Dugo putovanje u Jevropu

    2 sedmice pre 462 pregleda Izvor: dan.co.me

U svakodnevnim borbama političara po principu „svi protiv svih“ i udarima teškim oružjima „nikad izvini“ prolaze dani, mjeseci i godine tako dragocjene i skupe dok naša politička elita ma šta to značilo čeka Ibar – da nas na nekom svom bujičnom talasu povede u Jevropu

Tema ovog članka, nažalost, nije neprolazno remek djelo u režiji Egona Savina, a opet nikad previše popularno u Crnoj Gori jer nas valjda prikazuje u objektivnom svjetlu ako se gleda sa strane. Ipak, počećemo istom rečenicom: „Evo neko vrijeme dosadio ovaj mir“… Pa tako i u našoj maloj, ali napaćenoj Crnoj Gori evo već par godina dojadila demokratija i sve ono što sa sobom donosi.

U svakodnevnim borbama političara po principu „svi protiv svih“ i udarima teškim oružjima „nikad izvini“ prolaze dani, mjeseci i godine tako dragocjene i skupe dok naša politička elita ma šta to značilo čeka Ibar – da nas na nekom svom bujičnom talasu povede u Jevropu. Ali kao što reče kralj Nikola u predstavi: „Mi jesmo Jevropa jer imamo dugove“, i tu nam veoma dobro ide.

Kod nas naročito mlađi ljudi Jevropu vole da idealizuju i zamišljaju kao blagostanje u koje je dovoljno da nas prime i tada će sve naše muke nestati. Isti ti, a bogami i većina nas uključujući lidere zaboravljaju ko smo mi ustvari i da smo mi u Evropi. Kod nas je kratko pamćenje. Predlažem političarima da prvo sebe zapitaju zašto mi nismo već u EU i zbog čega je jedan Portugalac ili Irac u vremenu kad su ulazili u Uniju više to zaslužio od nas. Pa i danas ako preskočimo opšte ekonomske pokazatelje, građani pojedinci u bar 5-6 zemalja EU ne žive ništa bolje. Mi, naravno, po pravilu zaboravljamo svoje pretke i njihova djela po kojima jesmo Evropa i uvijek smo to i bili kroz istoriju, za razliku od nekih koji to nisu bili nikad, a teško da su i sada. Naravno, potrebno je da prvo pođemo od sebe i pogledamo istini u oči. Dug države prema inostranstvu je zvanično 4,5 – 5,4 milijardi eura, dug građana i privrede prema bankama (dominantno evropskim) je oko 4 milijarde, dug privrede prema inostranstvu 2 milijarde; 180.000 građana ima neki kredit itd, a da sve ide kako treba potvrđuje i poslednje zaduženje 650 miliona te dodatnih 200 za auto-put. Kao što reče jedan moj prijatelj advokat, inflacija je dobra ako je čovjek zadužen jer je tada lakše vratiti dug pošto vrijednost novca pada a i samog novca ima više. Vjerovali ili ne u pravu je. Mi koji smo preživjeli `90. to znamo. Međutim, ova inflacija ima i neke svoje specifičnosti. Kao prvo, ona nije lokalnog karaktera pa da se sa programom „dede avrama“ prekine, ona je globalna iz razloga što se inflacijom finansira rat na istočnom frontu a i nema iz čega drugo. Drugo, po pravilu oni koji daju novac na zajam su se nekako obezbijedili, na koji način u našem slučaju nisam siguran, možda lojalnošću lokalnih političara prema „evropskim vrijednostima“ koji kako se primaknu Briselu gube oštrinu i dobijaju na servilnosti.

Inflacija u EU zoni potiče od veće emisije novca u agregatima M1 i M2. Mi imamo najave da inflacija stagnira i da se drži na realnom nivou u EU od prosječno 7-8 odsto što je direktna posledica značajnog smanjenja vojne i svake druge pomoći Ukrajini u 2024. godini. Dobro je ako dođe IBAR, biće sve kako treba, ako ne dođe trudićemo se i dalje. Narod o Ibru ne razmišlja jer ko veli – tako je kako je, svakako idemo u EU. Ali zašto nas neće EU, zašto oteže? Razlozi su višestruki prije svega: istorijski globalno politički, unutrašnjo politički i ekonomski. O istorijskim razlozima neka se izjasne istoričari, jasno je da civilizacijski pripadamo „vizantijskom komonveltu“, ta da u vremenu kada Unija u spoljnopolitičkom okruženju postaje samosvjesna simpatije nisu na našoj strani. Svi oni koji su nekad radili u EU osjetili su to na sebi.

Globalno politički razlozi su ti da se EU nalazi između dva giganta, generalno ne pozitivno raspoložena prema njoj, zapadno USA koja je do skoro upravljala spoljnom politikom Unije a koja politikom cijena i trgovinskim barijerama pokušava da profitira na štetu stare Evrope te i istočnim kinesko-ruskim džinom koji iako ima pruženu ruku u staroj Evropi vidi konkurenta.

Unutrašnjo politički razlozi su takođe višestruki. EU već ima veliki glomazan birokratski aparat, koji sporo odlučuje a u samom odlučivanju je prilično neefikasan. Širenje samo po sebi ne rešava problem, već ga proširuje. Međutim, i ako širenja bude ono može biti samo kolateralno širenje koje će biti prethodnica širenja na istok. Usled navedenog birokratama koji upravljaju EU, usta su puna priče o proširenju, iako stvarno o toj temi u krugovima koji odlučuju niko i ne raspravlja.

Po sistemu veza i organizacije EU je najsličnija po konceptu posleratne SFRJ te stoga i ne može da ima jaku spoljnu politiku jer svako radi za sebe. Ekonomski razlozi su najlakše objašnjivi> EU se principijelno dijeli na Sjever, uglavnom razvijen, i Jug takav kakav je. Nema ni najmanje sumnje gdje mi pripadamo.

U jednom skorašnjem tekstu u londonskom nedjeljniku Ekonomist objavljena je analiza prema kojoj bi EU trebalo da bude predvodnica slobodnog tržišta, otvorene ekonomije u svijetu gdje velesile sve više naginju ekonomskom protekcionizmu i trgovačkim ratovima (posebno između SAD i Kine). Generalno se navodi da Evropa nije poznata po svojoj dinamičnosti, ali danas stagnira prema svim standardima, dodatno oslabljena energetskim šokom koji je uslijedio nakon početka rusko-ukrajinskog rata 2022. Privreda Unije za poslednjih 10 godina porasla je za samo 4 odsto, u poređenju sa 8 odsto u Americi u istom periodu, da stvar bude gora od kraja 2022. ni Evropa ni Britanija nisu uopšte ekonomski rasle. Evropa se realno suočava sa povećanjem jeftinog uvoza iz Kine koji bi, iako koristi potrošačima, mogao naštetiti proizvođačima i povećati društvene i industrijske sukobe. A ukoliko se desi da Tramp dođe na mjesto predsjednika, nesumnjivo je da će štiteći i trudeći se da ojača privredu USA, uvesti dodatne carine na evropske proizvode.

Kontinentu je potreban snažan rast kako bi se mogla finansirati veća potrošnja za odbranu, posebno otkad je američka pomoć Ukrajini presušila. Glasači EU su sve više razočarani i spremni su da podrže stranke desnice, kao što je Alternativa za Njemačku (AfD). A dugotrajne kočnice rastu su: stanovništvo koje brzo stari, pretjerani regulatori i neadekvatna integracija tržišta.

Česte greške evropskih političara mogle bi znatno pogoršati štetu. Dobra je vijest da je energetski šok prolazi: cijene gasa su pale daleko od svog vrhunca. Članak se završava zaključkom da bi evropska ekonomska i uopšte politika trebala osluškivati Peking i Vašington. Kao što vidimo, Ekonomist nam prenosi nezvanične stavove svjetske elite, ponajviše britanske krune, koja u narednom periodu EU vidi kao amebu stisnutu između glavnih igrača. Da li će to tako i biti vidjećemo. Na nama je da iskoristimo vihore koje izazivaju veliki i da ojačamo sopstvenu poziciju, na način kako smo to znali kroz istoriju, ali ne na štetu nikog od komšija. Nije dobro prihvatiti bezuslovno sve što dolazi iz EU, treba razmisliti o onome što je bitno za našu kuću, dići glas ako su odluke na našu štetu pa makar i da se čujemo. A složićete se to zajedno sa životom na dug ide teško.

(Autor je finansijski konslutant)