Foto: facebook-

У организацији Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ Пљевља, одржано је поетско вече Марка Сандића, на којем су представљене његове збирке пјесама „Нијеми опроштај“ и „Буди себи ружа“. Осим поезије читалачка публика је имала прилику да се упозна и са Марковим сликарским радовима и цртежима који су том приликом били изложени, а који су овај културни догађај оплеменили на посебан начин.

Марко Сандић je рођен 1992. године у Пљевљима. Дипломирани је инжењер Примијењеног рачунарства. Објавио је двије збирке поезије: „Нијеми опроштај“, издавач Удружење Књижевника Црне Горе, и „Буди себи ружа“, издавач Унирекс Подгорица. Поред поезије, своје стваралаштво исказује кроз цртеж, слику, скулптуру и дуборез. Његови радови нашли су се у књигама поезије и прозе, а неки су нашли своје мјесто и на корицама књига. Своје радове публици je представио на неколико групних изложби. Члан је Удружења књижевника Црне Горе. Ликовни је уредник часописа „Стварање“. Лауреат је књижевне награде „Мирко Бањевић“ за збирку пјесама „Нијеми опроштај“.

Софија Јеловац, модераторка вечери, означила је Сандићеву поезију као нов лирски одјек у богатој поетској ризници пљеваљске завичајне баштине. Истакла је да се ова два пјесникова умјетничка надахнућа, како ликовни израз тако и поезија, не могу посматрати одвојено и да су „оба израз пјесниковог начина виђења свијета, свега опажајног и проживљеног, и намјере да се ти тренуци, изглобљени из уобичајеног тока ствари и протока времена, забиљеже на посебан начин“. Лирика Марка Сандића, по мишљењу Јеловац, оплемењена је неусиљеним импресионистичким заносом, чулно-опажајним надахнућем, из кога се креације облика и боја пишу саме од себе. „Оно што посебно плијени пажњу у поезији Марка Сандића јесте инспирација женом, коју препознајемо како у визуелним тако и поетским контурама. Женом као музом, не као неким конкретним бићем, већ као симболом стварања, креирања, женским принципом који свој одраз и печат има у свему створеном, а који се једнако успјешно еманира у жртви мајке и њежности вољене жене“, закључила је Јеловац.

Бојана Ђачић, директорица Библиотеке, говорећи о два умјетничка дара Сандићева, сликарству и поезији, нагласила је да „поезија постаје простор у којем се визуелна тишина претвара у звучну дубину, а ријеч добија функцију ликовног знака симбола који не описује, већ открива“. Поезија Марка Сандића је, по мишљењу Ђачић, „пут унутрашњег трагања: трагања за смислом, за припадањем, за оним тренутком тишине у којем се најјасније чује људски унутрашњи глас. Она спаја сликарску осјетљивост и филозофску промишљеност, градећи мост између виђеног и доживљеног, између спољашњег облика и унутрашње суштине“. У току свог излагања Ђачић се нарочито осврнула на четири поетска тренутка у којима се, по њеном мишљењу, „најјасније осјећа пулс ауторове емоције“. Та четири поетска тренутка препознала је у четири пјесме – „Дјечак из Лелића“, „Па били смо само дјеца“, „Тог дана стали су снови“, „Свети мученици“.

„Пјесма „Дјечак из Лелића“ представља један од најснажнијих друховних момената у збирци Нијеми опроштај. Она није тек лирски омаж светом владици Николају Велимировићу, већ поетска иконографија једног народа који у својој историји, страдању и молитви препознаје пут ка светости и преображају“, истакла је Ђачић. Пјесму „Па били смо само дјеца“, види као потресну лирску минијатуру, у којој је сажета цјелокупна трагедија српског народа кроз призму дјечје невиности и страдања. „Ова пјесма није само поетски исраз емоције, већ завјетни код једног колективног бола, документ душе која памти и не заборавља. У њој је сабрана историја страдања и жртве, али и један универзални крик човјечности, који превазилази етничке и временске оквире“, закључује. Анализирајући је као пјесму која носи снажан емотивни набој и слојевитост коју откривамо читајући је више пута, пјесму „Тог дана стали су снови“ Ђачић види као „елегију о пријатељству, сјећању и пролазности, али и дубље понирање у људску потребу да се кроз стих сачува оно што вријеме настоји да избрише“. Страдање невиних у пјесми „Свети мученици“, по мишљењу Ђачић, „није приказано као пуки историјски догађај, већ као архетипска слика жртве која постаје симбол вјечности“. Стога сматра да „пјесник не гради наратив осуде, него тихо, готово молитвено, обнавља достојанство оних који су страдали“.

На самом почетку свог обраћања, Марко Сандић је изразио нарочито задовољство што је промоција удешена на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке, који је, поред тога што је био љекар, био и сликар и оснивач хришћанског иконописа. Ријеч Светог Петра Цетињског, која ја позивала на братску слогу и помирење, означио је као посебну инспирацију за своје пјесничко стваралаштво.

Захваливши се присутнима, организаторима, и свима онима који су помогли да његове збирке поезије угледају свјетло дана, Марко Сандић је истакао да ово вече представља за њега снажан вјетар у леђа, и подстицај да настави да ствара.

Изразивши посебну љубав и захвалност према родном граду, који је за њега био нарочита инспирација, аутор је истакао да „Пљевља као град богате историје и културолошког наслеђа, заслужују да сви ми који смо рођени, који смо одрастали и школовали се ту, треба да помињемо и промовишемо наш град ма гдје се налазили“.

Стихове из књига поезије „Нијеми опроштај“ и „Буди себи ружа“ говорила је Маријана Сандић, Маркова сестра.