Autobiografije nastaju u povlašćenom trenutku života, u času kada je jedan važan period života protekao, a pisac autobiografije, na temelju celog svog iskustva, iz koliko god niti da je ono izatkano, želi da to iskustvo podeli s drugima, jer veruje da i drugima može biti zanimljivo, podsticajno i sadržajno. Autobiografiju kao stari žanr, jedan od najstarijih u istoriji literature, ne treba mešati ni s književnošću koja nastaje u prvom licu, niti sa danas toliko popularnim autofikcijama. Autobiografija je pitanje iskustva koje teži da bude uopšteno i univerzalizovano. Autofikcija je pitanje duboko individualizovanog iskustva koje ne teži da se projektuje ni na jedan društveni ekran. Autobiografija je priča čoveka koji sebe sagledava u vremenu i u konkretizovanom društvu, u nužnoj interakciji s drugim ljudima. Autofikcija je priča čoveka koji izdvaja svoje iskustvo, ali ga ne stavlja ni u vremenski, ni u društveni kontekst, već priča svoju priču ne mareći ni za jednu drugu priču. Otuda je autobiografija izrazito društveni, dok je autofikcija izrazito individualni žanr. Autobiografija je sva okrenuta prema spolja, jer želi da jedan ljudski život osvetli sa svih strana i da ga, potom, tako osvetljen, iznese u društvenu stvarnost kako bi se na njegovom primeru videle promene u društvu – istorijske, društvene, političke, kulturne mene koje su taj život pratile. Autofikcija je sva okrenuta prema unutra, u čovekovu privatnost, ali u privatnost čoveka koji je istovremeno i pisac i svoj glavni junak, koji beleži svoje senzacije i fascinacije, svoje utiske i doživljaje, bez ikakve volje da ih zaodene nekim širim kontekstom. Dok autobiografija žudi da priča i raspravlja, da preispituje i uključuje u razgovor druge, najpre svoje čitaoce kojih se ta autobiografska priča tiče jer se odnosi i na njihovo iskustvo, njihovo vreme, društvo i temeljne preokupacije, autofikcija se usredsređuje na intimni i kamerni prostor u koji čovek može da uđe samo ako deli taj pogled na svet.

Povodom pitanja o društvenosti autobiografije i o njenoj odlučnoj razlici od autofikcije, razlici koja se sve više zamućuje, razmišljao sam sve vreme dok sam čitao rukopis autobiografije profesora dr Sretena Ćuzovića Putovanje.

Profesor Ćuzović je napisao autobiografiju po svim pravilima tog žanra i vođen ključnim motivima zbog kojih taj žanr tako dugo opstaje u istoriji literaturi, a u nekim vremenima i u nekim kulturama često i preteže po svojoj prijemčivosti i popularnosti među samim čitaocima.

Koji su to ključni razlozi? Kao i svaki autobiograf, profesor Ćuzović veruje da je njegov životni put karakterističan za jedno vreme i da se iz njega može izvesti ne samo jedna životna priča koja, koliko god bila zanimljiva, autoru ne bi bila dovoljna, već i upečatljiva i kontekstualizovana priča o vremenu u kome je taj životni put bio i moguć i karakterističan. Iza tog kriterijuma paradigmatičnosti, kao izvornog uzroka ove autobiografije, potom se ukazuju druge autorove namere: da opiše svoje detinjstvo, u koje se čovek uvek vraća u svojim sećanjima, da opiše obrazovni put jednog mladog čoveka koji izvan obrazovanja nije video mogućnost da zasnuje i održi vlastiti život, da opiše svoj radni vek, najpre u privredi, potom u visokom obrazovanju, da podseti na zanimljive priče i anegdote koje je u svom životu čuo ili ih je negde pročitao, da sačuva sećanje na ljude koji su mu bili važni na životom putu, neko dobrom i lepom rečju, neko mudrošću i poukom, nekom visokom kulturom i prvoklasnim obrazovanjem, neko radnom energijom i sposobnošću da prepozna nove društvene, ekonomske ili tehnološke tokove. Neko, bilo je i takvih, kako vidimo u Ćuzovićevoj autobiografiji Putovanje, svim tim istovremeno.

Utoliko se može reći da je autobiografija profesora Ćuzovića nastala s jasnom namerom da podseti i podstakne, da zabeleži i kroz to beleženje osnaži pamćenje na ljude, događaje i procese, da istakne, da preispita, da sa stanovišta sadašnjeg životnog iskustva istražuje tokove vremena u kome se to iskustvo sticalo i naslojavalo. Profesor Ćuzović se seća zato što veruje da ništa nije nastalo samo od sebe i da svaki čovek iskustvo stiče u svojoj zajednici, pa je nekada prirodno i potrebno da se to iskustvo podeli sa samom zajednicom, jer ono, nastalo u toj zajednici, nipošto nije samo lično. Ove uspomene nisu nastale zato što njihov autor želi da se vrati u prošlost i da uživa u nostalgiji njene evokacije, već zato što, vođen starim naukom o dugom trajanju kako istorije tako i svih procesa koji čine istoriju, želi da razmatra savremeni trenutak u kome piše autobiografiju i svoje uspomene deli sa novim i starim generacijama svojih čitalaca.

Određujući sebe kao „večitog učenika u školi života“, profesor Ćuzović se u knjizi Putovanje potvrđuje kao zainteresovan i radoznao posmatrač. To se može videti po detaljima koje je zapamtio iz detinjstva, po pričama koje je čuo u vrlo ranim godinama i potom ih kao trajno iskustvo poneo sa sobom, po mnoštvu životnih epizoda koje mu nisu izbledele u sećanju, po volji da otvoreno prima, razmatra, usvaja ili pak odbacuje tolike senzacije i iskustva sveta čiji je deo. Ćuzović nekada gotovo neutralno svedoči, u drugim prilikama javlja se kao pripovedač iskustva, u trećim kao istraživač, u četvrtim kao polemičar koji strasno brani ili opovrgava, zastupa ili preispituje.

U Ćuzovićevim sećanjima posebno mesto dobijaju uspomene na detinjstvo i dečaštvo, školovanje i formiranje, onda na rad u Zastavi u Kragujevcu, da bi ta sećanja dobila jednu vrstu trenutnog zaokruženja kroz priču o radu sa studentima i profesorskom radu na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Nišu. To su veliki prelazi i velike promene u jednom životu, ponekad i za vrlo kratko vreme. Ćuzović govori o prirodi tih promena i o njihovim uslovima i uzrocima. Ali nezavisno od svojih životnih okolnosti ili od uloge koju ima u nekom od perioda svoje autobiografije, on najpre želi da izloži sopstveni razumevanje duštvenog trenutka o kome je reč i ljudske primere koje valja istaći i zapamtiti, ali i one koje valja kritikovati upravo u ime ljudskosti.

Napisana na takvoj osnovi, u kojoj se prepliću životna priča i društveni kontekst, lični pogled i naučne preokupacije, životno i intelektualno iskustvo, knjiga Putovanje može biti zanimljiva i podsticajna čitaocima različitih generacija, različitih profesija, različitih životnih iskustava, različitih životnih stilova, različitih pogleda na svet. Negde će ih ova autobiografija obavestiti kako je nekad bilo. Negde će ih podsetiti da je sve što je bilo na ovaj ili onaj način prošlo, pa nema nepomerivih stvari, niti statičnih društvenih procesa. Negde će ova autobiografija podstaći svoje čitaoce na saglasnost povodom iznetih ideja i stavova. Negde će ih podstaći na nesaglasnost i na preispitivanje i svojih i autorovih stavova. Negde će ih navesti da se zapitaju povodom svojih iskustava ili povodom savremenog stanja stvari. Između ostalog, verujem da će se mnogi čitalac ove autobiografije zapitati: da li bi danas bio moguć životni put kakav je opisao profesor Ćuzović od siromašnog dečaka iz Otilovića, preko studenta u Beogradu, do stručnjaka za marketing u velikoj fabrici u Kragujevcu i do redovnog profesora Univerziteta u Nišu? Priča i pouka, zapitanost i životno iskustvo, primer iz svakodnevice ili zapamćena stara priča, citati iz književnosti i doživljaj iz neposredne stvarnosti – sve se to sustiču u ovoj knjizi koja nijedng trenutka neće da ostane neravnodušna pred izazovima stvarnosti, kako one minule i zapamćene, tako i one koja je upravo u toku.

Zbog svega iznetog preporučujem za štampu knjigu profesora dr Sretena Ćuzovića Putovanje.

Gojko Božović