Gabriel Omar BATISTUTA

    2 meseca pre 112 pregleda Izvor: VICE

Kada pogledamo fudbal kroz istoriju, videćemo kako se u njemu smenjuju različiti trendovi. Pre šezdeset godina igralo se sa četiri u napadu. Pa su onda odjednom krila izašla iz mode, pa libero, pa klasične „desetke“ – još se sećam teksta u poznatom časopisu „Vorld Soker“ izašlog nakon evropskog prvenstva u Belgiji i Holandiji, u kojem je autor, inspirisan objavljenim penzijama Georgea Hadžija i Piksija Stojkovića, proglasio „smrt plejmejkera“.

Ali trendovi kao trendovi su ciklični. Krila su se vratila u velikom stilu, napred retko ko igra sa četiri ali sa tri mnogo njih, imamo opet i neke „desetke“, libera doduše nema nešto, ali znate ko je sad nestao? Klasični centarfor. Najezda superkvalitetnih polivalentnih napadača koji napadaju mahom po bokovima, kakvi su Nejmar, Mesi i Ronaldo, nekako su eliminisali potrebu za onim pravim, klasičnim razbijačem u špicu, ljudima koji su bili kadri da sebi na vrat navuku tri čoveka, otresu ih, predriblaju još dvojicu i postignu gol. Sada sistem odradi sav posao, a špic ga samo „umulja“. Dobro, karikiram, ali jasno vam je.

Zlatan Ibrahimović se, eto, još uvek drži, ali on je poslednji pravi game changer u špicu napada. A ne tako davno, bilo je igrača svetske klase koji su umeli da naprave zulum sa loptom kako na zemlji, tako i u vazduhu. Recimo, fantastični Miroslav Kloze, strelac čak sedamdeset i jednog međunarodnog gola od čega šesnaest na svetskim prvenstvima. Pa Ronaldo (onaj pravi, što bi rekli!) i njegov prethodnik u žutom dresu Romario. Alan Širer, Marko van Basten, Rud van Nistelroj…spisak je podugačak. Ipak, jedan čovek se u mojem ćitapu uvek nekako isticao više od ostalih. Malo zbog stajlinga, zbog kojeg je ličio kao da je došao na trening sa audicije za novog pevača „Vajtsnejka“, ali sigurno pre svega zbog svog neumitnog fudbalskog umeća i klase kojom je zračio na terenu. Bio je to Gabriel Omar Batistuta.

Čovek koga su navijači kasnije prozvali „Batigol“ (u mladosti je inače bio poznatiji kao „Gringo“, uzevši u obzir da je plava kosa raritet među Argentincima), rođen je u Aveljanedi, od oca Oskara i majke Glorije. Stasit kakav jeste, mladi Gabrijel je isprva imao više afiniteta ka košarci i odbojci, ali na kraju se, na sreću celog sveta, ipak više odlučio da zaigra fudbal. Oduvek se izdaleka divio Mariju Kempesu, heroju argentinske titule sa svetskog prvenstva 1978., a konačnu odluku doneo je kada mu je školski drug doneo primerak čuvenog argentinskog fudbalskog časopisa „El Grafiko“ u kojem je bio veliki poster Dijega Maradone.

Sa organizovanom igrom počeo je relativno kasno, tek sa šesnaest godina – njegov prvi klub bio je Platense. Nakon toga, usledio je boravak u Njuelsu, odakle je otišao u River Plejt. Ipak, na „Monumentalu“ je posle dobrog početka po dolasku trenera Danijela Pasarele pod misterioznim okolnostima odstranjen iz tima – i jedan i drugi tvrde da svađe nije bilo, već eto, jednostavno se nisu uklapali jedan drugome u vizije. Zbrku je iskoristio gradski rival Boka Juniors, gde je Gabriel pod vođstvom urugvajskog stručnjaka Oskara Tabareza prosto procvetao i ostavio svoju vizitkartu ostatku fudbalskog univerzuma.

Na leto 1991. Argentina se prošetala kroz „Kopa Ameriku“ bez izgubljenog meča – „Batigol“ je sa šest pogodaka bio prvi strelac turnira, i to je bilo dovoljno čelnicima Fiorentine da ga dovedu u tada najjače klupsko takmičenje Evrope, italijansku Serie A. Upravo će u ljubičastom dresu toskanskog kluba Argentinac postati apsolutna ikona i jedan od najvećih kultnih heroja fudbalskih devedesetih – bilo u Italiji ili bilo gde drugde na svetu.

Svaki početak daleko od kuće je težak, pa je tako bilo i mladome Gabrijelu. Njegovi prvi meseci u Toskani obeležile su svađe sa Dungom i Masimom Orlandom, tada dosta bitnim igračima „viole“. Kvalitet je ipak ubrzo isplivao na površinu. i „Batigol“ je u svojoj prvoj sezoni postigao trinaest golova. U drugoj je uspeo da utera tri više od toga, ali je Fiorentina, uprkos njegovim odličnim partijama, ispala u Seriju B. Svi su tada mislili da će Argentinac potražiti zelenije pašnjake, i ko bi ga okrivio zbog toga?

Desilo se nešto sasvim drugačije. U retkom nastupu apsolutne lojalnosti u modernom fudbalu, Batistuta je ostao i odigrao sezonu drugog ranga, vratio „violu“ u elitno društvo i nastavio da trese mreže. Zajedno uz Portugalca Rui Koštu i Napolitanca Frančeska Bajana, koji je bio idealan „parnjak“ za robusnog Argentinca, činio je ubojiti napadački trio zahvaljujući kojem je Fiorentina postala jedan od glavnih klubova u Italiji. Dve godine po povratku među najbolje, tim iz Toskane osvojio je svoj peti kup nakon dvomeča sa Milanom. Činilo se da „ljubičasti“ spremaju ozbiljan juriš na titulu.

Uprava kluba dovela je tada trofejnog stručnjaka Đovanija Trapatonija, kao i brazilskog asa Edmunda, i jedno vreme se činilo da i ova ekipa može do zvanja prvaka. Ipak, u sred sezone 1998-99 desio se kolaps. Batistuta se povredio i odsustvovao mesec dana, a njegov brazilski saigrač, čovek kojeg su svojevremeno zvali „životinja“, je napustio klub na neodređeno kako bi posetio karneval u Riju. Čak ni „Trap“ nije uspeo da ishendluje ovaj opštenarodni kolaps, i tako je „skudeto“ ponovo izmakao.

Na leto 2000., Bati je shvatio da više ne može da čeka. Imao je trideset i jednu godinu, a njegova „viola“ je naizgled ispucala sve šanse da dođe do najsjajnijeg odličja. Rešio je da pređe u Romu, koja je pošteno odrešila kesu za njegove usluge – sedamdeset milijardi lira, iliti 36.2 miliona eura, bila je cifra koju je na račun Fiorentine uplatio klub iz prestonice. Do dana današnjeg, to je važeći svetski rekord za igrača starijeg od trideset godina.

U Rimu je Gabriel konačno pronašao ono što je tražio. Te magične sezone 2000-2001, i on i Frančesko Toti podigli su svoj prvi i jedini trofej prvaka Italije – on lično je pomogao sa dvadeset lakih komada. Bila je to ujedno i njegova poslednja velika partija. Povrede i starost su ga ubrzo uzele pod svoje, i četiri godine nakon rimskog trijumfa Batigol je okačio kopačke o klin.

Kakav je igrač bio Batistuta? Izuzetan, eto, prosto da vam kažem. Jak kao stena, a opet tehnički izuzetno nadaren, umeo je i driblati i dodati, kao i šutirati topovski i levom i desnom. Bio je prirodni lider, čovek koji je svoje saigrače činio barem duplo boljim i motivisao ih da daju poslednji atom snage za dres koji nose. Opet, koliko je prema protivnicima bio surov, moramo reći i da je plenio fudbalskom elegancijom i bio veoma fer rival.

Maradona lično je svojevremeno rekao da je „Batigol“ bio najbolji centarfor kojeg je ikada gledao. Možemo se sada opet vratiti na prve pasuse ovde i prisetiti se tih imena, i zaista, sve su to veliki igrači. Ali retko je ko uspeo da objedini sve te kvalitete kao Gabrijel Omar Batistuta, dugokosi golgeter koji je obeležio devedesete.

Najnovije vijesti

Zaplijenjena 482 kg duvana

8. marta 2021. 12:02

Najčitanije

Pogledajte rezultate glasanje po opštinama

31. avgusta 2020. 16135 pregleda

Pljevaljska „vještica u magli“

20. decembra 2020. 8200 pregleda

Jesu li Pljevlja žrtvovan grad?

27. marta 2020. 7356 pregleda

Na Jabuci “pali” šverceri narkotika

15. jula 2019. 7031 pregleda

Pljevlja u doba Korone 19.03.2020. (VIDEO)

19. januara 2021. 7024 pregleda