Опет стари Вујадин и опет проклето Лијевно. Само овога пута је нови „стари Вујадин“, нова Црна Гора и Беране („тој вароши нема мане“) ђе у њему зелени се кула. Ухапшен је Вујадин Добрашиновић из Горњег Заостра и експресно му одређен притвор од 30 дана, само због тога што је на његовом имању подигнут споменик војводи Павлу Ђуришићу. Невјероватно је да ни ова постмилова власт у Црној Гори не може да схвати двије ствари. Прво, да ни 80 година Брозове и Милове тираније није било довољно да се из колективне  свијести српског народа у Црној Гори избрише војвода Ђуришић. Готово да нема весеља, а да се не запјева танко, гласовито:

„Ђуришићу млад мајоре, команданте Црне Горе“.

Друго, је ли могуће, или  им може бити, да црногорска власт није чула за двије резолуције Европског парламента по којима је комунизам стављен у исту раван са нацизмом и фашизмом. Ипак је у питању ово друго, може им бити, јер у данашњој Европи довољно је водити антисрпску и антируску политику, и онда добијеш одријешене руке на унутрашњем плану. Све ти је дозвољено.

Да подсјетимо војвода Ђуришић је био један од лидера 13.јулског устанка у Црној Гори и ослободилац Берана и Андријевице. Нажалост, 7. децембра 1941.године у селу Дренова код Нове Вароши, петорица људи: Броз, Бевц, друг Марко, Ђидо и Лола, сви чланови Политбироа Комунистичке партије Југославије, донијели су одлуку да ОСЛОБОДИЛАЧКА БОРБА прелази у другу вишу фазу, РЕВОЛУЦИЈУ. А то је значило братоубилачки рат, убијање свих виђенијих људи: официра, судија, учитеља, професора, до имућнијих сељана тзв. кулака.

То је породило страшне злочине, „пасја гробља“ и антифашистичке јаме. Све је,накнадно,  покривено флоскулом о тзв. „лијевим скретањима“. Једна од тих јама налази се у сред Пљеваља на узвишењу Стражица , у коју  су комунисти, у два наврата 1944.  и 1945. године, бацили  25 мученика.  Још 2002 .године формиран је Одбор за изградњу цркве Помирнице на том мјесту, у чијој би крипти биле похрањене кости ових мученика. Нажалост и стара и нова власт биле су слијепе и глуве за овај својеврсни чин помирења.

Педесет година, сваки професор историје је давао  јединицу ко врата, ученику који није знао да је Ослободилачки рат истовремено био и револуција. По принципу шта ће нам слобода ако немамо власт. Кад је својевремено пјесник Момир Војводић питао Милована Ђиласа да ли га гризе савјест због толико побијених људи, добио је одговор: „ То је била револуција“.

Данас у 21. вијеку се такви, који ставе главу у торбу и крену у револуцију зову терористима и свака држава се немилосрдно обрачунава са њим.

Али оно што је најдрскије, је чињеница да су најгласнији у осудама подизања споменика Павлу Ђуришићу појединци из народа којих је било десет пута више у квислиншким и СС јединицама, него у партизанском покрету све до капитулације Италије 9.септембра 1943. године. Али им нико не брани да подижу споменике својим  „херојима“. Селективна правда је највећа неправда и зато тражимо слободу за Вујадина Добрашиновића, јер је то истовремено слобода за Црну Гору и њено враћање вриједностима 13.јулског устанка 1941.године. Овако дух Петровданске скупштине и Секуле Дрљевића лебди над Црном Гором.