Зашто је Мило Ђукановић побиједио у првом кругу предсједничких избора? Одговори су једноставни и логични. Први разлог је, што је опозиција погрешно протумачила касно објављивање предсједничке кандидатуре Мила Ђукановића као слабост ДПС-а, а радило се о класичној обмани. Јер, оном, ко редовно злоупотребљава државне ресурсе и институције система сасвим је довољно три недеље кампање да обезбиједи побједу у првом кругу. Већ традиционално нејединство и неслога опозиције дали су значајан допринос њеном убједљивом поразу. И на крају, чињеница да Ђукановић мора да побиједи, јер би губитак избора значио и губитак слободе. Исти начин и методе, којима је први пут дошао на власт, сила државе, плус криминал и корупција, у приватној држави, су природно стање и метод чувања власти.

Посебан проблем је питање, зашто је запад (прецизније Америка) подржала кандидатуру Мила Ђукановића, иако је опозиција у већини била увјерена, да се то неће десити. И у овом случају одговор је једноставан. Мило Ђукановић није потпуно завршио пројекат формирања НАТО државе Црне Горе. Све док из Црне Горе не протјера Српску православну цркву, односно Митрополију црногорско приморску, као њен најјачи стуб, западни стратези то врло добро знају, ништа није готово. Зато ни једног тренутка, без обзира о којим изборима се радило, ову чињеницу не треба сметнути са ума. Борба против криминала и корупције, борба за владавину права, је у реду, али зар постоји већи криминал од прогона читавог једног народа, његове цркве, језика и писма.

Нема никакве сумње да би једна опозициона изборна листа била добитна комбинација у Пљевљима. Чињеница је, да је, у тренутку док пишемо овај текст, Демократска Црна Гора већ предала своју одборничку листу, прије, макар покушаја договора о јединственом опозиционом наступу. Но, можда је и боље тако. Давно је речено да је бољи добар развод него лош брак. Отприлике, тако је и у политици. Боље је ићи у двије колоне, ако је то гаранција веће мобилизације бирачког тијела и веће излазности гласача. Међутим, сам податак да је Мило Ђукановић изгубио предсједничке изборе у свим општинама у којима опозиција има власт, сам по себи опомиње и изазива жал што се није ништа научило из претходних локалних избора, када само, захваљујући властохлепним појединцима, такође ишли са двије листе и изгубили локалну власт. Али, вјероватно је тако морало бити кад су овога пута у предлагању једне листе најгласнији били они, који су прошли пут инсистирали на двјема листама, и никад се због тога нису јавно покајали и извинили грађанима Пљеваља.

На крају да се вратимо на вјечито питање равноправних услова и праведних правила. И за ове изборе, нити су створени равноправни услови, нити су правила праведна. Посебан допринос томе је дао предсједник Општине, који до овог тренутка није уплатио ни цента Покрету за Пљевља у 2018.години. Вјероватно ни осталим странкама које имају одборнике у Скупштини општине Пљевља. А треба четири мјесеца платити кирију за канцеларију странке, обезбиједити плату за запосленог у канцеларији, платити струју, воду, интернет, гријање и остале дажбине. То је посебно проблем код локалне странке као што је Покрет за Пљевља, који нема централу у Подгорици, па самим тим ни могућност финансирања са те стране. Али, шта се то њега тиче, кад је његов превасходни задатак дављење опозиције, дискриминација српског народа и прије свега предизборно запошљавање чланова ДПС-а, Бошњачке странке и Социјалдемократа Ивана Брајовића.

Да то не мора да буде тако, макар у дијелу уплаћивања принадлежности опозиционим странкама, постоји један примјер, готово, за не вјеровати. Својевремено, док је био градоначелник Подгорице, господин Мугоша, сваки пут кад би дао налог за исплату плата запосленим у градским службама, потписао би и налог за исплату новца опозициним странкама, које су имале одборнике у Скупштини града.

На крају, не остаје нам ништа друго него да се поуздамо у се, у своје кљусе и у браћу Русе, као што смо то вјековима чинили, и да побиједимо 27. маја.

Пљевља, 25.04.2018.

ПОКРЕТ ЗА ПЉЕВЉА