Foto- Pixabay –

Početak rata u Ukrajini bio je prelomni trenutak, ali pravac kojim Rusija ide odavno je jasan.

Dok sam stajao i posmatra Ruse kako polažu cveće u znak sećanja na Alekseja Navaljnog, mladić je sa mnom podelio mišljenje o smrti ruskog opozicionara u zatvoru.

„U šoku sam“, rekao mi je, „isto kao pre dve godine, 24. februara: kada je počeo rat“.

To me je navelo da razmišljam o svemu što se dogodilo u Rusiji u poslednje dve godine, otkako je predsednik Rusije Vladimir Putin naredio invaziju na Ukrajinu.

To je katalog drame, krvoprolića, tragedije.

• Rat je doneo smrt i uništenje Ukrajini. Ruska vojska je takođe pretrpela ogromne gubitke.
• Ruski gradovi su granatirani i napadnuti dronovima.
• Stotine hiljada ruskih muškaraca je regrutovano u vojsku.
• Vagnerovi plaćenici su se pobunili i krenuli na Moskvu. Njihov vođa Jevgenij Prigožin je kasnije poginuo u avionskoj nesreći.
• Međunarodni krivični sud izdao nalog za hapšenje predsednika Rusije zbog navodnih ratnih zločina.
• Najglasniji kritičar Vladimira Putina je sada mrtav.

24. februar 2022. bio je prelomni trenutak.

Ali gledajući unazad, pravac kretanja bio je jasan.

Rusija je 2014. anektirala ukrajinsko poluostrvo Krim i najpre vojno intervenisala u Donbasu; Aleksej Navaljni je preživeo trovanje nervnim agensom 2020. i zatvoren 2021. godine.

Represija u Rusiji prethodila je invaziji Ukrajine, ali se od tada ubrzala.

Što se tiče Vladimira Putina, dve godine od početka rata on zvuči sve sigurnije i odlučnije da pobedi neprijatelje u zemlji i inostranstvu.

Buni se protiv Amerike, NATO-a i Evropske unije, a rat u Ukrajini predstavlja kao rat „kolektivnog Zapada“ protiv Rusije i kao bitku za opstanak njegove zemlje.

Kako i kada će se završiti?

Ne mogu da predvidim budućnost. Mogu, međutim, da se setim prošlosti.

Nedavno sam u ormariću kod kuće pronašao prašnjavu fasciklu sa kopijama mojih ruskih depeša od pre više od 20 godina: bile su to godine kada je Putin stupio na mesto predsednika.

Pregledavajući ih, bilo je kao da čitate o drugoj galaksiji udaljenoj od nas svetlosnim godinama.

„Prema nedavnoj anketi, 59 odsto Rusa podržava ideju ulaska Rusije u Evropsku uniju…“, napisao sam 17. maja 2001.

„NATO i Rusija aktivno traže bližu saradnju: znak obe strane da stvarna pretnja svetskom miru ne leži na jednoj od njih…“. [20. novembar 2001.]

Pa, kako je sve pošlo naopako?

Nisam jedini koji se to pita.

„Onaj Putin kojeg sam upoznao, sa kojim sam dobro sarađivao, sa kojim sam osnovao Savet NATO-Rusija, veoma se, veoma razlikuje od ovog skoro megalomana u ovom trenutku“, rekao mi je bivši šef NATO-a lord Džordž Robertson nedavno kada smo se sreli u Londonu.

„Čovek koji je stajao pored mene u maju 2002. godine, odmah pored mene, i rekao da je Ukrajina suverena i nezavisna nacionalna država koja će sama donositi odluke o bezbednosti, sada je čovek koji kaže da [Ukrajina] nije nacionalna država.“

Robertson se seća i da je Vladimir Putin razmišljao o članstvu Rusije u NATO-u.

„Na drugom sastanku sa Putinom, on me je izričito upitao: ‘Kada ćete pozvati Rusiju da se pridruži NATO-u?’ Odgovorio sam mu: ‘Mi ne pozivamo zemlje da se pridruže NATO-u, one se prijavljuju.’ Na to je on rekao: ‘Pa, nećemo stajati u redu pored gomile zemalja koje nisu bitne.'“

Robertson je rekao i da ne misli da je Putin zaista želeo da se prijavi za članstvo u NATO.

„Želeo je da mu se to kaže, jer verujem da je uvek mislio – i sve više misli – da je Rusija velika nacija na svetskoj sceni i da joj je potrebno poštovanje koje je imao Sovjetski Savez“, rekao mi je.

„On se nikada ne bi udobno uklopio u savez ravnopravnih nacija, koji će sedeti za stolom i raspravljati o zajedničkim interesima i politici“.

‘Pojeo ga je ego‘

Robertson ističe da je Sovjetski Savez nekada bio priznat kao druga supersila na svetu, ali Rusija danas to ne može da tvrdi za sebe.

„Mislim da je to na neki način pojelo [Putinov] ego. Na to, ponekad, dodajte slabost Zapada i razne provokacije sa kojima se suočavao, kao i sa sopstvenim rastućim egom.

„Mislim da je to promenilo čoveka koji je želeo da sarađuje sa NATO-om u nekoga ko sada vidi NATO kao ogromnu pretnju“.

Moskva stvari vidi drugačije.

Ruski zvaničnici tvrde da je proširenje NATO-a na istok ono što je potkopalo evropsku bezbednost i dovelo do rata.

Oni optužuju NATO da je prekršio obećanje Kremlju, navodno dato u danima samrti SSSR-a, da alijansa neće prihvatiti zemlje koje su ranije bile u orbiti Moskve.

„Tako nešto sigurno nije stavljeno na papir“, kaže mi Robertson.

„Nije bilo ničega dogovorenog, nije postojao nikakav sporazum u tom smislu. Ali je lično Vladimir Putin potpisao Rimsku deklaraciju 28. maja 2002.

„Isti papir koji sam i ja potpisao, a koji je zadržao osnovne principe teritorijalnog integriteta i nemešanja u unutrašnja pitanja druge zemlje. On je to potpisao. Ne može da krivi nikog drugog.“

U gradu Solnečnogorsku, 65 kilometara od Moskve, dve dramatične godine u istoriji Rusije predstavljene su u parku.

Primetio sam grafite u znak podrške grupi plaćeničkoj grupi Vagner.

Ima i položenog cveća u znak sećanja na Alekseja Navaljnog.

A tu je i veliki mural dvojice lokalnih muškaraca, ruskih vojnika, ubijenih u Ukrajini.

Pored njih je naslikan vojni kadet im salutira.

U centru grada, kod spomenika poginulima u Drugom svetskom ratu i sovjetskom ratu u Avganistanu, dodata je nova rečenica: „Vojnicima poginulim u Specijalnoj vojnoj operaciji“.

Četrdeset šest imena je uklesano u kamen.

Pitam Lidiju Petrovnu, u prolazu sa unukom, kako se život promenio za dve godine.

„Naše fabrike sada prave stvari koje smo kupovali u inostranstvu. To je dobro“, kaže Lidija.

„Ali tužna sam zbog mladića, zbog svakog izgubljenog života. Nama sigurno ne treba rat sa Zapadom. Ceo život, naš narod stalno iskušava neki rat i samo rat“.

Dok razgovaram sa Marinom, ona hvali ruske vojnike za koje kaže da „vrše svoju dužnost“ u Ukrajini.

Zatim skrene pogled na njenog 17-godišnjeg sina Andreja.

„Ali kao majka, plašim se da će moj sin biti pozvan u borbu. Želim mir što pre, kako ne bismo živeli u strahu šta će se dogoditi sutra“.