључиво преношење знања студентима. Тежио је да их пробуди. Да допре до њихових дубина и креира подстицајан амбијент у коме ће заједно тражити одговоре на теоријска и практична питања која намеће живот у непрестано мењајућем свету. Тако, „Економска клиника“ постала је један од брендова Економског факултета у Нишу. У оквику „Економске клинике“ академци су учествовали на берзама, бавили се електронском трговином која је много касније заживела код нас, сусретали су се са менаџментима великих компанија, а у оквиру интерактивних предавања на „Економској клиници“ гости су били министри, иснпектори пореске полиције и други важни креатори економског амбијента у Србији (“Ако хоћемо да реални сектор препозна-прими наше студент – ‘теоријске свезналице’, ми им морамо омогућити да теоријска сазнања одвежбају у пракси, аналогно лекару који своја сазнања мора одвежбати на клиници). Константно је уводио иновације у настави, а његови студенти су као промотери савременог трговинског менаџмента били едукатори запосленима у великим трговачким компанијама и важним државним институцијама. Креативни приступ настави дао је резултате који су препознати у академском свету, па су Ћузовићеви студенти више пута оствајали престижна признања јасно демонстрирајући да поседују ново знање за ново време. Посебно треба истаћи да је у конкуренцији шездесет девет пројеката пристиглих на конкурс за проналажење решења развоја југоисточне Србије, пројекат тима студената са Економског факултета у Нишу под менторством проф. др Сретена Ћузовића  оцењен је као други по значају у Србији – за шта су чланови пројектног тима на челу са ментором награду примили у Српској академији наука и уметности (САНУ).

Природно за овај тип подухвата, значајан део књиге посвећен је оним импулсима које је добијао у најранијем животном добу, а који су везани за Пљевља и родно село Отиловиће. Због тога је и жеља аутора била да ренезент књиге буде неко коме је добро позната ауторова нераскидива веза са Пљевљима. Започевши преписку о особеностима градског хумора Пљеваља пре неких скоро петнаест година, у више наврата смо разговарали од Пљевљима као напредном индустријском центру који је и у периоду социјализма наставио да баштини градску културу и традицију, који је имао зачуђујуће јаку просвету, ауторитативне учитеље и професоре, Гимназију која је у универзитетском миљеу бивше Југославије била позната као установа из које су долазили одлични студенти. О граду који је имао и оне граске садржаје који су га чинили аутентичним – познати корзо, занимљиве боеме, мирис ћевапчића, добар фудбал, врхунски рукомет, Ћехотину, лепу омладину. Касније преписке и састајања уживо водили су нас на неке друге, много суморније терене – који су се тицали стартешких опредељења у развоју Пљеваља, предностима и недостацима екстремне сировинске оријентације у развоју града, проблемима екологије итд. Да ли је то мој погрешан утисак, али заиста имам осећај да Пљевља пусте корене дубље него неке друге средине. Професор Ћузовић се искрено поноси својим пљеваљским и отиловићким коренима. Тежио је да их ојача. Да их учини још чвршћим. Одрастао је у Пљевљима у добу када су она, чини ми се, била и најлепша. Све време је остао ревносан читалац Пљеваљских новина. Локалног листа који је, нарочито у почетним фазама, поред основне намене, имао велики удео и у ширењу писмености у пљеваљском крају. Редовно је писао текстове за овај лист када би за то осетио потребу – било као експерт из области еконосмких наука или као Пљевљак. Било да укаже на проблеме и понуди решења или да скрене пажњу на примере хуманости по којима су Пљевља позната. Искрено су га болеле неке ствари које су се дешавале са Пљевљима.

Као дечак, из својих Отиловића, професор Ћузовић је сваки дан ишао у Гимназију у Пљевљима. На том путу стицао је прва сазнања о принципима економије, трговине и маркетинга, не слутећи да ће научну каријеру везати баш за те концепте. Дечачко искуство укључености у трговачке токове олакшало му је пут у каснијем разумевању несклада између теорије и праксе у научним областима којима је посветио своју каријеру. Није ишао сам. Тим путем је свакодневно корачао са својим другарима, уз све оно што носи ђачки пут од куће до школе и назад. Уз другарске разговоре и мирисе четинарске шуме ни највећи зимски пљеваљски сметови нису били непремостиви. Врло тешко је могао да схвати, наравно не и да прихвати, да се на том потезу данас налази огромно одлагалиште лапорца које је у пљеваљској котлини затворило и то мало природне вентилације и које је еколошке проблеме учинило теже подношљивим. На путу којим је некад корачао професор Ћузовић са својим другарима и који је у сваком годишњем добу носио неку природну чаролију – данас се затварају прозори на аутомобилу како би се што мање осетио непријатан мирис одложеног лапорца. Имајућу тај пример на уму, анализе професора Ћузовића служиле су као коректив званичних статистичких података јер се за економску објективизацију квалитета живота у Пљевљима не могу узети само просечне зараде као параметар, већ нажалост и трошкови лечења велике већине грађана који настају друштвено неодговорним понашањем највећих локалних загађивача. У својим текстовима скретао је пажњу да би одсуство осмишљене Стратегије привредног развоја пљеваљске општине, тешко издржало економско-еколошки тест према критеријумима ЕУ и медјународних стандарда рентабилности, као и да Стратегију привредног развоја обавезно треба проценити кроз индикатор стварног економско-технолошког прогреса, јер раст бруто друштвеног производа не значи нужно и повећање квалитета живота. Бројне еколошке проблеме Пљеваља сагледавао је у контексту савремених постулата одрживог развоја који се заснивају на претходном искуству и будућој пракси, а који се темеље на економском, еколошком, социјалном, културолошком и политичком развоју. Еколошки проблеми Пљеваља нису се могли посматрати изоловано од економских и ширих друштвених проблема са којима се Пљевља суочавају у постсоцијалистичком периоду. Са својим знањем и стеченим академским искуством професор Ћузовић се сматрао позваним да реагује. Дуже од двадесет година сарађивао је са листом „Пљеваљске новине“. У наставцима је објављивао осврте који се тичу различитих аспеката приватизације. Да је део тих идеја уважен, и Пљевља и Црна Гора били би значајно лепше мјесто за живот. Знао је да пуним срцем похвали оне њему познате примере карактеристичне пљеваљске хуманости, било да се осврће на хумано поступање особља Болнице у Пљевљима, пожртвованост пљеваљских ватрогасаца или да анализира Пљевља која су различите вере, људе, културе и делатности успела да уткају у један особен микрокосмос. Наведени примарни импулси пратили су професора Ћузовића током читаве каријере, што је очигледно у сваком од аутобиографских поглавља.

Поред аутобиографских и контемплативних сегмената, књига „Моје путовање“ има и своје мемоарске аспекте који је чине посебно вредном јер су бројне и корените друштвене трансформације преломљене кроз свест универзитетског професора који је нужно био њихов актер. У том контексту, књига представља допринос бољем разумевању економских и укупних друштвених последица које је носила комплексна трансформација од социјализма ка пост-социјализму, прилог потпунијој интерпретацији економских, друштвених и политичких промена које карактеришу модерну Србију – и као таква остаје важно сведочанство о изазовима које су токови транзиције донели Србији и осталим пост-југословенским друштвима.  

Бранко Бановић

Виши научни сарадник

Етнографски институт САНУ