Srpska slikarka i šampionka u paratekvondou koja se bavi i streličarstvom, Dejana Bačko rođena je bez ruku, ali i bez ograničenja, jer je ona tako htjela.

Kao vrlo mlada odabrala je borbu kao model ponašanja i postala dama kojoj treba aplaudirati jer je dokazala da se borba isplati.

Šta ćemo dobiti rođenjem ne možemo birati – na koga ćemo ličiti, da li ćemo naslijediti neki zdravstveni problem, ali možemo birati kako ćemo se ponašati, da li ćemo se boriti, da li ćemo odustati i dozvoliti problemima da budu jači od nas.

Dejana je već na rođenju bila drugačija ali je snagom volje i borbenošću postala jaka i usjpešna žena. Ostvarila je brojne sportske uspjehe, a među njima je najznačajnije to što je 2019. godine postala svjetski prvak u paratekvondou, a prošle godine je odbranila titulu u Istanbulu.

– Dugo sam u tekvondou tako da uspjeh nije došao preko noći. Tu se mnogo treniralo, treba da se pruži borba, treba imati želju za uspjehom i da se ima cilj. Meni je bio prvenstveno cilj da odem na Paraolimpijske igre u Tokiju, ali s obzirom da paratekvondo nije paraolimpijska kategorija, krenula sam da se bavim i streličarstvom pored toga, tako da mi je cilj da 2024. godine odem u Pariz na Paraolimpijske igre, kao streličarka – ispričala je Dejana u emisiji „RTS Ordinacija“. 

Kako kaže, sve može da uradi sama.

– Sve sam naučila nogama da radim, tako da je za mene nebo granica. Nisam dzaba ‘djevojka sa krilima’. Ime „djevojka sa krilima” koristim zato što mogu da poletim gdje god želim i zato što umjesto ruku imam krila, tako sebe vidim- kazala je Dejana. 

U djetinjstvu se osjećala drugačijom od drugih zbog toga što nema ruke.

– U početku mi je smetalo, naravno. To je djetinjstvo, o kome ne bih voljela da pričam, ali mogu da se osvrnem na to da je bilo i ruganja i svega. Ipak nije lako da se izboriš sa tim, ali kad odrasteš i kad shvatiš da jednostavno takav si rođen i moraš da prihvatiš sebe – ja sam prihvatila sebe. Kad prihvatiš sebe, onda prihvatiš sve- navodi ona. 

Iako prihvatanje sebe zvuči kao jednostavna stvar, a to često ume da bude veoma teško. Zato je „Djevojka sa krilima” otkrila na koji način je ona to uradila:

– Bog mi je oduzeo ruke ali mi je dao veliki talenat za slikarstvo i kao mala počela sam da se bavim slikarstvom, krenula da crtam i to me je nekako ispunjavalo u životu i to me je valjda vodilo kroz život, uz volju i borbu da se dokazujem drugima da mogu – dodaje ona. 

Sada kaže da ne zna šta bi drugo radila da joj Bog nije dao taj veliki talenat. 

– Kao mala sam učila da slikam, naravno nogama, i mama mi je kupovala razne slikovnice. Imala sam i profesore koji su me učili tehnikama i kako da slikam mrtvu prirodu i životinje. Znam da slikam i portrete, a među njima se našao i Novak Đoković, ali iskreno najviše volim da slikam životinje- objašnjava Dejana.

Dvadesetsedmogodišnja djevojka otkrila je i da je tokom odrastanja bilo bolnih epizoda kojih ne voli ni da se sjeća, a još manje da o njima priča.

Otkrila je da su se ljudi često sa njim družili iz sažaljenja.

– Meni to iskreno ne treba. Više volim da se družim sa ljudima koji me prihvate takvu kakva jesam. Kada mi treba neka pomoć – ja ću reći, ali kad mi ne treba – ne treba mi, iskreno- cijeni Dejana.

Uvreda je bilo, a Dejana ima i jednostavnu poruku za ljude koji imaju predrasude.

– Ne sudite odmah kad pogledate osobu, nego je prvo upoznajte, jer nekad izgled zna da prevari- zaključila je Djevojka sa krilima.