Кад је биолошки отишао Јосип Броз, доживотни предсједник Југославије, годинама је била популарна узречица, чак се и пјевала: „ Све је исто, само њега нема“. Пет година након одласка са власти Мила Ђукановића, комотно се може рећи ОВО ЛИЧИ НА ОНО. Чак је и господин Ђукановић на слободи, са свим привилегијама бившег предсједника државе и нетакнутом пословном империјом коју су стекли он и његови најближи сродници.

Била су велика очекивања грађана Црне Горе, након величанствених литија за одбрану Српске православне цркве и њених храмова, које су резултирале побједом на изборима од 30. августа 2020.године. Нажалост, „ослобођена“  Црна Гора, тачније нова власт се најчешће понашала као дијете у вртићу, кад га почну учити основним појмовима. Једна од првих подука  је да дијете научи која му је десна, а која лијева рука и шта је веће, а шта мање. За разлику од дјеце, која то брзо науче, нова власт, иако су се промијениле три владе, често се понашала аутистично. Још није схватила да је 43,18 %, колико грађана у Црној Гори говори српским језиком, веће од 34,52% говорника тзв.црногорског језика, па према томе по сваком Уставу и закону српски мора бити службени језик.

Црна Гора и даље признаје тзв. Косово као независну државу, иако је премијер Владе, која је то озваничила, Душко Марковић својевремено признао да је против тог  чина  било чак  85 % грађана. О степену антисрпске атмосфере у Црној Гори можда најбоље говори долазак бронзаног Павла Ђуришића у Заостро код Берана. Затресла се Црна Гора, устало кусо и репато и покуљала србомржња из јазбина и палата. Умјесто да се коначно отворе тајне архиве Озне и Удбе, изнесу на свјетлост дана тајни досијеи и отворе забетониране „антифашистиче јаме“ по Црној Гори, како би се коначно пребројале и жртве и злочинци.

Дјелује као црни хумор, али је Ђуришићев други долазак ослободио Црну Гору од свих нелегално подигнутих споменика, изузев оног у Морињу, који је нелегано подигла нова власт оличена (о темпора о морес) у Ранку Кривокапићу и Рашку Коњевићу. Нажалост и срамоту Црне Горе Спајићева влада нема снаге да уклони то обиљежје, него пристаје да је режим у Загребу понижава, а све зарад обећаног пута у Европску унију, која ће се прије распасти него што ће Црна Гора постати њена чланица.

Све је почело када је црногорски парламент крајем јуна 2024.године усвојио Резолуцију о геноциду у Јасеновцу и логорима Дахау и Маутхаузен. Било је то класично вађење и прављење симетрије по Брозовом моделу, због претходног гласања Црне Горе у УН за Резолуцију о геноциду у Сребреници. Али како је Хрватска чланица ЕУ не може бити геноцида у Јасеновцу, иако је тамо уморено 700 000 Срба, мушкараца, жена и дјеце. Али може у Сребреници, у којој је убијено неколике хиљаде, искључиво мушкараца. Исто тако црногорска власт не смије ни да помене затвор Лору код Сплита у коме је на најсвирепији начин мучено и убијено 14 припадника никшићко-шавничке групе из састава ЈНА. А припрема  вишемилионску одштету, за бивше логораше из  Мориња, јер тамо нико није убијен.  

Том списку понижавајућих услова припада и: промјена имена базену у Котору, тихо одрицање од школског брода Галеб, а на крају ће доћи на дневни ред и Превлака. И док Хрватски премијер Пленковић и његов министар вањских послова Гордан Грлић Радман понижавају Црну Гору без пардона, предсједник Милановић то ради у рукавицама на европски начин. У сусрету са црногорским предсједником Милатовићем, приупитао га је за Његошеву пјесму  „Орао и свиња“, чији је поднаслов „ или наша браћа подмићена од Турака“. Милатовић је остао затечен, јер недовољно познаје Његоша, иако је алузија више него јасна, држава мора имати понос и достојанство, иначе није држава.

И умјесто да поднесе оставку, он на Бледском форуму из пуних уста изјави: „Оно што недостаје Европи јесте самопоуздање. Укључивање Балкана, али и земаља на истоку попут Украјине и Молдавије, треба да буде јасан одговор“. Дешавања у Гази је назвао „хуманитарном катастрофом“, док ријеч геноцид не смије да превали преко језика. Зато господине предсједниче, ако већ нисте ипак прочитајте Његошеву пјесму „Орао и свиња“.