АУСТРОУГАРСКА ОКУПАТОРСКА УПРАВА У ПЉЕВЉИМА У ТОКУ ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (1915-1918)

    12 meseci pre 456 pregleda Izvor: muzejpljevlja.me

Mилић Ф. ПЕТРОВИЂ
Архив Југославије
Београд
АУСТРОУГАРСКА ОКУПАТОРСКА УПРАВА У ПЈЕВЉИМА
У ТОКУ ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (1915-1918)

Непријатељство Аустро-Угарске према Црној Гори најављено је прије
почетка Великог рата. Аустроугарска војска у јачини од једног батаљона 1. фебруара 1914. напала је црногорску караулу на вису Сјенокос изнад Метаљке и убила 1 војника и 1 мјештанина и запалила караулу. Након овог догађаја аустроугарски командант није нашао за сходно да дође на увиђај.
Упркос томе у Бечким новинама објављен је текст наводног извињења црногорске стране због догађаја на Метаљци. На деманти Црне Горе хабзбуршка монархија се није обазирала. Прије објаве рата једно аустроугарско одјељење шуцкора (нерегуларна милиција) упало је из Босне на црногорску територију и отворило ватру на црногорску канцеларију. Акцијом српске владе и војске спријечено је даље непријатељство.

Атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914, на Цетињу и у Црној Гори изазвао је различито расположење. Штампа у Црној Гори писала је: «радост и стрепња овог догађаја наступила је код одговорних фактора, а у народу само радост».
Службена Црна Гора изјавила је саучешће аустроугарском посланику на Цетињу. Краљ Никола се бојао да ће напад Аустро-Угарске на Србију значити улазак Црне Горе у нови рат за који она, после исцрпљујућих Балканских ратова (1912/13), није била спремна. По повратку са пута, краљ Никола је 1 јула наредио петнаестодневну жалост и у цркви је одржан помен. Црногорска влада уздржала се од било каквих коментара о атентату у Сарајеву.

На Цетињу су отказане све јавне приредбе. Свн ови потези позитивно су примљени у Бечу.Ипак, вијести о прогону Срба у Босни и Херцеговини од стране аустроугарских власти, антисрпска политика, пропаганда и хушкање на рат против Србије у аустроугарској штампи изазивали су револт народа у Црној Гори.Влада Црне Горе забранила је демонстрације пред аустроугарским посланством на Цетињу заказане за 4-5 јул, а друге демонстрације организоване 1 јула лично је смиривао краљ Никола са владом.

Званична Аустро-Угарска обећавала је краљу Николи очување престола и династије, територијално проширење и финансијску помоћ Црној Гори ако у будућем сукобу остане неутрална. Међутим, под утицајем нараслог народног нерасположења и одговора Народне скупштине Црне Горе на објаву рата Србији, Црна Гора је невољно ступила у рат са Аустро-Угарском. Затварање границе према Аустро-Угарској, односно према Босни и Херцеговини извршено је у ноћи између 11/24 и 12/25. јула 1914.

Мобилизација војске извршенаје од 15/28 јула до 19. јула/1. августа. Народна скупштина Црне Горе осудила је агресију Аустро-Угарске на Србију и у Резолуцији закључила да се «на рат одговори ратом».

Након објаве рата, Аустро-Угарска је на Црну Гору послала 72.000 добро обучених и наоружаних војника. Црна Гора је ушла у рат војнички иматеријално врло неспремна. У периоду од непуне двије године и по трећи пут je морала да уђе у рат, овог пута против новог и много бројнијег, јачег и добро наоружаног, увјежбаног и одморног непријатеља. Редовна црногорска војска имала је тада само пет батаљона редовне војске са укупно 2.757 војника, међу којима су биле и двије чете питомаца подофицирске школе у Пљевљима. Црна Гора није имала Гснералштаб. ратни план и план за мобилизацију и концентрацију војске. До доласка официра из Србије практично није било ни Врховне команде. Врховни командант био је краљ Никола. Начелник штаба Врховне команде сердар Јанко Вукотић истовремено је био председник Владе, министар војни и командант Хецеговачког одреда.

Када је на почетку рата отишао на фронт, осим краљевих ађутаната никога није било у Врховној команди на Цетињу. На почетку рата црногорска војска сврстана је у четири одреда: Ловћенски, Херцеговачки, Старосрбијански одред и V дивизију, која је била стационирана у Пљевљима, па је називана Пљеваљска или Санџачка дивизија. Пре ратних дејстава и ова дивизија прегруписана је у Санџачки одред, који ће тај назив имати само у току августа 1914, када ће са другим јединицама ући у састав веће, новоформираие војне
групације под називом црногорска Санџачка војска.

Санџачки одред имао је 10 батаљона и једну ипо батерију са 6 топова и четири митраљеза. Премало за рат са аустроугарском војском.Пљеваљска бригада, којом је командовао командир Јован Жижић, састојала се од пет батаљона: Пљеваљско-пољски, Каменогорски, Премћански,Бобовско-ограђенички и Бољанићки. Због ратних потреба често је вршено прегруписавање и попуњавање расположивих војних јединица.
Послије само недјељу дана борби и повлачења истурених јединица непријатеља и кратког затишја, кренуо је снажан против-напад аустроугарске војске 14-16. августа 1914. Након слабог отпора Санџачког одреда, аустроугарска војска први пут је ушла у Пљевља и окупирала град на Преображење 19. августа 1914, потом је заузела Пријепоље и продужила ка Сјеници да гони српску војску.

Падом Пљеваља настала је велика криза на овом дијелу српско-црногорског ратишта. Црну Гору је од пораза спасла побједа српске војске на Церу и у Јадру, послије које се аустроугарска војскаиз Рашке области повукла у Босну.
Недовољно обучена, наоружана и опремљена војска Санџачког одреда није могла пружити значајнији отпор непријатељу. У докуменатима је записано да је аустоугарска војска у Пљевљима и Пријепољу била пријатељски дочекана од муслиманских првака и становништва, а њена извиђачка јединица појачана добровољцима из муслиманских редова. Ранија аустоугарска политика и пропаганда до 1908. у овим крајевима очигледно је оставила трага.

О првом уласку аустроугарске војске у Пљевља забиљешке у свом дневнику оставио је аустроугарски војник Славко Калуђерчић, Србин из Босне,под насловом Пљевља 19. аег>ста 1914:

« … Нигдје живе душе у вароши. Цио град је искићен црно-жутим за-
ставама. На сваком и најмањем, ћепенку вије се барјак двоглавог орла. Варош вам се чини као декорисана велика дворана, гдје су зидови, позорница и цио партер просто начичкани обојеним крпама. У чуду се питамо како се за један дан створише, нађоше и извукоше толике црно-жуте заставе?
Сјутрадан већ мало слободнији трговци отварају дућане не би ли ушићарили од нове војске. Нешто даље од вароши има лијепо уређен аустријски војнички логор … ту су официри живјели … потпуно одијељено од грађана,не марећи што тај свијет доконих тоне и пропада у оријенталним мерацима, меланхолији и јавашлуку турском. вечито чучећи, прекрштених ногу на ћепеницима, пушећи, избацујући густе димове дувана и срчући неуморно врелу црну каву. Један дан одмора само, па нам наредише да одмах марширамо за Пријепоље и Нову Варош».

У току августовских ратних операција 1914. године начелник Генералштаба српске војске војвода Радомир Путник израдио је Заједнички план дејства српске и црногорске војске у рату против Аустро-Угарске. У складу са тим планом, војна мисија од пет чланова упућена је из Србије у Црну Гору, као и вод брзометних шкодиних топова као појачање и помоћ.Наредбом црногорске Врховне команде од 12/25. августа 1914. умјесто Санцачког одреда формирана је већа војна формација под називом црногорска Санџачка војска под командом сердара Јанка Вукотића са око 20.000 бораца. У ову јединицу ушла је и Пљеваљска бригада са својих пет батаљона.

Следећег дана 12/25. августау црногорској Санџачкој војсци формиран је Извиднички одред, за црногорске прилике елитна јединица. Већину бораца Извидничког одреда сачињавали су борци Пљеваљске бригаде, који су познавали простор на ком су се налазиле непријатељске јединице.

Послије повлачења аустроугарске војске крајем августа, у напуштена
Пљевља ушла је црногорска Санџачка војска. Ова једница, у којој је била и Пљеваљска бригада, водила је борбе са непријатељем на широком простору:са десне и лијеве обале Дрине, у источној Босни – на Гласинцу, Романији и другдје. Истурене јединице стизале су до Пала и на простор према Власеници. У 1915. г. борбе су вођене са десне стране Дрине. Пљеваљска бригада бивала је у саставу Дринске одбране, потом Тарског одреда, а поједини њени дјелови у саставу Дурмиторске бригаде. Након нове снажне офанзиве и продора, аустроугарска војскаје по други путушла у Пљевља 2/15. децембра 1915. године.

Потом су услиједиле борбе на свим положајима са лијеве стране Ћехотине све до Таре. Пљеваљска бригада је и на овим положајима,
као и у току цијелог повлачења од Рудог до Пљеваља, имала одбрамбену улогу, посебно у заштити да непријатељ не пређе ријеку Тару на простору од Шћепан Поља до Добриловине. Одсудна битка између црногорске и аустроугарске војске одиграла се код Мојковца 24-25. децембра 1915. године.

Двадесет првог јануара 1916. црногорска војска је капитулирала и престала да постоји. Војници и официри који су се разишли кућама хапшени су и интернирани у аустроугарске логоре у Босни и Херцеговини, Мађарској,Чешкој и Аустрији.
Савременици су забиљежили да је прије уласка аустроугарске војске у
Пљевља «настала паника и бежање … све је побјегло осим жена и дјеце»,Мехмед паша Бајровић организовао је одбор и муслимане за дочек окупаторске војске. Убрзо је формирао нову општинску власт са одобрењем окупаторских власти. У манастиру Св. Тројице нијесу смјела звона звонити за вечерњу службу док се није добило одобрење од окупаторских власти. Окупациона власт често је позивала православне, испитивале их и пријетила. У селима је настала пљачка, отимачина имовине и добара,убиства и интернирање. Зулуми су најчешће радили разуларени муслимани и други одметници. Убрзо је наступила немаштина, глад, болести и епидемија. Народ је улагао надљудске напоре да заштити и одржи голи живот. Цјслокупно становништво било је изложено свакодневним патњама,страдањима и умирању. Са одласком страних медицинских екипа,крајње неусловне животне прилике су се драстично погоршале. Поробљено, осиромашено, исцрпљено и гладно становништво још више је погоршало своје, ионако лоше стање. Глад, болест и епидемија су завладале. Окупациона власт није чинила ништа да сузбије немаштину, глад и епидемију.

Мехмед паша Бајровић настојао је да аустроугарска војска не
чини веће злочине у вароши, што није био случај у пљеваљским селима.О тадашњим приликама у Пљевљима књижевница Милка Бајић Подерегин записалаје: « … За вријеме окупације Аустријанци су отворили магацине и почели продавати брашно и жито за злато. Када Су извукли сво злато и накит, робу су продавали за круне по високим цијенама … наконтога појавила се шпанска грозница која је сатрла цијеле породице. Изгладњели народ, тугујући за затвореницима, почео се бунити и прихватати оружја.
Аустријанци су одговорили вјешањем и стријељањем. Крстата касарна је претворена у Војни суд, а велика манастирска зграда до ње преуређена је у затвор у коју су Аустро-Угари доводили затворенике оптужене за издају због тога што им је нађено оружје у кући или на њиви. Махом су затварани људи са села над којима су смртну казну Аустријанци извршавали јавно,усред бијелог дана и уз церемонију … Пред судом би се окупило мноштво народа, Срба, Турака, дјеце … Ако је човјек био осуђен на смрт вјешањем,за њим је ишао џелат циганин, а ако је био осуђен на стријељање умјесто џелата пратила гачета војника са пушкама … Вјешају са друге стране Богишевца, под швапским гробљем стријељају…»

Слични су описи и представника окупационих власти, који су заби-
љежили да је заповједник жандармерије у Пљевљима капетан Рајнхарт,који је добро знао српскијезик, настојао дауниште «све што је српско, али обазриво, тврдокорно и сигурно». Он је крив за све политичке процесе и све интернације. Временом се окупациона власт у Пљевљима подијелилау два табора, посебно од 1917. године, када се ратна срећа полако окретала. На једној страни били су официри Нијемци, Мађари, Хрвати и Јевреји,а на другој толерантнији Словенци. Чеси и Срби из Аустро-Угарске. Тако се, како је забиљежио Франт Росивал, окупацини апарат подијелио на два табора, јавно нсупадљиво. а тајно подвојено. Први су сатирали невине људе, чија је једина кривица била што су припадали српском роду. Други су настојали да заштите поробљени народ. У спасавању српског живља официри у Пљевљима ослањали су се на: Уроша Милинковића, општинског секретара; игумана Серафима Џарића, проту Сава Вукојичића и окружног љекара Јакова Зарубицу и на поједине муслиманске прваке.

Муслимански прваци штитили су православне прваке и живаљ и њихове истакнуте људе, а ови њих каца се ратна срећа окретапа у корист Срба.Аустро-Угарска увела је војну управу у Црној Гори под називом Војно генерално гуверманство на челу са генералним гуверманом Виктором Вебером са сједиштем на Цетињу. Генерално гуверманство било је директно подчињено аустроугарској Врховној команди. Окупаторска власт у Пљевљима формирала је војне и цивилне судове, који су, како биљежи Франт Росивал, осуђивали све од реда и по правилу увијек на смрт. Они су себи узимали за право да суде и у имовинско-правним споровима народа.

Пљевља су успостављена као округ са три среза: Пљеваљски, Боља-
нички и Бјелопољски. Пљеваљски срез имао је седам општина и седам жандармеријских станица са четом од 10 до 20 људи. Градском заповједнику у Пљевљима (Братински, потом два штапска официра чија имена нијесу забиљежена, од 1917. командатје био толерантни Чех Франт Росивал), била је потчињена полиција и јавна безбједност, судство, здравство и све друго.
У Пљевљима је постојала аустроугарска пореска управа, економат, окружни суд за аграрна питања, цензура и друго.

За разлику од других подручја, у Пљеваљском крају школе нијесу радиле за вријема Првог свјетског рата због близине фронта или непосредних борби на територији Округа пљевљског. Школске зграде су коришћене за војне потребе, а просвјетни радници прихватили су се војне обавезе или отишли у родни крај. Након окупације, аустроугарске власти нијесу дозволиле обнову наставе.

До 1917. године био је то најгрубљи војни режим. Када се ратно стање на фронтовима мијењало на штсту Аустро-Угарске и њених савезника, и окупациони режим се мијењао и вршио реорганизацију.

Јула 1917. ЦрнаГора је подијељена на осам округа, 27 срезова и 215 општина са 436.000 становника. Општинску управу сачињавали су: предсједник, потпредсједник, секретар, писари, пандурн и помоћно особље. У селима је задржана институција кметства и кметови су остали као старјешине села.

Главни задатак окупационе власти био је да народ држи у покорности и експлоатише његова материјална и културна добра путем редовногнаплаћивања пореза, реквизиција, бесплатног коришћења радне снаге.
Средства су убирана од општинских пореза – такси на увоз робе, на стоку и коже, кланице, на монополске артикле, на радње, пиће, превозна средства, на кафане и кафанске игре, на уговоре и увјерења, на куће, пашарине,пијаце, млинове, на казане за печење ракије, на културно-просветне потребе, на ванредне приходе, општински прирез, глобе на официрске станове и др. У селима порез се убирао на земљу, стоку и пољопривредне производе. Непријављивање и прикривање имовине строго се кажњавало и иста одузимана. У 1916. години укупни порез у Црној гори износи је 3.000.000 аустријских круна, а 1917. чак 5.846.720 круна, што је за сиромашну и опљачкану Црну Гори био велики намет. Војни окупацини судови у Црној гори успостављени су при окружним и среским подручјима. Судили су на основу аустроугарског војног кривичног законика. Највиша судска инстанца у Црној Гори био је генерални гувернер за Црну Гору на Цетињу. Предсједници судова били су: команданти округа код окружних судова и команданти срезова код среских судова.

Предсједници окружног суда у Пљевљима били су: Мађар Фон Кисели, ЧехМилан Радлински, др права Андријан, Хрват Јакопић.

У условима окупације био је велики проблем снадбијевање становништва, посебно градског. Један број најсиромашнијих добијали су бесплатно следовање. Остали су плаћали у злату и сребру док су га имали,српским папирним динарима којима је вриједност била умањена за 50% и аустријским крунама, чија је вриједност нагло скочила.

За обраду земље формирани су господарски (привредни) одбори и
присилан рад. Они који нијесу обрађивали земљу кажњавани су губитком приноса, новчано до 2000 круна и затвором до 6 мјесеци. Једну четвртину обрадивог земљишта власници су морали засијати културом коју је одредила окупациона власт, а све остало засијано пријавити. Трговина житом и употреба жита за исхрану стоке била је забрањена. Посебним уредбама било је уређено мљевење жита, печење хљеба, продаја жита и хљеба, цијене продаје и набавка намирница. За сваку породицу била је прописана количина хране, укључујући и најамнике у тој породици.

Реквизиција хране и кућних потрепштина је била уведена од првих
дана окупације. Од народа је одузимана стока, сточни производи, вуна,пољопривредни производи, посуђс од бакра и месинга, звона са цркава и манастира одношена су и претапана за војне потребе, чиме су вријеђана и најтананија верска и национална осјећања. Процјену пољопривредних приноса и разрезивање реквизиције вршиле су комисије које су биле под контролом среских комисија и жандармеријских станица. За реквириране производе плаћао се умањени откуп од 50 %, па и мање, по одбијању трошкова превоза. Од количине жита која је остајала домаћинству (1400 грама недјељно по члану домаћинства), узимана је десетина. Краве из ЦрнеГоре одвођене су у Босну и Херцеговину. Сијено из Пљеваља преко Рудог отпремано је за Сарајево. Вуна је реквирирана за 3 круне, а потом продавана за 25 круна, стока за 1,20 круне по килограму, а тржишна вриједност је била 3 круне. Поред редовних реквизиција често су увођене и ванредне реквизиције,због наводних напада комита. Реквизиција је уствари била отворена пљачка народа. Становништво је било приморано да крије стоку и прехрамбене производе. За такво понашање, окупатор је слао казнене експедиције. У току окупације у употреби је била аустријска круна и црногорски перпер.
У Пљевља је роба довожена из Сарајева по вишеструко увећаним цијенама.Купопродаја је вршена више на бази размене (трампе) роба, него новца. Из Црне Горе и Пљеваља одвожена је стока, сточни производи, храна за људе и стоку, све оно што је било потребно аустроугарској војсци.

За вријеме окупације стручне аустријске екипе обилазиле су и проучавале Црну Гору, обрађивали поједине теме из историје, језика, етнологије,историје умјетности. Драгоцјености и старине одношене су из цркава и манастира, држаних надлештава, архива, музеја, библиотека и других установа.

У окупационом стању, честе интернације радне снаге у заробљеничке
логоре, реквизиције и репресалије окупационих власти, необрађена имања,сушне године, изморено и исцрпљено становништва без здравствене заштите захватале су и сатирале глад, болести и епидемије.

Ријетки су били домаћи чиновници који су на почетку окупације радили и добијали плату у висини 1/8 од раније плате, а цијене намирница су повећане чак 18 пута. На инцијативу митрополита Митрофана Бана, у градовима су формирани одбори и друштва за помоћ сиромашном становништву у новцу. Црногорска банка на Цетињу је 1917. ангажовала свој фонд за исхрану народа; црногорска влада у избеглиштву послала је у земљу 310.170 франака, међународни Црвени крст 335.973 франака и Српско друштво из Америке на челу са Михаилом Пупином 10.000 долара. Од ове
суме у Пљевља је стигло само 25.000 круна. Међутим, сва ова помоћ била је мала и недовољна. У недостатку намирница, за исхрану се користило оно што није никада до тада: кора од дрвета, шаша од кукуруза, букови и храстови жир, ресе од лијеске, плодови, коприва и разне друге траве.

Гладан, ицрпљен и изморен народ присиљаван је да кулучи за потребе окупаторских власти. Извођени су радови за потребе аустроуграске војске: пут Пљевља – Бијело Поље, пут Оџак – ЈТевер Тара; грађени магацини и бараке за војску и стоку и др. За тежак физички рад радници су добијали храну и минималну дневницу у износу од 1-2 круне, колико је коштало пола килограма брашна. Неријетко, под видом рада, људи су скупљани и одвођени у интернацију. Из Пљеваљског и Пећког округа формирано је одјељење од 1000 људи за рад ван територије Црне Горе. Иначе,интернација из пљеваљског краја вршена је одмах након освајања, од децембра 1915. Прво cv интернирани свештеници, учитељи, имућни трговци,сеоски прваци и домаћини, једном речју интелигенција и народни прваци.
Након капитулације (21. јануар 1916) интернирани су војници и официри.Окупатор је одмах настојао да обезглави поробљени народ. Из пљеваљског краја интерниран је један број жена, дјеце и стараца који нијесу били војни припадници. Интернирање је практично вршено све до ослобођења 1918.године. Интернирани су прво одвођени у логоре у Босни и Херцеговини,потом у логоре у Аустрији и Мађарској – Нађмеђер, Болдогасон, Нежидер,Ашах, Карлштајн, Ваутхофен …, укупно у 68 логора. Интернирани су били
разврстани у три групе. Официри, чиновници и трговци разврстани су у прве двије групе, у трећу групу спадали су војници, сељаци и други. На почетку су интернирани употребљивани за рад. Глад у логорима била је стална. Хране је било мало, а и оно што је давано било је понижавајуће за стоку, а камоли за људе: вода, чај, репа, кромпир и једно парче хлеба дневно. Логораши су у ђубришту тажили ољуштине од кромпира, рибље кости,траву коју су кроз жицу могли докучити и друго што се у смећу могло наћи.
Зиме су биле дуге и хладне, одјећа слаба и подерана, обућа – дрвене ципеле, гријања није било. Логорашима дуго није дозвољавано да шаљу и примају писма од родбине, да добијају новац и пакете са одјећом, обућом, храном и другим потрепштинама за одржање живота. Први пакети допремљени су тек послије годину дана робовања, када су се послате намирнице поквариле, а немали број заробљеника, супротно ратном праву, уморен од глади, хладноће и болести. Батинање, вјешање и умирање биле су свакодневне појаве у логорима. Људи су сатирани само зато што су били Срби.

Према још увијек непогпуним подацима, из Пљеваља је у аустроугарским логорима, почев од логора у Босни и Херцеговини до логора у Аустрији и Мађарској, умрло око 140 лица. Ревизија и пуштање интернираца није дозвољавано, осим у изузетним приликама, па и кад су у питању биле жене,деца и старци.

Реакција на несносно стање у земљи био је комитски покрет, посебно у дурмиторском крају и у Васојевићима начијем је челу стајао непромишљени бригадир Радомир Вешовић. У пљеваљском крају дјсловале су четири комитске чете: пљеваљска, бобовска, тарска и матарушка. Комитске групе са подручја Дурмитора повремено су упадале у пљеваљско подручје и даље до Лима. Да би неутралисала комитски покрет, окупациона аустроугарска власт одговорила је новим насиљем, хапшењем, убијањем и интернирањем комита, њихових рођака, јатака и симпатизера, и цијелих породица. Велики
број логораша у најбољем животном добу уморен је у логорима.
С друге стране, подстрекивани су и форсирани неспоразуми између
муслимана и православних. На овој основи прикупљани су муслимански добровољцитзв. ђумурлије, који су 1916. и 1917. слати на фронт против Русије и на друга ратишта. Један дио развлашћених бивших ага и бегова, фанатизоване и полуписмене улеме, зулумћари и одметници ставили су се у службу окупаторске власти, њене политике и пропаганде. На овој основи одржанаје тзв.Сјеничка конференција муслиманских првака, представника свих општина у
Рашкој области, укупно 25 представника (Сјеница 13-15. август 1917). Међу учесницима Сјеничке конференције била су и четири Пљевљака: Мехмед паша Бајровић, предсједник општине, који је предсједавао конференцијом, и делегати – Бидо Абдичевић, Осман ага Диздар и Теуфик бег Тахирбеговић,сви имућни и утицајни трговци. Закључак Сјеничке конференције био је да се Санџак прикључи Босни и Херцеговини, т.ј. Аустро-Угарској монархији која је 1908. без одобрења великих сила окупирала ове територије. Уколико се не испуне њихове жеље, учесници конференције најавили су да ће основати самостални гуверман за Санџак или се из њега иселити. Текст Сјеничке резолуције послат је Земаљској влади у Сарајеву, Војном гуверману за Србију,Војном гуверману за Црну Гору, од којих су очекивали да им пруже подршку и да реализују њихове нереалне политичке жеље. Међутим, суштина сјеничког скупа била је да су муслимани и њихове нерелне жеље послужили као мета за
поткусуривање великих сила.

Паралелно са терором, аустроугарске окупаторске власти у Црној Гори
и Пљевљима отворено су радиле против уједињења Црне Горе и Србије.Са промјеном ситуације на ратиштима, окупациона власт је постепено смањивала стријељања, вјешања и интерирање народа. Кад је пробијен Солунски фронт и српска и француска војска стигле до Косова и Метохије,Други југословенски пук упућен је да ослободи Црну Гору и запосједне Скадар. Са око 4.000 војника и официра, састављен од добровољаца, са једном брдском батеријом и 15 коњаника и устаничком трупом Косте Пећанца, назван је «Скадарске трупе». Касније је имао да се придружи и Охридски одред и двије брдске батерије са штабом дивизиона. Скадарским трупама прикључене су и француске јединице: 58. ловачки батаљон, двије
батерије и један ескадрон коњице, када су Скадарске трупе преименоване у Јадранске трупе или Црногорска колона, са циљем да им главни правац дејства буде према Подгорици и Котору, да буду у садејству са акцијом устаника у Црној Гори, а да наступање према Скадру буде споредан задатак. Захтјеви савезничке француске команде су прихваћени, након чега се кренуло у ослобођење Црне Горе и спречавање италијанске акције из Боке Которске. По одобрењу српске владе, ослободпоцпма су се прикључили и политичари из Црне Горе, на челу са Светозаром Томићем, шефом Црногорског одбора у Министарству иностраних дјела Краљевине Србије; они суприпремали уједињење Црне Горе са Србијом.

Поред комита, српској војсци у Васојевићима прикључила су се и два
новоформирана батаљона устаника – добровољаца за ослобођење. Устаници и комите, уз помоћ и подршку српске војске, ослободили су: Плав, Гусиње,Андријевицу, Беране, Рожаје, Бијело Поље и Колашин, заробили око 3000 непријатељских војника и официра, знатне количине оружја, муниције и другог материјала. У другој фази ослобођени су: Жабљак, Мојковац,Шаховиће, Бијело Поље, Пљевља (27. октобра), Бољанићи, и вођене борбе на Метаљци, гдје је заробљено 5 официра и 120 аустроугарских војника.

Ослобођење Црне Горе извршено је до 11. новембра 1918. године. У токуослобођења заробљено је око 5.000 непријатељских војника са око 300 официра. Скоро све непријатељске војнике заробили су комите и устаници. Неkи заробљеници пуштени су прије доласка Јадранских трупа, па се сматра да је број заробљеника већи од овог броја. Јадранске трупе практично су учествовале само у ослобађању Подгорице са једним батаљоном и једном батеријом брдских топова. Наша и француска ондашња штампа писала је да је народ у
Црној Гори, иако без војске, отјерао свог непријатеља. Послије ослобођења Подгорице, командант српске војске у Црној Гори, генерал Милутиновић,распустио је Јадранске трупе, а 12. новембра 1918. и комитске чете.

Народ у Црној Гори са одушевљењем је дочекао ослободиоце. О ослобођењу Пљеваља на дан Св. Петке 14/27. октобра 1918, своја запажања прибиљежила је савременица тих догађаја, књижевница Милка Бајић
Подерегин: … Аустријанци су отишли тако изненада, брзо и нечујно као да су побјегли главом без обзира … Свијет је почео припремати дочек за ослободиоце … Српска војска је доспјела до Пљеваља прије сванућа, изненада и смјестила се на Стражицу … Када је свануло вијест о њиховом доласку расчула се по цијелом граду, а народ похита на Стражицу да их поздрави, разви се коло у чаршији, а добош објави да ће званични дочек и прослава бити одржана послије подне пред манастиром Св. Тројице».
Игуман манастира Св. Тројице, Серафим Џарић биљежи и страх код грађана који су били у служби окупатора па су се бојали освете ослободилаца: «Шваба се из Пљеваља повуче без реда и организације … Када су се Швабе повукле у Босну, одмах су се појавили црногорски комити у Пљевљима, прије доласка српске регуларне војске. У Пљевљима је настао страх и ужас, по кућама сл почели да уцјењују Турке, траже своје паре. Доктор Јаков Зарубица посредовао је између комита и Турака. Колико је могао бранио је да комите не направе покољ v Пљевљима. Турци су се сагласили,па су комитама дали неколико хиљада круна … Затим је дошла једна српска
војска и поставила ред у Пљевљима. Настало је нормално стање… Слобода се постепено нормално развијала …»

Подаци о губицима Пљеваљске бригаде У Првом свјетском рату су непотуни и несређени. Према непотпуним списковима погинулих, умрлихи одликованих бораца из Пљеваљске бригаде, које су у току 1930. године сачиниле општине са подручја Пљеваља, укупан број бораца који су страдали био је 231 (Пљеваљско-пољски батаљон 24, Бољанићки батаљон 27,Каменогорски батаљон 8, Премћански батаљон 54, Пљеваљска чета 49, Косаничка чета 50 и јединица бивше црногорске војске са подручја Бољанића 13 бораца).

Према подацима Вукашина Божовића, укупни губици износили су 267
бораца: Пљеваљско-пољски батаљон 16 бораца (Прва Илинобрдска чета 10, Друга Шуманска чета 3, Четврта Крушевачка чета 3 борца, недостају подаци за једну чету); Бобовски батаљон 44 борца (Трећа Подгорска чета 26-6 погинуло у борбама на простору Пљеваља,1914/15, а 19 умрло у логорима 1817/18; Четврта Јеловачка чета 13-11 погинуло у борбама и два борца умрла у логорима; Ограђеничка чета 3 борца и из Бобовске чете 3 борца; Премћански батаљон 73 борца (Прва Премћанска чета 13, Друга Косаничка чета 9; Трећа Крупичка чета 14; Чертврта Подборовска 21 и у Петој Котлајићкој 16 бораца, број погинулих и у овом батаљону мањи је од броја умрлих у логору); Бољанићки батаљон према непотпуним подацима изгубио је 77 бораца (погинуло 35, у логорима умрло 42 борца); Каменогорски батаљон 57 бораца (Друга Матарушка чета 29, Прва ЈЂутићка чета 11, Трећа Отиловићка чета 13, Четврта Црљенићка чета 4 борца).

На основу истраживања дијела сачуване војне архивске грађе црногорске војске, Миленко Ћировић је дошао до података да је само Каменогорски батаљон имао погинула и од рана умрла 44 борца, умрлих на робији 18,рањених 26 и од болести лијечених 8 бораца.

Према до сада најпотпунијим подацима до којих је дошао Радован
Вујадиновић, кроз Пљеваљску бригаду и друге јединице у ослободилачким ратовима (1912-1918) прошло је 3.326 бораца. У Великом рату (1914-1918)Пљеваљско-пољски батаљон имао је 441 борца, од којих је погинуло 47,заробљено и интернирано 47, умрло на робији 34, са робије се вратило 39 бораца; Каменогорски батаљон имао је 777 бораца – погинуло 71, интернирано 49, умрло на робији 23, вратило се са робије 26 бораца; Премћански батаљон имао је 651 борца – погинуло 111, заробљено и интернирано 229, умрло на робији 102, вратило се са робије 127 бораца. Није утврдио ком батаљону или другој јединици је припадало 172 бораца, од којих је погинуло 26, заробљено и интернирано 43, умрло на робији 22, вратио се са робије 21 борац. Из Пљеваљске бригаде у Дурмиторској бригади било је укупно бораца 71 – погинуло 20, заробљено и интернирано 5, умрло на робији 2,вратило се са робије 3 борца; из пљеваљског краја у српској војсци било је укупно бораца 74, од којих је погинуло 14, заробљено и интернирано 3.
Укупни губици били су 859 бораца (сваки четврти), од којих јпогинуло у борбама 488, заробљено и интернирано у логоре 673, умрло у логорима 361,из логора се вратило 319 бораца. Ратни губици били су велики, како војни,тако и цивилни. Много бораца и народа умрло је од глади, изнемоглости,епидемије «шпанске грознице», а да нијесу евидентирани.

Велики број бораца (607) је одликован захраброст, пожртвовање и оданост, Златну медаљу за храброст Милош Обилић добило је њих 109, Сребрну медаљу за храброст Милош Обилпћ добило је 443 бораца а Медаљу за верност добило је 55 бораца.

Najnovije vijesti

Najčitanije

Jesu li Pljevlja žrtvovan grad?

27.03.2020 6815 pregleda