Налаз, иконографија, симболика и савремена обнова једног средњовјековног знамења

Увод

Медаљони са ликовима светитеља представљају посебан и слојевит сегмент средњовјековне хришћанске материјалне културе. Они нису били тек украсни предмети, већ носиоци завјетне, заштитне и идентитетске функције, дубоко укоријењене у свакодневни живот заједница које су их стварале и користиле. Међу таквим предметима посебно се издваја медаљон светог Димитрија, пронађен на локалитету Козник почетком педесетих година XX вијека, који по свом иконографском рјешењу, симболици и контексту налаза заузима изузетно мјесто у корпусу православне византијске и поствизантијске умјетности на простору централног Балкана.

Иако сам налаз није био предмет систематске археолошке обраде у ужем смислу, сачуване фотографије, писани извори и савремена истраживања омогућавају поуздану реконструкцију његовог културно-историјског значаја. Налаз медаљона је публикован у зборнику радова на тему истраживања оловно-цинканих налазишта, а потписник рада је инжињер Мирон Савић (геолог), 1955. године. Господин Мирон Савић нам даје фотографију медаљона, за који наводи да је израђен од бијеле силикатне шљаке (слика 1).

Ипак, у консултацији са више златара аутору је потврђено да је медаљон највјероватније сребрен, јер би се тешко очувао да је био од нуспроизвода топљења жељезне руде.

Иако је основна тема рада Савића геолошка, аутор у завршним поглављима биљежи и археолошке налазе затечене током теренских истраживања.

Савић изричито наводи да је у близини ковачишта пронађен медаљон светог Димитрија са јасно читљивим натписом, те да је предмет израђен од бијеле силикатне шљаке, што аутор доводи у везу са интензивном рударском и металуршком активношћу тог простора. Овај податак је кључан: медаљон није случајно доспио на Козник, већ је настао и коришћен унутар радног и духовног окружења средњовјековне заједнице.

На основу умјетничке обраде, приказа штита и наоружања, Савић закључује да се медаљон може датовати у XИИИ вијек, уз напомену да није искључена могућност да се ради о одливку према старијем византијском оригиналу, што је била честа пракса у локалним радионицама касног средњег вијека.

Питање поријекла и хиландарски примјерак

У савременој литератури и колекционарским круговима издваја се податак да постоји један готово идентичан медаљон, данас у манастиру Хиландар, који се макар изгледом може довести у везу са козничким налазом. Иако то поријекло није до краја потврђено, подударности у иконографији, распореду натписа, обради штита и орнаментици бордуре указују на могућност да се ради или о истом предмету или о радионичком пару насталом према истом предлошку.

Међутим, за хиландарски примјерак се наводи да је у питању ливено стакло, па је могуће и реално претпоставити да је можда и кознички медаљон био израђен од ливеног стакла.

Оваква кретања предмета нису неуобичајена за средњи вијек, нарочито када се има у виду мрежа трговачких, црквених и војничких веза између Балкана и византијско-руског простора. Са друге стране, није немогуће да је и примјерак који је Савић нашао као поклон завршио у Хиландару (слика 2).

Оправдано је претпоставити да је кознички примјерак медаљона био опшивен филиграном који је са њега скинут или резбареним дрветом које је вјековима иструло.

Козник у Херцеговини као историјски и духовни амбијент

Козник је средњовјековни локалитет у селу Козица код Пљеваља, са слојевитом историјом, познат првенствено по утврђењу које се везује за XИВ вијек и касносредњовјековну српску државу Косача – Херцеговину. Међутим, његова улога није била искључиво војна. Писани и материјални трагови указују на снажно присуство рударских, ковачких и занатских активности, као и на постојање стабилне хришћанске заједнице и манастирског сједишта.

Козник, како је то у ранијим студијама наведено, прије свега треба доводити у везу са наплатом царина и других дажбина, па је, дакле, и кефалија, или онај ко је управљао градом, имао донекле значајан положај у хијерархији херцегове државе.

Управо у том споју рада, опасности и вјере треба тражити контекст медаљона светог Димитрија. Светитељ-ратник није случајно изабран: он је био заштитник оних који живе на граници – између свјетлости и таме, површине и подземља, живота и смрти.

Иконографски опис аверса оригинала

Према сачуваној фотографији медаљона, на аверсу медаљона приказан је свети Димитрије као војнички светитељ, фронтално постављен, у ставу мирне, али одлучне спремности. У десној руци држи копље, док је у лијевој округли штит са јасно истакнутим крстом у средишту. Оваква иконографија досљедно слиједи византијски канон, у којем свети Димитрије симболизује заштиту града (Митровица, Солун и др.), заједнице и вјере.

Натписи изведени грчким словима – скраћенице имена светитеља – потврђују везу са византијском културном матрицом, док богато орнаментисана бордура са понављајућим флоралним мотивима свједочи о високом нивоу занатске вјештине и естетске свијести.

Посебну вриједност овом приказу даје чињеница да је медаљон пронађен у простору интензивне рударске дјелатности. У том контексту, лик светог Димитрија не представља само општи хришћански симбол, већ лични или колективни завјетни знак рудара и ковача, чији је свакодневни живот био непосредно изложен опасности.

(Слике 3 и 4)

Репродукција оригинала

Аутор овог текста, као потомак оних који су у Кознику живјели, радили, трговали и убирали царину, одлучио се да изврши реконструкцију оригинала. Посао умјетничке реконструкције извршен је од стране атељеа Димитријевић из Крагујевца, који се прихватио посла обнове.

Предмет овог рада је савремена реконструкција средњовјековног медаљона из локалитета Козник, чији је изворни примјерак сачуван искључиво у облику фотографске документације. Полазећи од доступног визуелног извора, као и од компаративне анализе сродних медаљона и завјетних предмета из ширег херцеговачко-српског културног простора, извршена је реконструкција изгледа, пропорција и симболичких елемената медаљона.

На основу увида у релевантну литературу и аналогне примјере, процијењено је да је укупна дужина изворног медаљона износила приближно 45–50 мм. Овај распон послужио је као основ за дефинисање пропорција реконструисаног предмета. Сви препознатљиви детаљи са аверса и реверза вјерно су пренесени, уз минималне интервенције ограничене искључиво на иконографски и симболички конзистентна рјешења.

Реконструкција је израђена од сребра финоће 999, чиме је наглашена меморијална и завјетна димензија предмета, у складу са праксом средњовјековне сакралне и полусакралне металопластике.

Аверс – иконографија и симболика

Аверс медаљона приказује лик светог Димитрија, обрађен у складу са познатим иконографским обрасцима. Посебну пажњу привлачи мотив изнад главе светитеља: крст из којег израста тролисна лоза. Овај елемент представља кључну иконографску особеност медаљона из Козника и јасно га издваја у односу на сродне приказе.

Крст, као централни хришћански симбол, упућује на Христову жртву и спасење, док тролисна лоза носи вишеслојно значење. Њена трочлана структура симболизује Свету Тројицу – Оца, Сина и Светог Духа – док биљни карактер лозе означава живот, обнову и трајање. У том смислу, снага светитеља није представљена као резултат свјетовне или војне моћи, већ као манифестација божанског извора.

Мотив лозе додатно се може довести у везу са ранохришћанским и византијским схватањем Цркве као „живе лозе“, заједнице вјерних која се обнавља кроз страдање и вјеру. У контексту Козника, простора обиљеженог тешким физичким радом, царинском службом и сталном егзистенцијалном неизвјесношћу, оваква симболика добија изражен локални и духовни смисао.

Реверс медаљона – композиција и натпис

Реверс медаљона обликован је као меморијална и идентитетска цјелина. У средишту се налази владарски крст са проширеним крацима, смјештен у овални оквир. Овална форма у хришћанској симболици означава вјечност и цјеловитост, док крст са проширеним крацима наглашава идеју побједе над смрћу.

Око централног мотива исписан је старословенски натпис ћириличним писмом:

„Азъ есмь тѣ, ижє бъхъ знамение Козника изъ землѣ Херцегове.
Бѣхъ во тѣхъ, и изыдохъ трудомъ Господина
Стевана Гаевича Бујака, лѣта Господња 7533.“

Језички и графијски слој натписа јасно упућује на културни круг средњовјековне српске државе и на свјесно позивање на традицију старије писмености, чиме се предмет симболички укорјењује у историјски континуитет простора.

Тумачење натписа и хронолошки оквир

У савременом језику, натпис се може тумачити на сљедећи начин:

„Ја сам тај који бијаше знамење Козника из земље Херцеговине.
Бих у тами, и изиђох трудом Господина
Стевана Гајевића Бујака, љета Господњег 7533.“

Година 7533 од стварања свијета одговара 2025. години по савременом рачунању времена. Њена употреба у овом контексту нема искључиво хронолошко значење, већ прије свега меморијалну и симболичку функцију. Она повезује чин савремене реконструкције са старијим слојевима историјског памћења и наглашава идеју континуитета.

Посебно је значајно графијско истицање ријечи Господин великим почетним словом. У средњовјековној писмености овакво писање означава статусног господара, носиоца власти и родовског ауторитета, а не искључиво теолошки појам. Тиме се апострофира веза са породицом Бујак, која се у историјским изворима доводи у везу са нижом властелом и пронијарским слојем.

Синтагма „бих у тами, и изиђох“ носи вишеслојну семантику: духовну (спасење), егзистенцијалну (рад у тешким условима), али и историјску – излазак предмета из заборава и његов повратак у савремени културни и идентитетски контекст.

Закључак

Медаљон светог Димитрија из Козника представља риједак и драгоцјен спој рада, вјере и идентитета. Његова иконографија, натпис и контекст налаза свједоче о свијету у којем су духовност и свакодневни опстанак били нераздвојиви.

Савремена обнова медаљона не представља пуку репродукцију, већ наставак памћења – мост између средњовјековне заједнице Козника и данашњег времена. Управо у тој непрекинутој нити смисла лежи његова трајна вриједност.

Они који буду жељели да га виде могу то учинити у ризници манастира Свете Тројице код Пљеваља.

У Подгорици, 31.12.2025. године

мр Стеван Гајевић