Хамал је ријеч арапског поријекла и значи носач. Таквих људи је било у Пљевљима као у ријетко ком мјесту. Тридесетих година двадесетог вијека тај је еснаф био у одумирању.
Није као некада има свог хамалбашу, старјешину еснафа. Некада је било незамисливо без њега обављати свакидашњи посао. Пљеваљски хамали су били поштени људи, гола сиротиња.
Гледао сам их и дивио им се. У староставним књигама није забиљежено да је неки од њих украо, кога преварио, слагао или се на улици лоше понио. То бијаху голаћи, лумпенпролетери.

Све што су за дана зарадили, преконоћ би потрошили. Кућили су туђе куће, а на своју се нису освртали.
Ахмед Ликић је био најачи хамал у касаби. О њему се причало. Није било терета који није могао подићи, натоварити и истоварити. Подметао се под пуна кола коњска, када коњи нису могли да извуку или би кола скренула у канал или неку рупу.
Подметао би Ахмо леђа и под велика бурад вина Дубровачког подрума. Није умио рећи за неки терет да је тежак. Сви су му се дивили, али га се нико није бојао. Треба замислити најјачег, а слабог; најсиромашнијег, а веселог; доброћудног, а опасног.

Кућу је градио биртијашима у чаршији, а сам је није имао. Проводио је сво вријеме у чаршији. Ако је имао шта радити радио је предано. Био је поштен и није измицао од посла да би други урадио више. Када није било посла, а то је често било, налазио се по кафанама. Тада би засјео у ћошак, наручио и пио. Пио
је за новац или на вересију. Ниједан газда му није оспоравао вересију. Сваки конобар му је морао дати пиће. Неко ће то платити. Све што је Ахмед попио, платио је или одрадио. Знали су биртијаши да са Ахмом неће бити проблема. Вјеровали су му и кад је био пијан и кад је био тријезан.

Са Ликићем су најчешће били Хељић и Хоџић, али и сви други из „његовог вакта“. Све по избору бољи од бољега пијанице, а поштени људи. Дијелили су и добро и зло. Чешће зло, него добро. Када је један имао цигарета, пушили су сви. Када је неки полазио на доручак, сви су јели. Једна душа.
Трговцима се не би исплатило да уз хамале држе стражу да им шта не украду. Када хамали раде, није требало контролисати ни страховати. Ове хамале су смјели пустити и поред„небројаних“ пара. Били су сигурни као да су и сами поред хамала.

У кафанама су остајали докле је било новца или када би их газда замолио да иду јер је уморан, болестан или је имао неког посла код куће. Када би пошли кућама, загрљени би чаршијом ишли до пред Сахат-кулу, испред Хусеин-пашине џамије. Ту би обавезно стали. Остајали би дуго и причали. Послије грљења и поздрављања, па поновног враћања и тако више пута, коначно би отишли свако на своју страну.
Једном, када је Ахмо стигао на ћуприју пјевушећи, зачу туђе гласове пјесме коју је пјевао кад се враћа кући. Откуд у глуво доба ноћи да чује као себе, а није његов глас?! Није ни кафана близу, па да помисли да га јарани прате и пјевају. Ахмо се тихо извињавао што је разбудио комшилук, али је пјесма прелазила
преко башта, авлија, кућа, сокака, реке и ево ти, право весеље.

Пјевало се као да је свадба, Бајрам или какво весеље. Избудила се махала. Укућани отворили врата, а млађарија па и старији пустили гласу на вољу. Једном се онако спонтано пјева. Једном се овако спонтано пјева, а како и не би када је хоровођа хамал, сиромах, голаћ Ахмед Ликић. Сутрадан је Ахмо пошао у чаршију. Оборио главу и гледа у земљу. Срам га је што је пробудио махалу, а комшије умјесто да се љуте поздрављају га: „Аферим ти, пјеваш као славују“. Не вјерује Ахмо својим ушима, мисли да је изазвао неред, а оно испало право весеље. Нико се на њега није љутио. Ахмо се није замјерио драгим комшијама.

За вријеме Рамазана није пио, али је први дан после Бајрама пио, као да хоће да надокнади све оно што није попио. Тетурао се од зида до зида, од тарабе до тарабе, али никад никога није увриједио. Свима се склањао са пута, а нарочито женама, уз извињење: „Опростите сестре драге, ноћас је Ахмо мало прећер’о, шта ћете, ћеиф је ћеиф.“

Једне вечери су хамали опет стајали код Сахат-куле и расправљали ко је више направио у кућама биртијаша. Ахмо је тврдио да је добар дио газдинске куће сам направио. Док су се Ахмо и Хелић расправљали ко је више допринио градњи, разговор је прекинуо Хоџић: „Јок, јок, оба сте јалан! Ви имате дјеце па сте зарађено трошили на њих, а ја сам без дјеце па сам све паре оставио код газде. Мојим парама је могао покрити кућу“. У расправи их је прекинуо жандармеријски наредник, комшија Ликића: „Добро вече комшије, хоћемо ли кући?! Нека
су доба?“ Тако је Аћимовић лијепо, комшијски, смирено опоменуо акшамлије да се треба растајати. Они га послушаше као дјеца, у исти час одговарајући: „Хоћемо, вала комшија и вакат је.“ Хамали кренуше кућама, а Ахмо иза жандарма. Да је неко гледао, могао је помислити да је Ахмо слаб па се боји. Не, Ахмо поштује комшију, а не власт. Како да се боји кад би по снази носио двојицу таквих наредника. Боји се он да му се комшија
не наљути, јер му је дражи од најрођенијег рођака.

Неуредан живот, неограничено пиће, терет, слаба исхрана,стамбени проблеми учинили су да је Ахмо, као и остали хамали, рано умро. Млађи су говорили да је Ахмо дотрајао па се потрошио.
Помријеше и други чувени хамали, а не оставише замјену, наследнике. Да ли је томе допринијело и вријеме, тешко је рећи. Нестанком те генерације хамала, нестао је и хамал као занимање. Еснаф је избрисан са списка занимања, али је списак успомена дуг. Ваља хамале поменути лијепом ријечју.
Хамале су замјенили носачи. Убоги људи и социјални проблеми. Могли су однијети врећу брашна до нечије куће али хамале нису могли замијенити у правом смислу те ријечи.“