Pljevljima su potrebna nova radna mjesta i nova industrijska postrojenja, a ne gašenje postojeće privrede. Ukoliko je ekološka rekonstrukcija preduslov za produženje rada Termoelektrane – makar u idućih deset godina, a svi podaci ukazuju da jeste, ne vidim niti jedan opravdan razlog da Vlada Crne Gore odustane od te investicije, bez obzira na različite interese i pritiske.

Stoga, koristim ovu priliku da pozovem premijera, ministre i stručnu javnost da se javno ukrste argumenti po ovom pitanju i da se iznađe najbolje moguće rješenje za građane Pljevalja, energetski sektor i državu Crnu Goru.

Ličnog sam mišljenja da je ekološka rekonstrukcija isplativo i krajnje racionalno rješenje, pogotovo u situaciji kada država Crna Gora, jo šuvijek, nije stvorila alternativna rješenja i modele koji bi na adekvatan način kompenzovali proizvodnju električne energije. Pozdravljam napore i ulaganja u obnovljive izvore energije, oni svakako doprinose elektroenergetskoj stabilnosti, kao što pozdravljam i čvrstu riješenost Vlade Crne Gore da u Pljevljima ponovo zaživi fabrika za proizvodnju cementa, ali, opet kažem, tranzicija po ovom pitanju nikako ne bi smjela da bude ishitrena i površno realizovana – nego pravedna, sa puno senzibiliteta i opreza, prije svega, zbog nekoliko hiljada radnih mjesta koji su direktno povezani sa opstankom Termoelektrane i Rudnika uglja.

Dodatni podsticaj za oprez stoji u činjenici da pljevaljska termoelektrana, praktično, proizvodi polovinu električne energije u cijeloj državi, te da bi njenim eventualnim gašenjem Crna Gora bila gurnuta u velike finansijske probleme. Prema određenim pokazateljima, za deset godina, koliko bi, makar, Termoelektrana radila nakon ekološke rekonstrukcije, Crna Gora bi uštedila preko milijardu evra na uvoz električne energije.

Koliko su Rudnik uglja i Termoelektrana uzajamno povezani i međusobno zavisni, najbolje nam ukazuje činjenica da su, usled ovogodišnjeg produženog remonta Termoelektrane, isporuka uglja, a samim tim i prihodi naše kompanije, drastično opali, uprkos činjenici da je široka potrošnja rekordno povećana, dok je Elektroprivreda, u međuvremenu, morala da uveze električnu energiju u iznosu preko 10 miliona evra. Stoga, ne postoji nikakva dilema kako bi se gašenje Termoelektrane odrazilo na opstanak Rudnika uglja.

S druge strane, decenijama unazad, ove dvije kompanije, po prirodi svog poslovanja, uplaćuju višemilionske iznose u državnu i opštinsku kasu. Primjera radi, samo u proteklih deset godina, na osnovu raznih poreza i naknada, Rudnik uglja je državi Crnoj Gori i Opštini Pljevlja, uplatio preko 160 miliona evra.

U krajnjem, direktni prihodi od oko 1,2 milijarde evra za deset godina, ne računajući rad ostalih privrednih grana oslonjenih na Rudnik uglja i Termoelektranu, višestruko opravdavaju trošak ekološke rekonstrukcije od oko 66 miliona. Uloženi novac će se za 10 godina, vratiti skoro 20 puta. Takav odnos investivicija i povrata, ne postoji ni u IT sektoru, zbog čega se, bez ikakvih dilema, nameće odgovor da osim ekološke rekonstrukcije drugo rješenje ne postoji.

Imajući u vidu sve navedeno, smatram da Vlada Crne Gore u buduće mora da ispolji posebnu pažnju i interesovanje u slučaju opstanka Termoelektrane, pa tako i Rudnika uglja, jer su posledice dramatične za cijelu državu, a ponajviše za Pljevlja.