Čovek postaje vreća, kutija puna organa, s jedne strane, čiju će svest uz pomoć digitalnih  tehnologija menjati, prilagođavati u meri, po potrebi koju poželi, s druge strane. Uz pomoć biotehnologije i hormona – tehnicizma i digitalizacije realizuje se program “novi čovek”.

Digitalna tehnologija „gospodari“ svetom. Širi se bauk tehnicizma-digitalnog totalitarizma. Tehnologija menja postojeći lik čoveka- transformiše ga u „novo biće“- Super „boga” koji je sposoban da kontroliše ceo univerzum. Informaciono-komunikacione-tehnologije (IKT) postale su alat u iscrtavanju mapa novog katastar premera ovozemaljskog carstva, s jedne strane, i, arhitekte globalnog i regionalnog preoblikovanja sajber prostora, s druge strane. Na sceni je svojevrsno takmičenje promotera novog digitalnog društva u kojem veštačka inteligencija i superkompjuteri prete da porobe ljudska bića, smeštajući ih u virtuelne kazamate – gde im život, na prvi pogled, izgleda kao da su u raju, zvanom, digitalna “civilizacija”.

Taj virtuelni raj gde su komunikacije svedene na softverske programe, algoritme, grafičke oznake i  simbole – bez  međuljudskih odnosa, preti da postane “pustinja stvarnosti” kako ga naziva Ž.Bodrijar.  Stoga se Bodrijar s pravom pita: Da li je na pomolu nestajanje ljudskih bića i njihova zamena digitalnim i drugim tehnološkim novitetima poput veštačke inteligencije (robota s ljudskim osobenostima). Rađa li se, to, novo superbiće (“bog”) koji će “zameniti” Hrista i postati “idol” novoiniciranom “digitalnom čoveku-automatu”?

Da li se nam se priviđa, ili je to stvarnost: da se čovečanstvo nalazi na raskršću gde majstorski čekić (dirigentsku palicu) preuzima Orvelov Veliki brat koji će  da kontroliše ceo univerzum – posmatrajući/smatrajući čoveka i njegovu prirodu kao eskere koji se zakucava u njegovo telo, transformišući ljudski mozak (njegov prirodni “softver”), u digitalni zapis, skladišteći ga u “Cloud”(oblak), iz koga će s vremena na vreme, (po potrebi), putem inteligentnog softvera iz virtuelnog računara “izvlačiti” podaci o Hristovom rabu?

Digitalni svet – Iluzija koja je u stanju da “uništi” čoveka!? (Digitalizacija: DA, ali uz kontrolu čoveka, ali, ne i obrnuto.!)

Ovim se ne iscrpljuje lista pitanja i nepoznanica s kojima se suočava čovečanstvo na prelazu iz tradicionalnog u digitalno društvo-digitalnu “civilizaciju”, koja u postkovid vremenu dobi “nadimak” nova normalnost. Na dnevni red dolazi i pitanje kome će, dosadašnji, /čovek sada “služiti”: Vrhovnom arhitekti svemira ili Velikom bratu?

Da li dosadašnje hramove u kojima se  čovek, kao duhovno i telesno biće moli/ispoveda Svevišnjem, zamenjuju digitalni hramovi počev od mobilnog telefona, laptopa/računara…, s kojima započinjemo jutrenje. Digitalni hardver i softver nam je postao svakodnevni alat, bilo da smo surferi na društvenim mrežama, ili, frilenseri (freelanceri) – “virtuelni neimari” koji iz fotelje obavljuju poslove za svog gazdu  (polu)brata Velikog brata…

U šali kažem, da digitalni noviteti nisu mimoišli ni čobanina, koji je doskora čuvajući stado pevao ili svirao na fruli, pogledujući smeškom kako se napasa stado, igraju jaganjci, a sve to u ozračju prirode, cvrkuta ptica i žubora potoka bez ijedne digitalne “naprave”. Dok su mu zvono čaktar zamenjevali dži-pi-es vodiča.

U toj tradicionalnoj normalnosti, “pluskvamperfektu” čobane je nadgledalo nebo kojim su krstarila jata ptica i poneki orao u plnaninskim “gudurama”. Pas čuvar je bio „preteča“ današnjih lozinki i digitalnih sigurnosno-bezbednosnih protokola (HTML) – zaštitnik od  hakera koji napadaju/”kradu” i uništavaju fajlove – ”stado” u digitalnim “torovima”. GeneracijiZ (Generation Z), stasaloj u digitalnom dobu, i, njihovim potomcima nekadašnji čobanin, stado, torovi, ovčarski pas… izgledaće kao (ne)stvarna istorija stočarstva koju nisu imali priliku da dožive/prežive. Verovatno će ih zamišljati kao nešto “vanzemaljsko”. A, ne kao bića od krvi i mesa. Ljude koji su hodali i jahali konje. Borili se sa svim nedaćama koje prate stočare – domaćine koji su pili rakiju, vino i vodili ljubav. Nije ih zanimao smisao života, već kako životu dati smisao. Život im nije bio lak. Imali su svoje probleme i nisu bili savršeni. Usuđujem se reći da su, ipak, bili zadovoljniji, srećniji od današnjih “virtuelnih neimara” – ljudi koji žive/rade/ putuju digitalnom civilizacijom: da bi videli svet iz drugačije perspektive – „čoveka robota” koji služi Velikom bratu. Čoveka koji je obeščovečen – “čoveka mašine”.

Veliki brat svoje carstvo šiiri celokupnom stazom čovekovog putovanja od kuće do posla, tokom spavanja/rada, druženja, odmora…, zavirujući u naše trpezarije/spavaće sobe i krevete, ne ispuštajući nas iz vida ni kada odlazimo na večni počinak… I pored, svega, toga ljudi  kao sužnji pevaju u njegiovu čast,  u virtuelnim lancima: automatizirajte-digitalizujte ili nestanite sa scene…Ꞌ

Istini za volju, potpisnik ovog rukopisa nije protiv digitalizacije i njenih noviteta koji su intsrumentalizovani u okruženju, počev od državne administracije, prosvete, zdravstva do najsloženih tehničko-tehnoloških  proizvoda iz avio/automobilske industrije… To nije sporno. Međutim, kako sve ima dve strane medalje, tako i digatilizacija nije izuzetak. Stoga  je, opravdana zabrinutost  Šošane Zubof autorke knjige “Doba nadžornog kapitalizma” koja se pita: Da li  IKT počinju da gospodare društvom (svetom), umesto čoveka? Da li digitalne tehnologije-veštačka inteligencija (roboti s ljudskim osobenostima) postaju novo superbiće –  koje je sposobno da kontroliše ceo univerzum? Hoće li će čovek raditi za pametnu mašinu ili će njome upravlajti pametni ljudi? Da li je digitalna budućnost dom ili egzil za čoveka – da li je čovek gospodar ili rob digitalizacije?

Ovim se ne iscrpljuje lista pitanja u vezi s neizvesnošću koje sa sobom nosi digitalizacija. U prvi plan izbija i pitanje: Kakva će izgledati priroda sutrašnjice – gde se uveliko vodi borba između čoveka kao razumnog/božanskog bića, (dojučerašnjeg genija) i digitalizacije (“čoveka mašine”) koja mu preuzima  razum i kreativnost? Zar ne vidimo da su arhitekte digitalne “civilizaije” ljudi homo destructori (“Divovi: Globalna elita vlasti”), koji se pod izgovorom mi kreiramo budućnost za čoveka kriju iza namere: ne samo, da upoznaju i najintimnije (skrivene niše ljudske duše), nego i da oblikuju naše ponašanje – pretvarajući čoveka u podatke/virtuelne zapise? Kreatori nove digitalne “civilizacije” putem Njeb-digitalnog-Internet društva… i njihovih  pratećih noviteta – automatizacije poznatije kao digitalni instrumentarizam  “porobljavaju” ljudsku dušu bez oružja i vojske oblikujući pri tome naše  ponašanje za potrebe “Divova: Globalne elite” nove (ne)normalnosti.

U tom smislu se sve više govori o čovečanstvu 2.0, društvu 5.0 , Industriji 4.0… Još ako se tome dodaju prognoze vizionara iz silicijumske doline: da će do 2050. godine ljudski um biti pohranjen u Cloud  okruženju u vidu digitalnog zapisa, onda je budućnost čoveka/čovečanstva još neizvesnija, s nekoliko aspekata, i to: Da li će se najvaljeni noviteti koje donosi digitalna “civilizacija” (Novo digitalno doba),  obistiniti, u potpunosti, ili će neka od ovih predviđanja ostati u domenu naučne fantastike – ko zna? Ko odlučuje? Ko odlučuje o tome ko odlučuje? Da li digitalna “civilizacija” najavljuje novu inicijaciju čoveka u skladu s datim i zadatim okolnostima…? Da li je na pomolu budućnost po meri čoveka ili prokletsvo ovog veka? Razvlašćivanje čoveka digitalnom tehnologijom – ukidanje slobode i kreativnog promišljanja čoveka? Da li će čovek staleškog esnafa “Divovi: Globalna elita” hteti da se osvesti, prosvetli i s “preumljenjem” pokaje  za svoje misli i dela, ili će se ideja o besmrtnosti čoveka uskoro obistiniti – ili će kako predviđaju “Sionske starešine” doći kraj sveta-kraj modernizma u kome su vladala-ili mislila da vladaju ljudska bića? Ostaje otvoreno pitanje.

Namera potpisnika ovog priloga nije da se bavi ovim pitanjima studioznije, niti sam ja za to kompetentan. Moje pero se (o)češalo o ove teme, i ranije, baveći se novitetima koje sa sobom donosi informatika/elektronika (digitalizacija), u marketing-menadžment poslovanju trgovinskog preduzeća (internacionalizacije i globalizacije poslovanja ), naravno, ne ostavljajući po strani i sagledavanje pozitivnih/negativnih uticaja digitalizacije na okruženje/društvo u kojem počasno mesto pripada čoveku. I to,  s osloncem na savremenu teoriju i progresivnu praksu. Ova tema je svojevrsni “projekat” savremenog doba koji zahteva analizu pokrenutih tema kroz višeslojni/multidisclinaran objektiv teleskopa. Pored teorijsko-empirijskog istraživanja digitlizacije – borbe čoveka i robota s ljudskim osobenostima, ovaj “projekat” sve više postaje religiozna tema, otvarajući pitanje: Da li će digitalizacija “uništiti” čoveka?

Na kraju, ali ne manje važno, potpisnik ovog priloga se na momente oseća “kao da je pijan” prisećajući se Žan Žak Rusoa: filozofa, romanopisca, esejistu, botaničara, političkog teoretičara… za kojeg njegov biofgraf kaže da je pre svega šetač – čovek koji je sledio svoj ćef. On ga je vodio preko cele Evrope. Od Venecije do Pariza, od Torina do  Liona, i još dalje. Da bi ga Ernest Vajner u Sokrat ekspresu (Šta nas mrtvi filozofi uče o životu), prepoznao kao digitalnog nomada čiji je dom svuda i nigde. Ne zaboravlajjući pri tome da navede njegov esej Doprinosi ili obnova nauke i umetnosti pročišćenju morala koji je proglašen za najbolji esej od strane Akademije nauka u Dižonu, ističući da je autor imao viziju nekog drugačijeg univerzuma i nekog novog čoveka čime je njegova karijera lansirana u višu orbitu, nagradila prvom nagradom.

Završavajući ovaj sesej, pogled mi se zadrža na knjizi Sanjarije usamljenog šetača. Sanjarije i šetnja su moj omiljeni hobi. Dodatno, ja sam postmoderni nomad – večiti učenik škole života o čemu pišem u autobiografskom romanu Putovanje: knjiga I/II (Izlazak na vidikovu liniju/Prizma i ogledalo). Ovo nije Ruso filozof, romanopisac, politički teoretičar… Daleko od toga. Ovo sam JA koji se usuđujem da Sanjarim, razmišljam/promišljam o tajnama digitalalizacje s osloncem na naučnoistraživački rad iz oblasti  informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT), i noviteta koje sa sobom donose.

Prof. dr Sreten Ćuzović Otilo 

Redovni član Naučnog društva ekonomista (NDES)/Član predsedništva