Mali Oglasi
EXIT

Priča o ljekaru iz Beograda zapalila društvene mreže: Jednim telefonskim pozivom je promijenio život čovjeku od koga su svi odustali!

  • 2 sedmice pre
  • 824 pregleda
  • Izvor: family.rs

Jedan korisnik Fejsbuka podijelio je sa svojim prijateljima anegdotu koju je doživoio u jednoj radnji na Voždovcu, koja je primjer da ljudska dobrota i solidarnost nikako nijesu nestali u vtrlogu vremena.

Prenosimo je u cjelosti:

“Vulkanizer negdje na Voždovcu. Došao da zamijenim ljetnje gume zimskim. Dva radnika uporedo rade na dva automobila. Jedan je šef, rekao bih mojih godina, a drugi je Rom koji dejluje nešto mlađe od mog ćaleta. Rom šepa, jedva hoda. Ali radi iste stvari kao šef.

U jednom trenutku pored njih prođe automehaničar iz susjedne radionice. Kada vidi Roma kako se gega, pita ga:

“Uroše, ništa nije bolje?”

“Ubiše me manekenske piste, kolega” a onda se uozbilji “Ma sve u tri lijepe… Ne pitaj me ništa.”

Šef se bavio mojim autom, dok je Uroš mijenjao gume na nekom razdrndanom puntu. Vlasnik punta je stajao i pušio. Kada je Uroš završio, taj čovjek ga je pitao u čemu je problem sa hodanjem, dodavši “ako smijem da pitam”. Uroš je uzdahnuo, rekao kratko “ma…” i djelovalo je kao da razmišlja da li da mu to bude cio odgovor ili da doda još nešto. Ipak je izabrao ovo drugo.

“Je*e me kuk već godinama. Dugo nisam imao zdravstveno, pa sam mogao da se slikam. Onda sam dobio knjižicu, ali se operacija čekala godinu i po dana. I kada je ljetos došao moj red, rekli su da ne može sad, da su ostali bez nekoliko ljekara u bolnici. Đavola su ostali bez ljekara – upao neko preko veze, sigurno. I zakazali su mi za kraj marta sledeće godine. Ko zna, možda bude i avgust ako opet upadne neko preko veze. U septembru sam htio da umrem od bolova. Nisam radio dvije nedelje. A ne mogu da ne radim. Žena umrla uoči Božića, troje djece, najstarije 12 godina. I čim je popustilo, eto me nazad. I stvarno je bilo podnošljivo do prošlog petka. Ali me onda presjeklo i od tad sam opet Spajdermen.”

Čovjek ga je pitao u kojoj je bolnici bio i do kad mu traje zdravstveno. Onda se odmakao i telefonirao. U istom trenutku je Urošu zazvonio telefon.

“Evo radim. Za jedno dva sata. Imaš paprikaš od sinoć u frižideru. Pojeo ti je? Sve? Pa idi kupi nešto. Znaš gdje su pare? I ja tebe, miko”

Onda se obratio šefu:

“Je*ote, ono moje dijete samo jede. Jednom će nas sve pojesti.”

Vozač punta je završio telefonski razgovor, a Uroš mu je rukom pokazao na auto i rekao da je gotov. Čovjek ga je pitao da li ima papir i hemijsku. Uroš je ušao u radnju i donio mu blokčić. Čovjek je stavio blokčić na haubu, napisao nešto na njemu i pružio Urošu.

“Ovde ti je telefon mog kolege, doktora sa ortopedije. Javi mu se u ponedeljak posle 9 ujutru. Rekao mi je da ćeš biti operisan u prvoj polovini decembra. Moraš samo prije toga da izvadiš neke nalaze, ali reći će ti on to već. A možda i znaš već sve šta treba…”

Uroš je pogledao u papir, pa u njega. Pa opet u papir. Pa opet u vozača punta.

“I to samo tako? Jedan telefonski poziv?”

“Ja sam isto doktor, samo nemam veze sa kukovima. Bavim se ovim poslom skoro 30 godina i svakojakih gluposti sam se nagledao. Nepravda je svuda oko nas, a u ovom mom poslu, u ovoj zemlji Spajdermena i Betmena, nekako najočiglednija. Pun mi je više ku*ac flaša viskija, bombonjera i laganja ljudi. Idem u prevremenu penziju krajem godine, ne mogu više. I meni je umrla žena prošle godine, ali nemam djecu, tako da mi neće biti frka za lovu.”

Uroš ga je gledao netremice. Oči su mu bile kao lubenice. Držao je onaj blokčić i pokušavao nešto da kaže. Onda je samo prišao doktoru i zagrlio ga. Nije ga puštao dobrih minut. Ovaj se nasmijao i rekao:

“Ajde bre šta ti je, svako bi to uradio da može. A meni se može”
“Ne bi svako, i znam da to znate. I ja sad ne znam šta da vam kažem, kako da se odužim. Sa ‘hvala’ možete da se slikate, a ja nemam mnogo više od toga”.

“Ovo je šamaranje nepravde Uroše. Nemam priliku to da joj radim često. Ali kad imam, neću promašiti. Jebo hvala. Da si ti živ i zdrav. I da te oprave, pa da ženiš tu djecu.”

Šef je zavrtao šrafove na točkovima mog auta a i gledao u ovu dvojicu. Kad mu je doktor prišao i pitao koliko je dužan, ovaj je rekao “ništa, kuća časti”. Čovjek nije htio da čuje, ali je šef bio uporan. Jedva ga je nekako ubedio. Doktor se zahvalio obojici, a šef je rekao:

“Je*emo nepravdu doktore, kad god nam se može. Je*eš hvala. Da si nam živ i zdrav!”

Nije potrebno da izmišljam priče. Nije potrebno da maštam. Dovoljno je da odem kod vulkanizera i izvadim slušalice iz ušiju. Nekad je život strašniji od najjezivijeg horor filma, ali je nekad ljepši i od najljepše melodije, pa makar tu melodiju napisao Leonard Koen, a život joj produžio Džef Bakli.

Čovjek uvijek ima priliku da se pokaže, nema opravdanja za bilo šta drugo.”

Copyright © 2019 PV Informer. Sva prava zadržana.