Давно је речено „ко предуго ведри и облачи, на крају му се ум помрачи“. Само тако се може објаснити, дакле помрачењем ума, наступ Мила Ђукановића на ванредном конгресу ДПС-а. Без имало стида и срама изговорио је најбезобразнију оптужбу на рачун српског народа и Српске православне цркве ( СПЦ): „Наводно, Срби у региону су угрожени па им треба заштита Србије. Којом та држава, уствари, угрожава суверенитет својих сусједа. Овог пута на политички терен у Црној Гори брутално је уведена  и СПЦ. Као доказано најопакији инструмент великосрпског национализма, подстрекач, јатак и адвокат најмонструознијег геноцида у Европи новог доба“.

Као типичан конвертит и бивши Србин заборавио је Јасеновац и Независну државу Хрватску, у чијим логорима је на свиреп начин уморено скоро 75 000 дјеце. Заборавио је „Олују“ и прогон 250 000 Срба из Хрватске, односно Републике Српске Крајине. Није чудо што као Дукљанин није знао да тумачи земаљке прилике у Црној Гори, него је пренебрегао и упозорења,  која су стизала са, њему тако омиљеног Запада. Квалификација Милове власти као „хибридног режима“ како је означио Фридом Хаус и  Црне Горе „заробљеном државом“, како је окарактерисана од стране Европске комисије, били би довољна опомена сваком здраво  разумном политичару, да мијења своју политику.

Умјесто тога Ђукановић је на претходном Конгресу ДПС-а  одлучио да прави партијску цркву, и тако је ударио на Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Његоша и Марка Миљанова. А онај ко удари на јеванђелисте Црне Горе не може се надати ничему добром. А његов предсједник Владе Душко Марковић, човјек, чију су политичку каријеру омеђили један радијатор, који је понио из Мојковца, и једна жичара намијењена Жабљаку, коју је планирао да носи у Мојковац, изједначи  равноапостолног светитеља Саву и светосавље са нацистичком идеологијом. Као резултат тог напада на цркву десиле су се литије, које су и буквално представљале борбу за опстанак православног народа у Црној Гори. Прича је завршена онако како се једино могла и завршити побједом вјерујућег народа.  

И умјесто да извуче поуке из доживљеног пораза, да истински реформише партију и нађе наследника коме ће савјетовати да мири Црну Гору, да не шири омразе, одлучио се да настави свој пут без повратка. Предстојећи избори у Никшићу најбоље ће му показати да је на кривом путу. А нама остаје, да у ове благе дане око Савина дана, још једном призовемо светитеља: „Да живимо сви и слози, Свети Саво ти помози“.

ПОКРЕТ ЗА ПЉЕВЉА