Свима је позната мантра о првој и другој Србији, илити Србија два у један. Међутим, Црна Гора је и ту, као и у свему другом, испредњачила, јер данас постоје три Црне Горе. Црна Гора три у један.

Постоји, тачније постојала је некад Његошева Црна Гора. Оног Његоша, владике, који је хиротонисан у царској Русији, а на примедбу Руског цара, да је височији од њега, одговорио: „Само је Бог виши од Рускога цара“. Оног Његоша, који се јасно декларисао: „српски пишем и зборим, сваком громко говорим, народност ми србинска, ум и душа славјанска“.

Ових дана агенције су пренијеле вијест да је црногорски парламент изгласао одлуку о слању својих војника у НАТО мисију помоћи Украјини. „О проклета земљо пропала се …“ завапио би Његош кроз уста владике Данила. У исто вријеме Министарство културе и медија поводом државног празника „Његошевих дана“ 13. и 14. новембра организује свечану церемонију у Црногорској академији наука и умјетности, а најаву и позивнице штампа искључиво на латиници. Славити Његоша, али све супротно од њега, то је гесло европске Црне Горе.

Друга Црна Гора рођена је у рату и револуцији 1941.-1945. године. Додуше, данас се покушава избрисати револуција, иако је, као и сваки грађански рат, била најкрвавија у Црној Гори. „Пасја гробља“, играње кола око убијеног, често блиског сродника и „јамографија“ су симболи револуције у Црној Гори. Мир је био ништа мање револуционаран и крвав, ако се може вјеровати, а мора му се вјеровати, Александру Ранковићу оснивачу чувене ОЗНЕ: „Кроз наше затворе између 1945.-1945. године прошло је 3.777.776 затвореника, док смо ликвидирали 586.000 народних непријатеља“ (Политика 1. фебруар 1951. године страна 1.)

Није чудо што се Коча Поповић, комадант Прве пролетерске дивизије, која је пробила њемачки обруч на Сутјесци, и тако спасила Врховни штаб, као пензионер вајкао: „да чита на француском неку књигу, о сличностима комунизма и фашизма, и да је запањен да скоро и нема разлике“. Својевремено је Тито прекорио Блажа Јовановића, у то вријеме, господара Црне Горе, како то да се од три највиша црногорска функционера двојица изјашњавају као Срби. Правим комунистима је то било довољно, да након формирања црногорске нације крену у њено антисрпко позиционирање. Круна те политике била је рушење Његошеве завјетне капеле на Ловћену 1972. године и изградња фараонског маузолеја на њеном мјесту. Био је то „сумрак Ловћена“ и сумрак Његошеве Црне Горе.

Трећа Црна Гора је у власништву Мила Ђукановића и организоване криминалане групе под кодним именом ДПС. Да би се то постигло покраден је референдум о државно-правном статусу Црне Горе, и усвојени државни симболи без присуства опозиције у парламенту. Српски језик је сведен на ниво мањинског, иако по сваком попису највише грађана говори српским језиком. Уведено је правило, ако се чињенице не уклапају у режимску политику тим горе по чињенице. Непочинства су се низала као на траци: признање лажне државе Косово противно вољи 85 % грађана Црне Горе (Душко Марковић), Црна Гора постала чланица НАТО алијансе без одлучивања на референдуму и уведене санкције Русији.

По принципу да циљ оправдава средства 2008. године је срушен Камени град Ратка Вулановића у Никшићу, само због тога што се аутор изјашњавао као Србин и вјрерник СПЦ. Након рушења уследио је расплет, који ни највећи црногорски режисер Живко Николић, не би могао да смисли. Комунална полиција Никшића шаље захтев Ратку Вулановићу да хитно плати 19.000 евра за уклањање његових скулптура, које су том приликом „дијелом оштећене, а дијелом уништене“. Ако се питате шта је било даље, даље је срамота за вјеки  вјеков.

У Црној Гори је увијек било 5-6 % усташа, али су опстајали о свом руху и круху и помоћи Загреба. Милов режим је дао државну подршку тој србомрзији, па се њихов број утростричио. Зато је данас могуће да се на стадиону под Горицом скандира: „Убиј, убиј Србина“ и „Ко не скаче тај је првославац“. Посебно је знаковита ова друга порука која показује да усташе не праве разлику између Срба и Црногораца.

Зато, упамет се браћо Црногорци.