ПОКРЕТ ЗА ПЉЕВЉА: ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ МИЛА ЂУКАНОВИЋА

    3 godine pre 659 pregleda Izvor: PV Informer

Саопштење за јавност Покрета за Пљевља

          Ако је бивша амбасадорка Њемачке у Црној Гори изјавила како никад није симпатисала Српску православну цркву, али да нема никакве сумње да су догађаји на Цетињу 4.и 5. септембра били покушај државног удара, треба јој вјеровати. И њој и сопственим очима и ушима. Довољно је направити поређење са наводним државним ударом из октобра 2016.г када је 20-так пензионера из Србије са двојицом лидера Демократског фронта оптужено за покушај државног удара.

          Овога пута радило се о организованој криминалној групи на челу са предсједником Црне Горе Милом Ђукановићем, бившим директором полиције Веселином Вељoвићем, бившим министром одбране Предрагом Бошковићем, специјалним државним тужиоцем Миливојем Катнићем, комплетним посланичким клубовима ДПС- а и његових сателита, реактивираним црним тројкама  и лажним комитама сакупљеним диљем Црне Горе. То постаје правило, да сваки владар Црне Горе на крају свог мандата, без обзира да ли је владао 60 година као краљ Никола или 30 година као Мило Ђукановић, кад му, из ових или оних разлога, исцури власт из руку, спас  за опстанак на власти, тражи  у антисрпској политици. Свакако је најдаље у томе отишао Мило Ђукановић који у последњих годину дана промовише  усташку  идеологију  у Црној Гори.

          Готово да би човјек могао завапити, Мило просто ти било што си похарао Црну Гору, али непросто што посија оволику мржњу у народу.  Крешчендо те србомржње представља злоупотреба дјеце у политичке сврхе. Обући дјецу у мајице на којима пише: „ Пуцај !!! Не можеш ми ништа, ја сам син ( шћер) Црне Горе, мене метак неће“ представља до сад невиђено распиривање антисрпске  мржње у Црној Гори. И збиља да ли постоји такав Уставни суд који ће аболирати Мила Ђукановића и установити како није прекршио уставну забрану о распиривању националне, расне и вјерске мржње.

          Јасно је зашто Мило Ђукановић све ово ради. Он је на изборима 30.августа 2020.године,  дјелимично изгубио парламентарну и  извршну власт ( кажемо дјелимично, због неслоге у парламентарној вјећини), али су под његовом контролом остали правосудни систем, тужилаштво, добар дио безбједоносног система и тзв. дубока држава. Све је то упрегнуто како би се сачувала приватна империја Мила Ђукановића и његовог рођачког и партијског окружења. Коначно и њихова слобода.

 Не треба се томе чудити ако се зна да од раскола у јединственом ДПС – у 1997.године није могла бити примљена у државну службу чак ни чистачица, ако је није „препознавао терен“. Онда је јасно зашто судија Основног суда на Цетињу ослобађа из притвора Веселина Вељовића, иако је за исти прекршај ( гурање полицајца), својевремено Милан Кнежевић одлежео 4.мјесеца у Спужу. А полицајац  којег је савјетник шефа државе гурао 5.септембра на Цетињу каже „ да се тим чином бившег директора није осјетио угрожено и да није оштећен“ . Готово  да му је била част.

 И док се против Марка Ковачевића, предсједника општине Никшић подноси кривична пријава због наводног релативизовања „геноцида“  у Сребреници, дотле се комплетан врх власти у Црној Гори утркује да прими Реџепа Ердогана, предсједника Турске државе, која је прије 100 година починила геноцид над јерменским народом. О међународној правди и њеним принципима најбоље говори чињеница да је Американцима требало 100 година да установе да је Турска починила геноцид над  јерменским народом. И гле чуда, то провиђење се десило након што је Турска увезла ракетне системе  С 400 из Русије.

 Поставља се питање зашто је Ђукановић одабрао баш Цетиње, које  је  вјековима важило за пијемонт српства и слободе. Ово је тим чудније што ниједан град у Црној Гори није опустошен од Миловог режима као Цетиње. Вјероватно у тој чињеници и потреби да се буде бољи и другачији од других, па макар то било и у негативном контексту, треба тражити објашњење за бал вампира који се тамо  десио 4.и 5.септембра. Но то није ништа ново. “Ја сам одавно видио да овдје живети не могу и ево дође вријеме да од силе цетињске под старост бјежим из Цетиња“ писао је 21.новембра 1823.г  Св. Петар Цетињски. „ Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах“,  додао је.

Стотину шездесет година касније 1983. године приликом обиљежавања 500 годишњице Цетиња генерал Јово Капичић је питао Пека Дапчевића да ли би прихватио да буде на челу Одбора за прославу. „ Црну Гору би најрадије  оградио бодљикавом жицом и не пада ми на памет да учествујем у њиховим пославама“, одбио је Пеко. Рекао бих човјек кад све ово прочита да је Црна Гора заиста црна без бијела. Али није тако.

Имаше обичај пјесник покојни Момир Војводић да каже: „ Кад се потоња српска свијећа утули цапћеће на Цетињу“. Многи га нису разумјели ни схватали шта је хтео да каже. Међутим, последњи догађаји на Цетињу, приликом устоличења митрополита Јоаникија, показали су да су Цетињски манастир и трон Св. Петра Цетињског она „ вјечна зубља вјечне помрчине, која нит догори, нит свјетлости губи“, на коју је Момир мислио.