У организацији Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ и Секретаријата за културу, социјална и друга питања, јуче је одржано књижевно вече на којем су представљене књиге академика Српске академије наука и умјетности (САНУ) проф. др Јована Делића.

Ријеч је о сљедећим насловима: Милутин Бојић – пјесник модерне и вјесник авангарде; и Гојко Ђого – црни Аргонаут српског пјесништва.

На самом почетку академик Делић је подијелио своје утиске о Пљевљима и Пљевљацима са којима је сарађивао, друговао и захваљујући којима о нашем граду носи лијепе и живописне утиске.

У наставку је прочитао посвету књизи „Ходчашћа уз усправну земљу“. То је књига о Васку Попи, цјеловита студија о његовој поезији и поетици. Посвета нам доноси причу о страдању српске нејачи, међу којима и породице Милуна Ђикановића у Пивским Долима, 7. јуна 1943. Ријеч је о пивском сељаку који је, како каже Делић, досегао моралну висину Бана Страхињића.

Директорица Бојана Ђачић, у свом уводном слову, истиче да књига академика Делића о Милутину Бојићу представља један од најрелевантнијих покушаја у савременој науци о књижевности да се унутар јединственог система освијетли дјело пјесника чија је биографска и поетичка судбина дубоко урезана у драматични историјски контекст Првог свјетског рата. Ђачић наглашава Делићеву строгу аналитичку дисциплину, али и умијеће да истакне Бојићев готово завјетни тон који га поставља као савременика и духовног сродника.

– У домену конкретних доприноса, књига доноси више драгоцијених увида: нова тумачења „Плаве гробнице“ у њеном међугенерацијском дијалогу са каснијим пјесницима, нарочито Иваном В. Лалићем; аналитичко сагледавање Бојићевог сонетног циклуса и његових драмских покушаја; као и шире постављање Бојићеве поетике у координате српске модерне на самом прелому ка авангардним струјањима. У том контексту, Бојић није третиран као изолована појава, већ као органски дио једне цјелине, у непосредном односу са поетичким искуствима Андрића, Црњанског, Винавера“, истиче Ђачић.

Када је ријеч о Гојку Ђогу, она истиче да је Ђого знак отпора и свједочанство о моћи поезије да превазиђе страх, притиске и злокобне околности времена.

– Његово стваралаштво показује колико је поезија више од књижевног израза – она је судбина, одговорност и лични завјет. У свакој од књига које је оставио за собом, осјећа се упорна тежња ка цјелини и ка дубљем смислу. То није поезија тренутка нити случајне инспирације, већ поезија која се, као добро саздана кућа, стално дограђује, преиспитује и чува од времена. У Ђоговим пјесмама сусрећу се мит и историја, завичај и универзум, сатира и молитва, истакла је, поред осталог, директорица Ђачић.

Књижевни критичар Гојко Божовић направио је један холистички осврт на стваралачки опус академика Делића, истичући да када разговарамо о књигама академика Делића, онда говоримо о самим врховима модерне и класичне српске књижевности.

– У дјелу овог књижевног историчара, књижевног критичара и истраживача књижевности ми препознајемо неколико упоредних токова, који се међусобно допуњују, продубљују и дозивају. Ту имамо распон од књиге о Вуку Стефановићу Караџићу и традицији, и на другој страни имамо роман српског надреализма. Готово да је тешко замислити већи распон у опусу једног књижевног историчара. С друге стране код Делића видимо и једну необичну посвећеност у истраживању модерне српске поезије и то у читавој њеној историјској вертикали – од Војислава Илића, Лазе Костића, па преко Милутина Бојића и све до пјесника нашег вијека међу којима је и Гојко Ђого. Такође, Делић испољава и посвећено бављење опусом неких писаца који припадају том магистралном току књижевне традиције, као што су Иво Андрић, Данило Киш и многи други, истакао је Божовић.

Према Божовићу, Делић је и изразити компаратиста који настоји да ситуира једног писца у једном књижевно-историјском времену, да покаже његове односе са његовим савременицима и претходницима, али и да обликује његову мрежу могућих сродности, утицаја и поетичких стремљења које тај писац има.

– Делић цјелокупан свој књижевно-историјски поступак води око два кључна питања. Једно је питање организације текста. Када пише о, примјера ради, Бојићу или Ђогу, Делић настоји да изнутра сагледа како настаје један текст и на који начин ти различити елементи који се налазе у структури текста постају дио једног књижевног организма. Друго важно питање које он наглашава у свим својим књигама је питање поетике. То је питање шта књижевни текст ради са нама и зашто га читамо. Да ли је он емотивног карактера, и да ли читањем неког текста добијамо израз сензибилитета једног писца или генерације, нараштаја, епохе којој је тај писац припадао. Дакле, његова истраживања су увијек у том контексту постављена, поручио је Божовић.

Академик Делић се захвалио Божовићу на исцрпној анализи, посебно на истицању поетичког и унутрашњо-аналитичког момента његовог књижевног стваралаштва.

– Мислим да је мој задатак да направим, ако ништа друго, оно барем материјал и грађу за историјску поетику српског пјесништва 20. вијека. Није књижевност груда сира која се пресијеца, нити тор у који бисмо могли да ставимо неке наше писце. Потребно је наћи преливе и историјске подстицаје који живе. Примјера ради, посматрати Његоша изван комплетне српске књижевности, али и шире је немогуће. Отуд и моје интересовање за компаративном анализом, поручио је, између осталог, академик Делић.

Јован Делић је рођен 1949. године у Борковићима, Плужине. Основну школу је учио у пивским селима, а гимназију у Никшићу. Дипломирао је 1971. на Филолошком факултету у Београду на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности, гдје је магистрирао (1979) и докторирао (1996). Од децембра 1972. до краја јуна 1988. радио је на Филозофском факултету у Новом Саду. Од 1.октобра 1986. до 30.септембра 1991. био је лектор за српскохрватски језик на Семинару за словенску филологију Универзитета „Георг Аугуст“ у Гетингену. Од 1. јула 1998. професор је савремене српске књижевности на Филолошком факултету у Београду. Kао професор по позиву, држао је предавања на славистичким катедрама у Хамбургу, Берлину, Манхајму, Јени, Хајделбергу, Франкфурту, Грајфсвалду, Халеу и Сегедину. Студије, текстове и чланке објављивао је на руском, украјинском, њемачком и француском језику. Главни је уредник Зборника Матице српске за књижевност и језик. Објавио је преко 900 библиографских јединица. Од 2007. до 2015. године је руководио пројектом који се бави поетиком српске поезије XX вијека и уређивао серију „Поетика” и „Поетичка истраживања” на Институту за књижевност и уметност.

Члан је Матице српске од 1985, стални члан сарадник од 1995, члан Управног одбора од 1999, а за главног уредника Зборника Матице српске за књижевност и језик постављен је 2000. године. Члан Удружења књижевника Србије.