„ Домовина се брани љепотом, и чашћу и знањем…“ пјевао је велики Љубивоје Ршумовић. У вријеме Марка Миљанова Црна Гора се бранила чојством и јунаштвом. Данашњи Монтенегро се брани корупцијом и организованим криминалом. И мањинском владом. Има ли објашњења за сва ова чудеса која се дешавају у тужилачком, правосудном, полицијском и политичком систему Црне Горе? Има. Давно је Валтазар Богишић констатовао „што се грбо роди, вријеме не исправи“. Други аксиом је  да свака власт квари људе, а апсолутна власт квари апсолутно. Зато пођимо редом.

Још у марту `97 године на чувеној сједници ГО ДПС-а, покојни Момир Булатовић је поставио вододјелницу: Југославија( заједничка држава Црне Горе и Србије) без алтернативе и борба против организованог криминала. Тада је само 7 чланова ГО подржало Мила Ђукановића и његову борбу против заједничке државе и суживот са организованим криминалом. Међу њима је, што је знаковито, био и министар полиције Филип Вујановић, који би по природи посла морао  да зна све о „малигном“ утицају организованог криминала на сваку државу.

А онда је сцену ступило његово министарство и безбједоносни систем, па је онај квасац од 7 чланова ГО до краја године растао геометријском прогресијом и буквално зајахао Црну Гору. Могу ли се заборавити  „црне тројке“, „преламање мозгова“ , пријетње и уцјене, толика неразјашњења убиства: од Душка Јовановића преко Павла Булатовића  до Мома Вучетића и још неколико десетина неразјашњених  злочина,  иза којих је стајао „државни разлог“. Тако је заокружена апсолутна власт у пуном „ сјају“, а све под фирмом одбране Црне Горе. Југославија је разбијена, а организовани криминал није имао алтернативу.

 Тако је управљање  тужилаштвом и правосуђем Црне Горе од стране Весне Меденице било одбрана Црне Горе. Тако су полицијски „официри за везу“ са кавачким и шкаљарским кланом били одрана Црне Горе. Тако је Катнићево измишљање државног удара и проглашавање Зорана Лазовића за најбољег полицајца на Балкану било одбрана Црне Горе. Тако је Лазовићево изигравање „старог свата“  на свадби чувеног нарко дилера било одбрана Црне Горе. Чак је и дозвола Беливуку и Миљковићу да уђу у Црну Гору била у функцији одбране Црне Горе.

 Дођу таква времена у којима: пјесник  Матија Бећковић, професор Дејан Мировић и естрадни умјетник Владо Георгијев, постану опасност за Црну Гору.  Каменовање никшићког аутобуса на Цетињу, са дјецом  која су пјевала „Весели се српски роде“ само је закономјерни  епилог  одбране Црне Горе, у којој су пожељне Томпсонове пјесме, а прокажено све што је српско. Закон о слободи вјероисповјести и најављена отмица храмова Српске православне цркве,  као и призивање „тракторијада“ била је кап која је прелила чашу. Литијски устанак православног народа у ЦГ резултирао је побједом на августовским изборима 2020.године. Формирана је експертска влада, а главни западно – балкански патријарх повјерио је Дритану Абазовићу контролу безбједоносног система односно чување Црне Горе.

 Није влада Здравка Кривокапића пала због несарадње са парламентарном већином, него онога тренутка кад је његовом одлучношћу, омогућено устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу. Кад је његов брат Милутин Мићовић изјавио да тај чин улази у примјере чојства и јунаштва модерне Црне Горе, зазвонила су звона на узбуну. Тада јер пала одлука о рушењу владе Здравка Кривокапића и најављен долазак новог месије г.Абазовића. Умјесто експертске добили смо аналфабетску владу, скупљену по оној народној „ с коца и конопца“. Још када је за вршиоца дужности директора АНБ именован Саво Кентера постало јасно да Црна Гора више није ни слово Д од државе. Додуше министри СНП-а су гласали против, и тако спасили душу, а о Црној Гори нека брине Европол.

 Господе сачувај и саклони.