Foto: Pixabay –

Posle više nedelja izraelskog bombardovanja, Džehad el-Mašravi i njegova porodica su 16. novembra pobegli iz doma u severnom delu Pojasa Gaze.

Snimatelj BBC servisa na arapskom jeziku iznosi živopisno i šokantno svedočanstvo šta su on, njegova žena i deca doživeli dok su išli na jug.

Pošli smo u velikoj žurbi.

Pekli smo hleb kad smo shvatili da gađaju kuće preko puta, bombardovali su ih jednu za drugom.

Znao sam da ćemo uskoro i mi doći na red.

Još ranije smo spakovali torbe u slučaju da se to desi, ali je sve bilo toliko brzo da smo zaboravili da ih ponesemo.

Čak ni vrata nismo zatvorili.

Odugovlačili smo da odemo jer nismo želeli da selimo moje starije roditelje i godinama smo štedeli da bismo izgradili kuću u Al Zejtunu, ali smo na kraju ipak morali da pođemo.

Moj sin, beba Omar poginuo je u toj kući u novembru 2012. godine, kad ga je pogodio šrapnel koji je pao na našu kuću u drugom ratu sa Izraelom i nisam mogao da dozvolim da izgubim još jedno dete.

Znao sam da na jugu nema struje i vode, i da ljudi stoje satima u redovima da bi koristili toalet.

Ali na kraju, zgrabivši samo flašu vode i malo ostataka hleba, pridružili smo se hiljadama drugih koji su se zaputili putem Salah al-Din na jug, gde je Izrael tvrdio da je bezbedno.

Mnogo članova moje porodice je krenulo: moja supruga Ahlam, četvorica sinova, koji imaju dve, osam, devet i 14 godina, moji roditelji, braća, sestre, rođaci i njihova deca.

Put Salah al-Din

Pešačili smo satima i znali smo da ćemo na kraju morati da prođemo kroz izraelski kontrolni punkt postavljen tokom rata.

Bili smo nervozni i moja deca su uporno zapitkivala: „Šta će nam vojska raditi?“.

Zaustavili smo se na oko kilometar od punkta i stali u ogroman red ljudi koji je ispunjavao čitav put.

Tamo smo čekali više od četiri sata i moj otac je izgubio svest tri puta.

Izraelski vojnici su nas posmatrali iz bombardovanih zgrada sa jedne strane puta i još više njih sa brisanog prostora na drugoj strani.

Kako smo se približavali kontrolnom punktu, videli smo više vojnika u šatoru na brdu.

Mislimo da su odatle upravljali punktom na daljinu, gledajući nas kroz dvoglede i koristeći razglas da bi nam govorili šta da radimo.

Blizu šatora bila su dva kontejnera sa otvorenim stranama.

Svi muškarci morali su da prođu kroz jedan, a žene kroz drugi, dok su kamere bile neprestano uperene u nas.

Kad smo prošli, izraelski vojnici su tražili da vide naša dokumenta i fotografisali nas.

Sve je izgledalo kao sudnji dan.

Video sam pedesetak ljudi privedenih, sve muškarce, a među njima dvojicu mojih komšija.

Jedan mladić je zaustavljen zato što je izgubio dokumenta i nije mogao da se seti broja lične karte.

Drugog muškarca u redu kraj mene je izraelski vojnik nazvao teroristom, a onda i njega odveo.

Rečeno im je da se skinu u donji veš i da sednu na zemlju.

Nekima je kasnije rečeno da se obuku i odu, dok je drugima stavljen povez preko očiju.

Video sam kako četvoricu pritvorenika sa povezima preko očiju, među njima i moje komšije, odvode iza peščanog brda pored uništene zgrade.

Čim su nestali sa vidika, čuli smo pucnje.

Ne znam da li su streljani ili ne.

Moj kolega iz Kaira kontaktirao je druge ljude koji su prešli isti put kao i ja.

Jedan od njih, Kamal Aldžodžo, rekao je da je neposredno pošto je prošao kroz isti kontrolni punkt nedelju dana ranije video mrtva tela, ali nije znao kako su ti ljudi stradali.

Moja kolega je pričao i sa čovekom po imenu Muhamed koji je prošao kroz isti kontrolni punkt 13. novembra.

„Vojnik je tražio da skinem sa sebe svu odeću, čak i donji veš.

„Bio sam nag ispred svih tih ljudi koji su prolazili pored mene. Bila me je sramota.

„Odjednom je vojnikinja uperila pušku u mene i nasmejala se pre nego što ju je brzo uklonila. Bio sam ponižen“, rekao je Muhamed za BBC.

Ispričao je i da je morao da čeka nag oko dva sata pre nego što mu je dozvoljeno da pođe.

Iako smo moja žena, deca, roditelji i ja bezbedno prošli kontrolni punkt, dvojica moje braće bili su zadržani.

Dok smo ih čekali, izraelski vojnik je počeo da viče na grupu ljudi ispred nas koji su pokušali da se vrate ka kontejnerima da vide šta je sa njihovom rodbinom, koja je bila zadržana.

Koristio je razglas da im kaže da nastave dalje i da ostanu na udaljenosti od najmanje 300 metara, a onda je vojnik počeo da puca u vazduh u njihovom pravcu da bi ih zaplašio.

Čuli smo mnogo pucnjave dok smo čekali u tom redu.

Svi su plakali, a moja majka je jecala: „Šta se desilo sa mojim sinovima? Da li su ih ubili?“.

Posle više od sat vremena, moja braća su se konačno pojavila.

Izraelska vojska je za BBC rekla da se „pojedinci osumnjičeni za povezanost sa terorističkim organizacijama“ zadržavaju zbog preliminarnog saslušanja, a ako ostanu osumnjičeni, prebacuju ih u Izrael na dodatno ispitivanje.

Drugi se „promptno puštaju“, kaže izraelska vojska.

Navode da odeća mora da se skine da bi se proverilo da li imaju eksplozivne prsluke ili neko drugo oružje i da se pritvorenici oblače čim to postane moguće.

Dodaju i da namera nije da se „naruši bezbednost i dostojanstvo“ pritvorenika i da izraelska vojska „radi u skladu sa međunarodnim pravom“.

Izraelska vojska kaže i da „ne pucaju na civile koji se kreću humanitarnim koridorom sa severa na jug“, ali kad su mladi ljudi pokušali da se kreću u suprotnom smeru, „na njih je pucano da bi se raspršili, nakon što im je rečeno preko razglasa da se ne približavaju položaju trupa, ali su ipak nastavili to da rade“.

Dodaju i da je zvuk pucnjeva uobičajen i da „zvuk puščane vatre sam po sebi ne nagoveštava pucanje sa određenog mesta ili određenog tipa“.

Moja žena i ja smo osetili olakšanje kad smo krenuli dalje i kad je kontrolni punkt nestao sa vidika iza nas, ali nismo imali predstavu da je najteži deo puta tek pred nama.

Razbacani, istruleli delovi tela bili su prekriveni muvama dok su ptice kljucale posmrtne ostatke.

Odavali su jedan od najgorih mirisa koje sam osetio u životu.

Nisam mogao da podnesem pomisao na to da ih moja deca vide tako da sam se prodrao iz petnih žila, rekavši im da gledaju u nebo i samo nastave da hodaju.

Video sam spaljeni automobil sa odsečenom ljudskom glavom unutra.

Ruke obezglavljenog, istrulelog leša još su se držale za volan.

Bilo je takođe mnogo lešina magaraca i konja, neki od njih samo kosturi, i ogromnih gomila smeća i pokvarene hrane.

Potom se na sporednom putu pojavio izraelski tenk, koji se kretao ka nama ogromnom brzinom.

Uplašili smo se i da bismo se sklonili, morali smo da trčimo preko leševa.

Neki ljudi u masi su se saplitali o tela.

Tenk je naglo promenio pravac kretanja na oko 20 metara od glavnog puta.

Odjednom, pored puta, bila je bombardovana jedna zgrada.

Eksplozija je bila zastrašujuća i šrapneli su leteli na sve strane.

Poželeo sam da nas svet proguta.

Bili smo uzdrmani i iscrpljeni, ali smo nastavili dalje prema kampu Nuseirat.

Stigli smo tamo uveče i morali smo da spavamo na trotoaru.

Bilo je ledeno.

Pokrili smo sinove mojom jaknom, uvukavši im šake u rukave da bismo ih zagrejali.

Našeg najmlađeg sina pokrili smo mojom košuljom.

Nikad mi u životu nije bilo toliko hladno.

Kad je BBC pitao za tenk i tela, izraelska vojska je rekla da se „tokom dana tenkovi kreću rutama koja se ukrštaju sa putem Salah al–Din, ali da nije bilo slučajeva u kojima se tenk kretao prema civilima koji putuju sa severa na jug Pojasa Gaze humanitarnim koridorom.“

Kažu da ne znaju za slučajeve nagomilanih leševa na putu Salah al–Din, ali da je bilo slučajeva da su vozila iz Gaze „izbacivala tela tokom putovanja, koja je izraelska vojska naknadno uklanjala„.

Potraga za sigurnim mestom

Narednog jutra smo rano krenuli za Kan Junis, drugi najveći grad u Gazi.

Platili smo nekoga da nas poveze deo puta u kolima koja je vukao magarac.

Potom smo u Deir al-Balahu ušli u autobus koji je trebalo da vozi samo 20 ljudi, ali se ukrcalo njih 30.

Neki su sedeli na krovu dok su se drugi držali za vrata i prozore spolja.

U Kan Junisu smo pokušali da nađemo sigurno mesto i da odsednemo u školi Ujedinjenih nacija koja je pretvorena u sklonište, ali je ona bila prepuna.

Umesto toga, iznajmili smo skladište ispod stambene zgrade i ostali tamo nedelju dana.

Moji roditelji, braća i sestre su odlučili da ostanu u Kan Junisu, ali kada je bombardovana lokalna pijaca, moja žena i ja smo odlučili da povedemo decu dalje na jug do Rafe da bi bila sa njenom porodicom.

Uspeli su da nagovore nekoga da ih poveze autom, a ja sam im se kasnije pridružio autobusom, ali je on bio toliko pun da sam morao da se držim spolja za vrata.

Sada iznajmljujemo mali pomoćni objekat sa krovom od lima i plastike.

Ništa nas ne štiti od šrapnela koji padaju.

Sve je skupo i ne možemo da dođemo do mnogih stvari koje su nam potrebne.

Ako želimo pijaću vodu, moramo da stojimo u redu tri sata, a nemamo dovoljno hrane za tri obroka dnevno, tako da više ne ručamo, samo doručkujemo i večeramo.

Moj sin je jeo jedno jaje svaki dan.

Jaje – možete li to da zamislite?

Sada više ne mogu ni to da mu priuštim.

Sve što želim je da napustim Gazu i da budem na sigurnom sa decom, čak i ako to znači da moramo da živimo u šatoru.