Како смо извозили „југо” у САД

    1 sedmica pre 284 pregleda Izvor: politika.rs

У Бару су аутомобили утоварени на брод „Ерика Болтон” чије је одредиште било амерички Балтимор, одакле је, посредством новоосноване фирме „Југо Америка”, кренула дистрибуција широм САД. Цела Србија и СФРЈ су биле на ногама тог последњег јулског дана далеке 1985. године

Крагујевац је био на ногама 23. јула 1985. године кад је пут црногорске Луке „Бар” кренуо први воз натоварен „југићима”. На испраћај композиције дошли су Малколм Бриклин и тадашњи савезни премијер Бранко Микулић.

У Бару су аутомобили утоварени на брод „Ерика Болтон” чије је одредиште било амерички Балтимор, одакле је, посредством новоосноване фирме „Југо Америка”, кренула дистрибуција широм САД.

Брод „Ерика Болтон” отиснуо се из Луке „Бар” 31. јула 1985. Цела Србија и СФРЈ су биле на ногама тог последњег јулског дана далеке 1985. године.

У архивској грађи се истиче да је извоз југа у САД идеја Мирослава Кефурта, сина чешког емигранта, који је приказао три возила на „Лос Анђелес ауто шоуу” и чак најавио продају по цени од 4.500 долара.

Међутим, Родољуб Мицић, (недавно преминуо 9. јула 2021) тадашњи први човек „Заставе”, изјавио је „ да се прича закотрљала тек када је контроверзни амерички бизнисмен Арнолд Хамер у Лондону угледао „југо”. Хамер је у то доба доста трговао за земљама иза „гвоздене завесе” и одмах пожелео склапање уговора о робној размени којим би осигурао извоз крагујевачких аутомобила у САД.

У мају 1984. Арнолд Хамер стиже у Крагујевац и бива разочаран сиромашном палетом модела „заставе”, па одустаје од посла.

Након повратка, Хамер препоручује свом пријатељу Малколму Бриклину да сâм „испипа” могућности извоза југословенских аутомобила у САД.

Бриклин је имао велику предност у односу на Хамера. Уместо „сваштарења”, био је специјализован за посао са аутомобилима. Прославио се увођењем малог „субаруа 360” на америчко тржиште 1969. године, а у међувремену је стекао углед правог мајстора за покретање посла и његово маркетиншко уздизање. У САД је извезено 163.000 аутомобила „југо А”. (Санкције, распад СФРЈ…  довели су до престанка извоза у САД.)

На крају, али не и мање важно, отвара се питање: да ли смо ми Срби кратког памћења, или намерно прећуткујемо да је српски-шумадијски сељак-геџа производио аутомобиле који су извожени у 78 земаља света, међу којима је и САД.

О томе младе генерације мало знају или уопште не знају!

Намеће се и питање: како је српски радник од угледног индустријског мајстора (сетимо се награде коју су „Заставини” радници освојили у Јапану, приликом обуке за производњу „југа”), осамдесетих година 20. века постао калфа-шегрт у мултинационалним компанијама које су освојиле наше тржиште почетком 21. века.

Не умањујући значај било ког посла, истине ради, дужан сам рећи да је српски индустријски радник (конструктор-произвођач) постао конфекционар каблова, калфа, у мултинационалним компанијама које попут летилица, слећу на наше тржиште.

Како мислимо да овладавамо тајнама Индустрије 4.0 и Друштва 5.0? Не спорећи примере попут ФЦАС-а,  „Сименса”, Милановића као препознатљиве наше извознике, не можемо бити спокојни, успавати се на ловорикама. Тржишне ћуди су валовите,  попут плиме и осеке којима пливач мора да се прилагођава. С друге стране, прибојавам се да није стављен пренаглашен акценат на ИКТ који је, неспорно, камен темељац „нове дигиталне веб-економије” (мрежног предузећа, Индустрије 4.0), међутим, мало је наших предузећа извозно оријентисаних у којима доминира „актива” (ресурси) Индустрије 4.0.

С друге стране, мултинационалне компаније које су освојиле наше тржиште, имају мало учешће висококвалификоване радне снаге и развојноистраживачке стратегије базиране на домаћој памети.

А где нема развојноистраживачке стратегије, компаније домицилне земље те привреде су суочене с индустријско-маркетиншком миопијом (кратковидошћу).

Иако, сада, у озрачју прошлости „Застава” и њен „југо А”, без обзира на све примедбе, ипак,  су били симбол препознатљивости Србије, региона, на тржишту 78 земаља.

Стога аутомобилску индустрију Србије („југо А”), треба оцењивати примерено датом временском периоду и тржишним околностима које су тада владале на пробирљивом глобалном америчком тржишту.

С ослонцем на Његоша: „ покољења дјела суде…”, и ону Змајеву „ где ја стадох ти продужи…”, закорачимо храбро, у сусрет изазовима Индустрије 4.0, дигиталног друштва „нове веб-економије”, и, режирајмо, бољи филм од онога „Умри мушки” који је урађен на платформи „југо америка”.

Тржиште и пословни успех се не дарује, нити, заслужује седењем у хладу испод кестенова на Волстриту, већ се они освајају: организационим, интелектуалним, научноистраживачким знањем и умећем.

Све је пролазно, само су интереси вечни. Тако је било и с извозом „југа” у САД.

У економији нема бесплатног ручка.

Сретен Ћузовић

Проф. др, Универзитет у Нишу, редовни члан Научног друштва економиста Србије