ПЉЕВАЉСКА РАЗГЛЕДНИЦА

          Готово смо сигурни да ниједан граду, вазда нам драгој,  Црној Гори, не изгледа љепше у мају од Пљеваља. После зимског црнила и загађености воде, земље и ваздуха, чувених температурних инверзија, кад због хладноће пас и мачка спавају заједно, са првим данима прољећа град оживи. Још ако зима није сњеговита, да снијег прекрије сав чемер и јад пропадања града на Брезници, онда је слика будућих Шула и Градца комплетна.

          За оне који не знају да кажемо да су то рударска насеља, а Градац је био и општина са свим  институцијама општине. А у најбољим пословним годинама „Шупље стијене“ рудника олова и цинка, Блажо Јовановић у то вријеме црногорски  господар  ( Тито па Блажо) долазио је на сједнице Радничког савјета  да тражи помоћ за изградњу Скупштине и Предсједништва у тадашњем Титограду. И добијао је као што су је добијали многи од Пљеваља до Словеније. А дјевојке су на сјелима пјевале“ Ој, да ми је бити фина ко Блажова лимузина“.

          Много је воде од тада протекло Ћехотином и Брезницом, па ипак када град у мају озелени и пробехара, сине у пуном сјају, са свом патином прохујалих вјекова на себи. Није случајно пјесник покојни Момир Војводић имао обичај да каже да су само Херцег Нови и Пљевља градови у Црној Гори, а остало црногорски катуни.

          Па још кад локална ДПС власт у другој половини маја окити град са 1000 застава човјеку дође да пусти сузу радосницу. Занимљиво  је да од Пљеваља до Подгорице: Жабљаку, Шавнику и Никшићу, нећете видјети ни стоти део од застава које лепршају по Пљевљима. Изгледа, само наша власт не заборавља  да су симболи црногоске државности усвојени у парламенту без присуства опозиције, па сад покушавају да их утисну у главу цијелог народа. Умјесто да је било обрнуто да су ти симболи проистекли из „главе цијела народа“.

          А заставе нису само по граду него и у транзиту, све до Термоелектране. Па кад Пљевљаци прођу поред „Вектре Јакић“ да гледају у те заставе, а не у највећи музеј дрвне индустрије под отвореним небом. И да забораве горку судбину неколико стотина својих суграђана, којима је Милов кум Брковић остао дужан неколико десетина плата. Али то му није сметало да, захваљујући Блажу Јованићу, предсједнику Привредног суда, чак и после и одузимања концесија и увођења стечаја у „Вектру Јакић“ годинама сијече и продаје, као обловину, пљеваљске шуме.

          А кад је осванула 21.свијетла мајска зора Пљевљаци, а нарочито борци за суверену Црну Гору, су листом похрлили у мрску Србију, да прославе дан своје независности. Празник ко сваки црногорски празник, нерадни дан, па Пљевљаци кренули у намиру у Пријепоље. Кад хоћеш, на Ранчу се отегла колона возила, чека се по сат и по времена, да дођете до граничне рампе. И онда се док чекате на припеци сјећате  предреферендумских обећања како ће све бити исто, и како ће се код комшија  и даље стизати за пола сата. Они који боље памте сјете се како су наши амерички пријатељи, док смо се припремали да на „демократски начин“ ријешимо питање државног статуса, финансирали изградњу цанинарнице на Јабуци. Вазда се знало ко коси, а ко воду носи.

          И још кад у свој тој муци видите црни ауто који заобилази колону и без чекања, обави граничне формалности, а накнадно сазнате да се ради о полицијском функционеру из Пљеваља, онда вам празник дупло присједне. Граница је прављена за сиротињу рају, а они који су је правили пролазе као да је нема.

 И онда, коначно, стигне добра вијест,  пресуда  Вишег суда у Бијелом Пољу којом се пресуђује да Покрет за Пљевља добије паре, које му припадају по Коалиционом споразуму са Новом српском демократијом, потписаном уочи парламентарних избора 2016.године. Тако се завршила наша судска голгота са 5 суђења, од Основног у Подгорици, Вишег у Бијелом Пољу преко Врховног суда, па поново Основног  у Подгорици и Вишег суда у Бијелом Пољу.

          Пресуда има и поучни карактер, јер ће коначно и у Подгорици схватити да  је сваки уговор потписан и овјерен печатом од стране овлашћених  лица, ТЕМЕЉНИ, а не само онај који се потисује са Црквом. Код нас у Пљевљима, чак и дјеца кад се кладе па пруже руку једни другом, а трећи пресјече( печат), то обавезује. Изгледа да у Подгорици даље важи она народна „ Учини му на вољу, али му немој завршити поса`.“

Покрет за Пљевља