Дубоко ме је узнемирила, као човјека и рудара, јучерашња трагедија која се догодила у руднику мрког угља „Соко“ код Сокобање, када је погинуло осморо наших колега.

Поменимо њихова имена: Златковић Дарко – рођен 1979. Тривунац Ненад – 1985. Грујић Радован – 1975. Петровић Петар – 1991. Чокорило Бранко – 1966. Златановић Бранислав – 1967. Живковић Братислав – 1963. Стајић Бојан – 1988.

Нажалост, ово није прва несрећа која се догодила у Алексиначком руднику. Одлично се сјећам да сам, тада као студент Рударско-геолошког факултета у Београду, 1983. године читао и слушао о експлозији у тамошњем руднику угља услед чега је погинуло 35 рудара. Следећа трагедија догодила се свега шест година касније у времену када сам радио као смјенски инжењер у пљеваљском Руднику угља. Тада је у једном дану погинуо 91 рудар алексиначког рудника, док је у руднику „Соко“ 1998. године, услед избијања отровних гасова погинуло 29 рудара.

Желим да у своје име и име свих колега из Рудника угља АД Пљевља, изразим најтоплије ријечи саучешћа породицама наших трагично преминулих колега, државном руководству Републике Србије, али и колегама рударима из рудника „Соко“ који су, погибијом осморице рудара, међу којима су били и млади људи и породични људи, изгубили своје пријатеље и драге колеге.

Рудари су препознати као одважни и храбри људи, чије је храброст плијенила, док је рударски хљеб тежак, неријетко заливен знојем и крвљу, због чега се у народу кроз вријеме одомаћила синтагма да је то хљеб са седам кора.

Управо због тога, користим ову прилику да у име компаније Рудник угља АД Пљевља понудим помоћ, која је у нашој моћи, породицама погинулих рудара из рудника „Соко“, увјерен да је рударска солидарност нешто што је изнад свега и нешто што нам је пријеко потребно.

Милан Лекић, извршни директор Рудника угља АД Пљевља