Ова прича је почела са Миловим злогласним Законом о слободи вјероисповијести. А и како би другачије, него по обрасцу свих издаја. Човјек је прво издао себе, потом Србију и Русију, а онда је умислио, још да се обрачуна са Богом и протјера Српску православну цркву из Црне Горе, и све ће му бити потаман.  Уосталом увијек је био атеиста. Први чин те трагикомедије завршен је 30.августа 2020.године, када је први пут за 30 година владавине изгубио изборе. Био је то резултат литијског устанка на челу са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем.

          Било је очекивано да извуче поуке из пораза, као што би урадио сваки разуман човјек, који се никада два пута не спотиче о исти камен. Поготову што је Црква, од памтивијека најтврђи црногорски камен. Али авај, понио се као сваки острашћен човјек, поготову конвертит,  задојен мржњом према свему ономе што је до јуче био. А био је: „ Поносни смо на српско поријекло и црногорску државност, на славну историју српског народа. Зато и вјерујемо у заједничку будућност и просперитет“ ( Мило Ђукановић, Нин 1990.године).

          А онда је кренуо да брани Црну Гору од српских вјетрењача и успут, са својом екипом „бранитеља“ , прави приватну, или  „похарану државу“, како је то лијепо рекао његов друг Рања. И као што је 18 година држао врећу док су је Мило и „бранитељи“ пунили и сада је први, након усвајања Темељног уговора, громопуцатељно најавио рушење Владе и скраћење мандата Скупштине. Другим ријечима, најавио је изборе, што би свакако било најпоштеније решење, кад је већ на беспризоран начин покрадена изборна воља грађана од 30.августа 2020.године.

Али, када је охладио главу, након посјете високих европских званичника, више није био тако сигуран да треба рушити Владу. `Оће каки, неће каки. Зна добро Рања да је ово последња Влада у којој ће он министровати, он или било ко из СДП-а. Једноставно Мило им је преузео усташку идеологију и нема потребе расипати гласове на боранију, која ни за 30 година није успјела да порасте, чак ни уз притку ( Мило) више од пар процената.

А да је човјек спреман запалити Црну Гору да би сачувао своју приватну империју у то не треба уопште сумњати. Треба ли бољег доказа од додјељивања 12- јулске награде, упаковане у амбалажу 13. Јула 1941.године, човјеку који је написао:  „Православље у Црној Гори смрди као кужна лешина, све до неба. Паства је, као и свуда, злочиначка – али прави зликовци су попови“. У истом духу је био и комитски скуп у Никшићу „ за одбрану Црне Горе“. Прво су пријетњама натерали Сергеја Ћетковића да откаже концерт,  а при томе су сви, који су задужени за безбједност Црне Горе остали  мртви хладни. Чак ни министар није „ ни репом мрднуо“. Али кад су догађаји запријетили да се отму контроли и да падне крв, онда су по правилу, криве „парацрквене“ организације, односно српски попови.

          Стврано, куд плови овај брод? Лијепо смо говорили господину Абазовићу да се кућа ( Влада) не прави са паликућама. Није послушао и сада се бори да профункционишу  институције  система, тако што их руши и у  договору са Милом формира  групу наводних експерата да контролишу, већ усвојени, Темељни уговор. Њихов задатак је да прекроје преамбулу, односно протерају Светог Саву из Црне Горе. Након тога би се приступило преименовању свих брда и долина који носе његово име. И не само то треба макар затамнити петорицу  српских митрополита од владике Данила до Његоша, који су столовали у Цетињском манастиру. Наравно и Обилића пољана би се звала Милова ливада.  Ако нам нису обезбједили „бољи живот“  онда да нам направе „бољу прошлост“ .

          Али како то урадити да се Власи не досете о чему се ради. Потребно је склонити адвоката Велибора Марковића и у старом добром маниру замјене теза завршити поса`. Ништа ново под капом црногорском. Далеке 1949.године у вријеме Информиброа враћао се неки Мишур из града па украде магарца из сусједног села. Кад је дошао кући нападне га жена што се брука и краде, а он је ућутка говорећи да нико неће сазнати. После три дана појаве се милиционери са пушкама, а жена закука. Кад су ушли у двориште Мишур устаде и поносно викну „Живио друг Стаљин“: Милиционери заборавише магарца и зашто су дошли, скембаше Мишура као политичког кривца.

Једина је разлика што данашњи Мишури не краду магарце, него камионе, авионе, милионе, и пословни центар на  Доћолу у Београду.  На крају порука за господина Премијера. Ако уђете у погрешан воз онда су све наредне станице погрешне. Зато није срамота признати грешку и вратити се изворној вољи грађана Црне Горе од 30.августа 2020. Само она нема алтернативу –вокс попули вокс деи.

ПОКРЕТ ЗА ПЉЕВЉА