Dobre su sve one fotonaponske tehnologije pri čijoj se upotrebi zauzima najmanja moguća površina zemljišta, a među njima su plutajuće solarne elektrane, agrosolar i fotonaponski uređaji integrisani u građevinske objekte, izjavila je generalna direktorka asocijacije SolarPower Europe Walburga Hemetsberger. Ona je u intervjuu za Balkan Green Energy News ponovila poziv Evropskoj uniji da pomogne industrijsku proizvodnju u toj djelatnosti.

Solarne elektrane su jedan od glavnih sinonima energetske tranzicije i dekarbonizacije. Ili čak obrnuto! Fotonaponski sistemi su jeftiniji i jednostavniji za montiranje od drugih tehnologija. Omogućavaju pojedincima, domaćinstvima, malim firmama i ustanovama da proizvode struju za vlastite potrebe. Osnov su za budućnost energetike s koncepcijom elektrifikacije svega.

Ali istorijsku ekspanziju u Evropi još ne prati, i daleko je od toga, odgovarajuće povećanje proizvodnje djelova. Potrebno je sve više provodnika, invertera, samih solarnih panela i drugih komponenti. To znači da je obavljeno tek pola posla. Fabrička proizvodnja je neophodna zbog zapošljavanja, tehnološkog razvoja i konkurentnosti.

Balkan Green Energy News je o ovim temama razgovarao sa generalnom direktorkom asocijacije SolarPower Europe Valburgom Hemetsberger. Ona je dala uvid u aktuelne poteškoće u industriji i puteve da se one prevaziđu.

U nedavnom pismu Evropskoj komisiji, SolarPower Europe je upozorio na opasnost od talasa bankrotstava u industrijskoj proizvodnji fotonaponskih sistema. Ukazali ste na oštar pad cijena materijala i opreme i gubitke koje zbog toga trpe proizvođači. Nekoliko godina je glavni izazov bila nedostupnost materijala i opreme i uzlet cijena. Kako je tako naglo došlo do obrta?

Kao i u svim ostalim sektorima zelene tehnologije, potražnja naglo raste. Tako u nekom trenutku velike investicije u proizvodnju previše povećaju kapacitete.

Tokom pandemije smo imali određenih problema u lancu snabdijevanja, a zatim je potražnja dalje ojačala, usled skoka cijena energenata. Tako su svi odjednom počeli da uvećavaju kapacitete industrijske proizvodnje. Istovremeno, veleprodavci i instalateri su gomilali zalihe, jer su prije toga doživeli nestašice.

Potom, kada su se zalihe popunile i uz višak kapaciteta na proizvodnoj strani, cijene su pale na nivoe kakve nismo vidjeli od prije pandemije, uključujući polisilicijum, koji je sirovina.

Osim toga, uvidjeli smo da se situacija pogoršava za investitore u solarne elektrane. To tržište je malo oslabilo od početka trećeg kvartala. Sve je to u roku od nekoliko nedelja dovelo do savršene oluje i nanijelo udarac ovoj evropskoj industriji, koja treba opet da raste.

U pismu je upućen poziv da se u Evropi sprovede vanredan otkup nagomilane opreme. Ko bi po toj zamisli zapravo kupio zalihe modula i koji bi bio sledeći korak? Kako bi funkcionisala banka za proizvođače fotonaponske opreme, čije ste osnivanje predložili?

Na primer, Evropska unija bi mogla da iskoristi sredstva iz novoosnovanog Mehanizma za Ukrajinu (Ukraine Facility). To je fond koji pomaže Ukrajini da uvede zelene tehnologije. Zalihe bi koštale između 80 i 100 miliona evra. Međutim, budući da je proizvodnja u Evropi i dalje uglavnom skuplja nego na drugim mjestima, dugoročno gledano vidimo potrebu da se taj jaz premosti.

Predlažemo da se osnuje banka za proizvođače solarne opreme. Vlasnici fabrika bi na takvoj platformi mogli objavljivati cijene po kojoj prodaju svoju opremu. Na drugoj strani, naručioci i investitori u projekte bi davali svoje ponude za nabavku evropskih modula.

Sada se ti iznosi ne podudaraju, ali neki evropski fond, na primer Inovacioni fond, mogao bi da obezbedi finansiranje da se premosti razlika između cijena na strani ponude i potražnje. To bi bio veoma isplativ način da se proizvodna postrojenja subvencionišu, jer su male veličine i treba ih višestruko povećati.

U ovom sektoru se pomalja nekoliko tehnologija i koncepcija. Tu su plutajuće solarne elektrane, agrosolar, fotonaponski uređaji integrisani u građevinske objekte (BIPV), građanska energetika i razmena energije na nivou elektrodistribucionih mreža… Da li one mogu da postanu pravi stubovi energetske tranzicije?

Dobre su sve tehnologije i pristupi za koje je potrebno što manje zemljišta. Tu nema dileme. Plutajuće solarne elektrane, agro-PV i BIPV su neki od primjera.

Evo, Evropska komisija zapravo predlaže da fotonaponski sistemi na krovovima budu obavezni. Treba samo da iskoristite prostor koji imate, a krovovi su najočiglednije rješenje, pošto su potrošači odmah ispod njih.

Krovovi treba da se koriste što je više moguće, u smislu da energija treba da se dijeli s drugima. Osim toga, kombinacije sa toplotnim pumpama i električnim vozilima omogućavaju potrošačima uštede.

Kazali ste da bi Srbija bila sjajno mjesto za velike proizvodne pogone o kojima govorite. Koja su očekivanja investitorâ?

Evropi su potrebne velike fabrike da bi mogla da se nadmeće. Konkretno, sa kineskim kompanijama. Tamošnji pogoni mogu da proizvedu pet do deset gigavata godišnje. Naš cilj je da do 2030. dostignemo godišnji proizvodni kapacitet od 30 gigavata.

Za to je potrebna politička podrška i zajednički rad država članica. Ne pomaže nam da tu imamo jedan mali proizvodni pogon i još jedan mali tamo dalje.

U Evropi uglavnom imamo proizvođače modula koji sklapaju solarne ćelije iz Kine. Moramo da se pobrinemo da se aktivnosti omasove niz cjelokupan lanac stvaranja vrijednosti, sve faze proizvodnje, i da imamo čitav ekosistem.

Moramo i u izdavanju dozvola da budemo brži, i da omogućimo pristup zemljištu.

Svako može da iskoristi priliku i uspostavi najbolji okvir, uslove za privlačenje dodate vrijednosti u svoju zemlju. Za otvaranje radnih mjesta. Ukoliko Srbija pruži takve mogućnosti, proizvođači će rado doći, da ovde omasove svoju proizvodnju.

U Evropi ima političke podrške za ponovno ojačavanje industrijske proizvodnje. Jedna od ideja o kojima se trenutno razgovara u EU je da se olakša odobravanje državne pomoći industrijskim projektima. Takođe, evropskim proizvodima bi mogao da se odobrava bonus po drugim kriterijumima osim cjenovnih, na specijalnim aukcijama.

To je prilika ne samo da se omasovi proizvodnja energije iz obnovljivih izvora, već i proizvodnja opreme.

Koji bi to kriterijumi osim cjenovnih bili primjenjeni?

Na primer, razmatra se uvođenje ESG kriterijuma – zaštite životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja. Vjerujemo da imamo jasne prednosti koje možemo da omogućimo kada je riječ o obavezama u domenu održivosti.

Evropska komisija takođe predlaže kriterijum otpornosti, za sektore koji su više od 65 odsto zavisni od trećih zemalja. Jasno je da tu potpadaju solarna tehnologija i baterije.

To nas vraća na temu zavisnosti od uvoza iz Kine i napora da se on smanji. Međutim, da li se aktuelne ambicije za ekspanziju kapaciteta solarnih elektrana uopšte mogu ostvariti bez opreme iz Kine? Zar restrikcije ne bi bile kontraproduktivne? Ima li prostora za kompromis?

Iz Kine uvozimo oko 90 odsto proizvoda koji nam trebaju za izgradnju solara. Ni u čijem interesu nije da se energetska tranzicija uspori. Ali i pored toga, od ključnog je značaja da se ta otpornost izgradi.

Potreban nam je uravnotežen pristup, gdje ne usporavamo energetsku tranziciju, ali svejedno pomažemo evropskim proizvođačima da uvišestruče kapacitete i budu konkurentni. Želimo stratešku autonomiju, za koju je neophodan vrlo jasan plan na polju industrijalizacije. Trgovinske barijere nisu rješenje za krizu kroz koju danas prolazimo.