Profesorica Milanka Cupara do škole pješači 25 kilometara

    12 mjeseci pre 2196 pregleda

Milenka Cupara iz pljevaljskog sela Vučevo, osim što se bavi stočarstvom, svaki dan stiže da predaje đacima.

Pro­fe­so­ri­ca ru­skog i ita­li­jan­skog je­zi­ka Mi­len­ka Cu­pa­ra ži­vi sa­ma u pla­nin­skom se­lu Vu­če­vo, dr­ži kra­ve i ov­ce, i sva­ko­dnev­no, naj­če­šće pje­ške, putu­je na po­sao do 25 ki­lo­me­ta­ra (u jednom pravcu) uda­lje­nih Plje­va­lja i na­trag.

Na dva­de­set če­tvr­tom ki­lo­me­tru re­gi­o­nal­nog pu­ta Plje­vlja – Čaj­ni­če i da­lje pre­ma Go­ra­ždu i Sa­ra­je­vu, na de­snu stra­nu se odva­ja uza­ni kr­ča­nik ko­ji za­pa­zi sa­mo na­mjer­nik i onaj ko do­bro po­zna­je ovaj put i ovaj pla­nin­ski pre­dio, kao moj ko­le­ga i pri­ja­telj, Plje­vljak, pro­fe­sor, Mi­lo­rad Mi­šo Ze­če­vić.
Na­kon 800 me­ta­ra uz­br­di­ce, sti­že se na rav­nu po­vrš, u se­lo Vu­če­vo, na 1.280 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, na ima­nje i pred ku­ću četrdesetpetogodišnje Mi­len­ke Cu­pa­re. Zna­la je da do­la­zi­mo, ču­li smo se te­le­fo­nom, i ni­je se iz­ne­na­di­la, ali nam je od­mah ka­za­la da smo mi pr­vi go­sti ko­ji su joj pre­kro­či­li prag još od je­se­nas. Ta­ko je već go­di­na­ma ot­kad su i ovi kra­je­vi opustjeli – ot­kad za­vi­ju pr­vi snje­go­vi, pa dok okop­ni, sem tra­go­va di­vlja­či, je­di­na svje­ža i stal­na pr­ti­na je ona ko­jom do svo­je ku­će sti­že Mi­len­ka Cu­pa­ra.

Ku­ća pri­zem­na, dvi­je so­be i hod­nik. Zi­do­vi i spo­lja i iz­nu­tra ob­lo­že­ni lam­pe­ri­jom ka­ko je to ov­dje odav­no obi­čaj. Dr­vo joj da­je to­pli­nu, iako je šporet hla­dan, jer do­ma­ći­ca ju­tros ni­je pa­li­la va­tru po­što se spre­ma da kre­ne na po­sao i u ku­ći ne osta­je ni­ko, jer Mi­len­ka Cu­pa­ra već sko­ro če­ti­ri go­di­ne ov­dje ži­vi sa­ma.

– Ta­ko je ot­kad mi je 2013. go­di­ne umr­la maj­ka – smi­re­no, kao da se ra­di o ne­ko­me dru­go­me, ka­zu­je Mi­len­ka, sta­me­na i tvr­da že­na ko­ju ži­vot očigled­no ni­je mi­lo­vao.

– Bi­la sam je­di­no di­je­te u mo­jih ro­di­te­lja Mi­loj­ka i Ti­ja­ne – bi­la je ro­dom od Mi­lin­ko­vi­ća tu iz su­sjed­nog Vi­sa. Do­bi­li su me tek po­sli­je pet­na­est godina bra­ka. Već u dva­na­e­stoj go­di­ni sam osta­la si­ro­če bez oca, pa je sve pa­lo maj­ci na ple­ći – da me po­di­že i ško­lu­je, ali i da pa­zi mo­ju tet­ku, očevu se­stru Mi­le­vu, ko­ja je bo­lo­va­la i bi­la ve­za­na za po­ste­lju pu­nih 26 go­di­na…

U Vu­če­vu je ne­ka­da bi­lo de­set do­ma­ćin­sta­va. Sa­da su, iz­u­zev Mi­len­ki­ne, sve ku­će za­tvo­re­ne i na­pu­šte­ne i tek u jed­nu ili dvi­je do­đe ne­ko vi­ken­dom, ali sa­mo lje­ti. Ta­ko je i u dru­gim okol­nim se­li­ma, Vi­su, Pli­je­šu, Po­bla­ću i Bo­lja­ni­ći­ma, a je­di­na još „ži­va” ku­ća, naj­bli­ži su­sje­di Mi­len­ke Cu­pa­re, uda­lje­ni su vi­še od dva ki­lo­me­tra.

Mi­len­ka Cu­pa­ra je pro­fe­so­ri­ca ru­skog i ita­li­jan­skog je­zi­ka u sred­njo­škol­skom cen­tru u Plje­vlji­ma i evo već osam­na­est go­di­na stal­no odav­de pu­tu­je na po­sao i uve­če se vra­ća ku­ći, jer u ubo­goj, oro­nu­loj šta­li dr­ži dvi­je kra­ve i dva­de­se­tak ova­ca.

– Osnov­nu ško­lu sam za­vr­ši­la ov­dje u Bo­lja­ni­ći­ma – ne­kad je to bi­la ve­li­ka ško­la, na sto­ti­ne đa­ka, sad tek pet­na­e­stak. Po­sli­je sam za­vr­ši­la gimnaziju u Plje­vlji­ma, a on­da Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Nik­ši­ću, gru­pu za ru­ski i ita­li­jan­ski je­zik. Do­bi­la sam od­mah po­sao u Plje­vlji­ma, gdje i sa­da radim, na­šla i stan i dvi­je pr­ve go­di­ne do­la­zi­la ov­dje na se­lo sa­mo za vi­kend i po pri­je­koj po­tre­bi. On­da sam zbog tet­ke, ali i maj­ke ko­ja je bi­la načetog zdra­vlja, mo­ra­la da se vra­tim, od­no­sno da odav­de sva­ko­dnev­no pu­tu­jem na po­sao.

– Odav­de do Plje­va­lja je ma­lo lak­še, ne­ka­ko se i pre­ba­cim, ali je mu­ka uve­če ka­da se vra­ćam, jer uglav­nom mo­ram pje­ša­či­ti. Tre­ba mi naj­ma­nje četi­ri i po sa­ta, a mo­že­te za­mi­sli­ti ka­ko je no­ću, zi­mi, po sni­je­gu i me­ća­vi pu­to­va­ti kroz ovu pu­sti­nju. Vi­še pu­ta sam i vu­ko­ve sre­ta­la, ali ogu­gla­la sam i vi­še se ni­čeg ne pla­šim. Dok mi je bi­la ži­va maj­ka, ma­kar me če­ka­la to­pla so­ba, a ot­kad nje ne­ma, čim stig­nem, u po­noć ili ne­kad i ka­sni­je, mo­ram pr­vo da na­mi­rim kra­ve i ov­ce pa tek on­da da se sta­ram o se­bi… – pri­ča pro­fe­so­ri­ca Cu­pa­ra.

A da se shva­ti ka­kva je sve to mu­ka, do­volj­no je na­gla­si­ti da Mi­len­ka u ku­ći ne­ma ku­pa­ti­la, vo­du za pi­će, pra­nje i ku­va­nje do­no­si iz uda­lje­nog buna­ra. Kra­ve i ov­ce po­ji na ma­lom vje­štač­kom je­zer­ce­tu po­red ku­će u ko­jem se sku­plja i za­dr­ža­va ki­šni­ca, a sa­ma mo­ra obez­bje­đi­va­ti si­je­no i hranu za sto­ku, dr­va i ugalj za ogrev… I sve to u sa­mo­ći, u pu­sti­nji i pla­ni­ni. Do­sta po­sla za tri mom­ka, a ka­mo­li za jed­nu žen­sku ru­ku i ne po­ma­žu joj, ka­že, pa­re, zla­tom da pla­ti ne mo­že da na­đe ne­ko­ga ko bi joj po­mo­gao oko sto­ke i od­mi­je­nio je u dru­gim „mu­škim” po­slo­vi­ma.

Mi­len­ka Cu­pa­ra, me­đu đa­ci­ma omi­lje­na i vr­lo po­što­va­na, iz­gle­da, po­naj­ma­nje ra­zu­mi­je­va­nja ima kod onih ko­ji bi pr­vi mo­ra­li da je ra­zu­mi­ju – u upra­vi ško­le i me­đu ko­le­ga­ma, ko­ji je već se­dam­na­est go­di­na dr­že u dru­goj, po­po­dnev­noj smje­ni, ko­ja joj ni­ma­lo ne od­go­va­ra. Sa­znao sam da ona ima po­lo­žen vo­zač­ki is­pit, ali, iz­gle­da, ne­ma mo­guć­no­sti da ku­pi ne­ko vo­zi­lo, a, po pri­li­ci, i ne usu­đu­je se da sa­ma kre­ne ko­li­ma tim opa­snim pu­tem, na­ro­či­to zi­mi kad bi joj ona bi­la i naj­po­treb­ni­ja…

– Mno­gi se pi­ta­ju šta će mi sve ovo. Pi­tam se če­sto i ja, ali u tre­nut­ku ka­da se poč­nem lo­mi­ti da sve ras­pro­dam i skra­sim se u gra­du, is­kr­sne su­ro­vo pi­ta­nje na ko­je ne­mam od­go­vor: a šta ako već idu­će škol­ske go­di­ne osta­nem bez po­sla ili ne bu­dem ima­la fond ča­so­va za pu­nu nor­mu – pi­ta se Cupa­ra.

Pred tom za­stra­šu­ju­ćom di­le­mom za­ću­tao je i pot­pi­snik ovih re­da­ka s na­dom da će ne­ko sta­ri­ji i moć­ni­ji od upra­ve ško­le u ko­joj ra­di pro­fe­so­ri­ca Mi­len­ka, po­tra­ži­ti od­go­vor i po­mo­ći ovoj mla­doj že­ni ko­ja ni­čim ni­je za­slu­ži­la ova­kvu sud­bi­nu, žr­vanj u ko­ji je ži­vot gur­nuo.
Piše Budo Simonović

Jed­na svi­je­ća

U bo­lja­nić­kom kra­ju se i da­nas pri­ča ka­ko je Mi­len­kin pra­djed Di­mi­tri­je Cu­pa­ra dr­žao po hi­lja­du ova­ca, pe­de­se­to­ro go­ve­di, dva­de­set ko­nja – bio doma­ćin na gla­su. Nje­go­vim sto­pa­ma kre­nuo je i nje­gov sin, Mi­len­kin djed To­dor, ko­ji je imao pet si­no­va i dvi­je kćer­ke. Cio taj sil­ni To­do­rov po­rod, me­đu­tim, da­nas se sveo na jed­nu svi­je­ću – na unu­ku Mi­len­ku.

Ra­ču­ni­ca

Od Plje­va­lja pre­ma Čaj­ni­ču pro­la­zi sa­mo je­dan auto­bus dnev­no. Kre­će uju­tro iz Plje­va­lja za Sa­ra­je­vo i uve­če se vra­ća, ali Mi­len­ki to ne po­ma­že ni u jed­nom ni u dru­gom prav­cu. Ma­lo joj je, ka­že, lak­še kad ide na po­sao, de­si se da stig­ne na je­dan kom­bi ko­ji do­vo­zi đa­ke u Bo­lja­ni­će, a po­ne­kad naiđe i ne­ko ko je po­zna­je pa je pri­mi i po­ve­ze. Kad iz­o­sta­ne i jed­no i dru­go, zo­ve tak­si da bi sti­gla na ča­so­ve. Na­pla­ti joj, ka­že, 12 do 15 eura i on­da ni­je te­ško iz­ra­ču­na­ti ko­li­ko joj se sve is­pla­ti ako se zna da ona ima pla­tu od 450 eura. Na­rav­no, kad ima pu­nu nor­mu ča­so­va. Za po­vra­tak joj ne poma­žu ni pa­re, ni­ko no­ću, po­go­to­vu zi­mi, ne kre­će tim pu­tem pa je pri­mo­ra­na da pje­ša­či 25 ki­lo­me­ta­ra.

Za­slu­žu­je sva­ko po­što­va­nje

Na­mjer­no i s raz­lo­gom smo iz­bje­gli da o njoj pi­ta­mo ko­le­ge i upra­vu ško­le, čak i đa­ke ko­ji­ma sa­da pre­da­je.

– Me­ni je pro­fe­so­ri­ca Mi­len­ka pre­da­va­la dvi­je go­di­ne – ka­že Alek­san­dar Ter­zić, mo­mak ko­ji je pri­je se­dam go­di­na za­vr­šio sred­nju eko­nom­sku ško­lu.

– Svi smo je iz­u­zet­no uva­ža­va­li zbog nje­ne str­plji­vo­sti i smi­re­no­sti, a na­ro­či­to zbog to­ga što nas ni­je sa­mo uči­la je­zi­ku ne­go i ži­vo­tu, če­ga sam postao sa­svim svje­stan tek kad sam za­vr­šio ško­lu. Mo­žda i zbog to­ga što smo svi zna­li nje­nu si­tu­a­ci­ju i ka­ko se zlo­pa­ti. Mi­slim da ona lič­no, i kao pro­fe­sor i kao čo­vjek, za­slu­žu­je od ži­vo­ta mno­go vi­še, za­slu­žu­je mno­go vi­še po­što­va­nja i uva­ža­va­nja… – sma­tra Ter­zić.

Najnovije vijesti

Najčitanije

Jesu li Pljevlja žrtvovan grad?

27.03.2020 6015 pregleda