DANAS NEDELJA/KNJIGA Iz knjižarskog izloga

Sreten Ćuzović – Otilo: „Prizma i ogledalo“ (Samizdat, Kragujevac, 2024) 

Bolje nešto od nečega, nego ništa od ničega

Život, ponekad, prijatno iznenadi. Zagonetno, poput zlojede svekrve, što između četiri duvara, u srcu lažnih saraja i džehenemske vatre, najavljuje dan vredniji od brda zlata.

Kategoričan je univerzitetski profesor Sreten Ćuzović. Dobroćudni publicista Otilo, u najnovijem autobiografskom  izdanju „Prizma i ogledalo“ (Samizdat, Kragujevac, 2024), drugoj knjizi iz edicije „Putovanje“, ispred životnog ogledala, razudio je prisećanja na strana trista.

Čini, mi se čini. Na vreloj mesečini je istovetni zapis, o sladunjavom bitisanju veštog autora. Od razgovornika sa akademskim pasošem, što od epski opevanog kulta tromeđe, iz pljevaljske Milet bašte hodoljubi do Beograda i Niša, pa onda pravo u srce Šumadije. Pulsirajući do emotivnih koordinata koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Neretko, prozaično. Najčešće na grbavoj kaldrmi. Uz neizbežni bluz Ibarske magistrale i turobne lamente narodnjačke osećajnosti, prožete suzama slanim od znoja.

Od početka do kraja, u sredinu koja zna da ni dve laste ne čine proleće, a kamoli jedna. Večito suočen sa izborom, koji znači iskonski stav. Iskopan iz balkanskog mulja, iz naplavina što za sobom ostavlja zajednička sudbina, iščašena na dnu čaše, u koju zuri poslednji gost, što je donedavno „stajao na uglu, prosjaku sličan“.

Zapitan nad dahom, strepi kao jasika. Ko zna koliko puta, ni kriv, ni dužan, Otilo je morao podneti dve, trio gusenice, da bi upoznao leptira. Jer, čovek samo srcem, dobro vidi. Ono što je očima nevidljivo.

Bolje nešto od nečega, nego ništa od ničega. Kao majka što glasno ište „da joj sin bude mlad, pitom i pametan. Da staše, k’o jablan uz vodu, da sve škole izuči, da bude učevan, ljudevan i kućevan. I da se pročuje u sedam gradova, pa da se onda na glasu oženi, pticom iz kaveza, o kojoj se prvi momci izlaguju i o kojoj krmeljive babice šapuću.“

Tankoćutno fino i osetljivo, Otilo nameće univerzalni rafinman i na sinaptičkim vezama sklapa pamćenja. Na pravom putu, ponajmanje apokrifno ili nedorečenih egzaltacija, izraženih u intimnim i bolnim inventurama gorštačke tišine, na produženom putovanju u Jevropu i trampi staro za novo, najdalje odjekuje protiv tuđinskog biča i ulara.

Otilo je naš, od svih Sandžaklija. Povremeni je epifanija jedne prestižne mladosti i vanserijske karijere u kojoj svi porazi neodoljivo liče jedni na druge, dok je svaki trijumf sličan na svoj način. U književnosti, decenijama eksponiran za jedno popodne, glasom impregniranim od kabinetskog dima i izrezbarenim akademskim predavanjima, iako posredno odvojen od svoje generacije i lansiran u orbitu usamljenosti, u balkanskoj beskonačnosti, kao dve paralelne linije, prednjačio je autobiografskom elaboracijom i na dodiru sa Rumijevim filozofijom „nije tražio mudorst i snagu izvan sebe samog, već je prigrlio sudbinu i preispitao svoje želje“

 Sa iskustvom afirmisanog savremenikai i reputacijom vrhunski kreativnog tvorca, u neizvesnoj školi života, kao njen večiti učenik, pronašao je prvo i poslednje sklonište. Sve dalje i dalje, od prolazne efemernosti i patetičnih poetskih iskaza, kao što je to radio Bobi Blend, saglasno stihovima da „nema ljubavi, u srcu grada“.

Periferija i egzaltacija su ono što osvaja. I prija, Varnavinom rođaku i nesuđenom svešteniku Sretenu, Đokovom i Jovankinom, iz bratstva Ćuzi. Prozvanom Otilo, po slavnom pomoćniku cara Lazara, što u boju na Kosovu, sa 150 ovnova i 30 volova, uz vodu i so, bi blagosiljan, sa obe ruke:“Sve ti se množilo, žito rodilo, čeljad rađala…“

Ostrašćeno koliko i naivno, Sreten Ćuzović je u detinjstvu naučio da je „čojko čojku, tajna najveća“. Što bi rekli u njegovim Otilovićima „kao da je stario, pa mladio, ili se podmlađivao, iako sa starijima ne voli baš da druguje.

Urođeno dizajniran, makar u (bez)grešno začetoj ljubavi koja nema godina, nego se stalno rađa, bez povoda i razloga. Osokoljen hrabrošću i longitudinalnim tragovima, dok sudbina meša karte, a mi zdravo radoznalo igramo.

Predodređeno, do imperativa. Sa zrelošću, kao i svi ljudi, Otilo je u obe knjige istog naslova želeo da u svom životopisu otkrije korene i uspomene iz sadašnjosti. Na sred pljevaljske kotline koju naprasno presecaju korita i meandri Breznice, Ćehotine i Vezišnjice. Svako će vam reći, koliko ima koza i ovaca, ali ne i koliko ima prijatelja. Njih traže veseli i dobri ljudi, a rđavi tumaraju za jatacima i ortacima. Zato se bez druželjubivosti, živi upola, kategoričan je Otilo.

Osvetljena sa svih strana, autobiografija „Putovanje“ među Kragujevčanima popularnog Ćuze Crnogorca, putujući od izvora ka ušću, paradigmatičnom olimpijskom disciplinom, iznova mapira i dokumentuje bona fides, u toj meri da metodički i stilski, književnojezičkom interpretacijom direktno motiviše, ne samo njegove istomišljenike.

S one strane narativa, koji uvažava lične posebnosti. Na poodavno već, zaboravljenu časnu pionirsku reč. Apostrofirano u autorefleksiji, biografskim i epskim storijama, a uprkos pomodarskog postmodernizma koji je predugo bio izgovor za svakojaka dostignuća, iako je realnost jača i dramatičnija od fabuliranja, a istina čudesnija od svake fikcije.

Zato uz ovu knjigu asocijacije roje i naviru zavičajna sećanja, diže se talog iskustva i pred licem javnosti dobrodušno afirmišu emocije življe od života, a promovišu vrednosti i tradicionalne svetosti. U odbranu prošlosti, ne postoji umešano, pa obešeno, najjače zrače i najviše znače drage uspomene, međaši uspomena kovertirani Otilovim pričama, što se bukvalno definišu kao  pamtivek.  

Za ovaj jedinstveni tzv. „roman ogledalo“. Ponosno i trajno. Kroz (ne)znane klance balkanskog postojanja.

prof. dr Esad Kučević