Mali Oglasi
EXIT

Салих СЕЛИМОВИЋ – ПЉЕВЉА У МЕМОАРИМА СИМОНА ЈОАНОВИЋА

  • 3 sedmice pre
  • 180 pregleda
  • Izvor: PV Informer

Ко је био Симон Јоановић? Одговор на ово питање потребно је дати од-
мах на почетку овог рада да би се јасније схватили циљеви и објашњавањеодређених појава и задатака које је он кроз своје мемоаре представио.
Симон Јоановић је био вицеконзул Аустро-Угарске у Београду од 1885.
до 1897. године. Од 1901. године обављао је дужност цивилног комесара у Пљевљима. Уствари, он је био шеф обавештајне службе Аустро-Угарске за Новопазарски санџак.
Рођен је у Бечу 1868. године. Отац му се звао Харитон Јоановић, а мајка Марија Влаховић, која је била православка. Симон Јоановић је дуго живео у Београду и Цириху.

О својим запажањима о стању у бившем Новопазарском санџаку оста-
вио је доста обимну мемоарску грађу за период 1878-1900. године, па тако и за Пљевља, где му је и било седиште. Он није тој мемоарској грађи дао никакав наслов, али се сва грађа односи на тада још постојећи Новопазарски санџак, иако је на западном делу тог простору тада постојао и Пљеваљски санџак. На Западу се форсирао тај стари назив или само Санџак, који ће ући у дипломатску комуникацију и разне медијске и политичке пропаганде и
манипулације.

Та значајна мемоарска грађа нз тог времена и за поменути простор чува се у градском архиву у Бечу. Грађа је преведена на наш језик захваљујући историчару Ђорђу Микићу. Превод се налази у музеју ..Рас” у Новом Пазару. Та мемоарска грађаје објављена у аутентичном облику у Новопазарским зборницима у пет наставака.
Ови мемоари су значајан извор података. иако су Јоановићева запажања,закључивања и тумачења друштвено-историјских појава и одређених чињеница са позиција интереса Аустроугарске монархије која је била перманентни аспирант на наше територије.

Своје мемоаре о Новопазарском санџаку Јоановић је почео од међу-
народно-правног основа аустроугарске војне окупације западног дела тогпростора, односно Рашке области. Он се позвао на члан XXV Берлинског уговора, на чланове од 7 до 10 Цариградске конвенције и Сарајевског протокола на основу члана 7 те Конвенције. Јоановић жали што Монархија није одмах војно запосела целу „линију Лима” сматрајући то великом грешком грофа Андрашија. По његовом мишљењу, ако се није запосела планина Рогозна, аустроугарски војни гарнизони морали су на обали реке ЈТима да буду препрека, како он пише, „територијалним аспирацијама кнежевина Србије и Црне Горе управљена на Санџак”. ’ Јоановић посебно истиче неслагање
са одустајањем од војне окупације Бијелог Поља и Нове Вароши.

О значају окупације Новопазарског санџака он са позиција аустроугарског дипломате, способног и добро обавештеног обавештајца, каже: „Новопазарски санџак је осматрачни par excellence, опсерваторија која допушта широк поглед на тенденције балканских држава и расположење њихових становника. Пра-
вилно га искористити јесте добит”.

У договорима око уласка аустроугарских трупа у западни део Рашке
области Јоановић истиче намере Порте и њеног преговарача Хусни-паше да тај већ неминован чин што више одуговлаче традиционално лукавом дипломатијом. Ипак је на крају аустроугарски окупациони корпус јачине 7.000 војника у две колоне ушао у запацни део Новопазарског санџака од 8.до 14. септембра 1879. године. Пљевља су одређена као седиште највећег гарнизона и главне команде. Аустроугарске трупе под командом генерала Килића у Пљевљима је дочекао турски генерал Мустафа-паша.

Симон Јоановић наводи да је генерап Килић био веома изненађен када му је турски генерал рекао да он и његове трупе остају у Пљевљима, јер је тако одлучено на ..вишсм мссту”. о чему аустроугарски гснерал није био обавештен. Цар-
ске и краљевске трупе су са музиком прошле кроз град и запоселе висове око турског војног логора узвикну вши три пута ..живео” цару Фрањи Јосифу
I.

После неуспешних преговора са турским властима око трајне локације и изградње барака, аустроугарска војска је насилно окупирала Богићевац и Балибегово брдо држећи град под присмотром.
Симон Јоановић готово тачно описује расположење турских власти
и локалног становништва, како муслимана тако и хришћана према војној окупацији, иако је он свој боравак у Пљевљима започео тек 1901. године.
Према његовим забелешкама, хришћани су очекивали подршку и заштиту од стране аустроугарских трупа, али су се брзо разочарали, јер су се уверили да то и није био циљ Аустро-Угарске. Муслимани нису били једнодушни.

Једни су били чак равнодушни препустивши се судбини, други су страховали од страног и хришћанског окупатора и промена које неминовно долазе. Трећи су као присталице отпора окупацији под воћством чувеног пљеваљског муфтије Шемсекадића бежали са окупираног подручја или су се окупљали око Махмуд-аге Бајровића и његових присталица.


О Махмуд-аги Бајровићу Јоановић је написао следеће: „Имао је велики утицај код покрајинских власти, као капетан башибозука уживао популарност у земљи због својих борби против Црногораца, а као главни лиферант турских трупа у Санџаку с једне стране, сакупио себи богатство, а с друге стране, да сеоско становништво одржи у сталној зависности од себе. То је био Махмуд-ага Бајровић. Лукав и талентован и добро упознат мора га се сматрати стварним руководиоцем слабих и неодлучних тадашњих турских ф} нкционера, бриг. генерала Мустафа-паше, његовог наследника Хусни-паше и кајмакама Хаџи Мустафе Нури ефендије, и он је све до своје смрти, у пролеће 1899. остао један од првих саветника садашњег мутесарифа Сулејман Хаки-пашс”. О Бајровићу Јоановић наставља да пише и констатује даје он био непријатаељски расположен према Аустро-Угарској као и према сваком страном утицају, али због жеље да остане утицајан и да остварује своје материјалне интересе, лако је био ..придобијен” за оснивање конзорцијума којим је он руководио за лиферације аустроугарским гарнизонима. Он је констатовао да Махмуд-ага Бајровић није био омиљен код старих беговских породица у Пљевљима, јер су га сматрали скоројевићем који је у Пљевља дошао као сиромашан сељак из Никшића.
Јоановић даље пише у стилу аустроугарске пропаганде да у ове ..дивље и полудивље” пределе Старе Рашке они доносе културу. За муслимане у мемоарима каже да су фанатичан и антикултуран елеменат, а за хришћане каже да су погоднији за ширење западне културе и да су као Словени расно много ближи Германима по сродности. Он о томе дословно пише: ..Пошто се култура овде, као и у свим крајевима које населава]у дивљаци и полудивљаци,може да шири само под заштитом оружја, засад се цивилизаторска активност Аустро-Угарске подудара са њеним војничким интересима”.

За муслимане даље каже да се „постепено заглупљују и да болују од
разних болести (рахитис, гушавост, кретенизам)” и да је, по његовом, све то због „неце лисходног начина живота… кој и ј е изазван религиј ом и свој инским односима”. О хришћанима, затим, пише да су за „културу пријемчив елеменат” и да је за њих (Аустро-Угарску – С. С.), посебно сеоска популација,погодна, јер је „на рад научена”. За целокупно становништво је констатовао, изузев Пештера и Рожаја, да је истог порекла и језика, али да се строго дели на хришћане и муслимане.
Јоановић је поново добро уочио да је почетно одушевљење српског
хришћанског становништва према аустроугарској окупацији и могућем заштитинику од турских зулума, као и потенцијалном помагачу борби за ослобођење, брзо спласнуло. То почетно одушевљење се морало прикривати од турских локалних власти. Империјалне амбиције црно-жуте Монархије према нашим земљама и њена разорна пропаганда о посебности Новопазарског санџака и о опасности од Србије и Црне Горе утицали су на поступну промену у држању православних Срба према К. und К. монархији иза које је стајала и све моћнија уједињена Немачка.11 Јоановић за то део кри-
вице пребацује и политици Аустро-Угарске, али сводећи ствари на локални терен.

Царски и краљевски цивилни комесар у Пљевљима о томе, између осталог, каже: „Тако ишчекивања која је хришћанско становништво полагало на улазак ц. и к. окупационих трупа у Санџак нису била испуњена, оно је почело постепено да се отуђује и постаје неповерљиво уколико је запажало да му приближавање Аустро-Угарској и њеним предстражама на турској територији проузрокује неугодности код локалних власти, а да му са друге стране није био зајамчен изглед на испуњење његових жеља”.

Већ у то време Аустро-Угарска је рачунала на Албанце као на неку
противтежу српским националним и државним интересима, настојећи дасе не замера, док су турске власти очигледно протежирале албански елеменат на штету српског становништва, па чак и на штету оних који су били исламизирани. Међутим, Симон Јоановић о Албанцима има веома лоше мишљење. Он о томе пише следеће: „О Албанцима и апбанским мешанцима (= поарбанашени Срби и муслимани) не може се ништа добро рећи:они су пљачкашки олош најгоре врсте и порта их протежира да би спречила продирање било каквог страног утицаја.” Даље наставља: „У вези са незадовољним елементима…емигрантима из Босне и Црне Горе, образују они (= Турци.) бедем против продора западноевропске културе чије би прелажење или разарање изискивало много труда. Стога би била груба грешка ако би се хтело штитити албански елеменат…ми бисмо само с тиме ишли на руку нашим противницима”. Јоановић је ово своје мишљење сигурно
формирао након упознавања са стањем у Колашину, Горњем Полимљу и наПештерској висоравни.
Комесар Јоановић је дао и тачну слику етничког и верског мозаика и
неких особина становништва у целом бившем Новопазарском санџаку. За тему овог рада је посебно значајан опис становништва Пљеваљске казе. Он је целу казу поделио на пет целина: град Пљевља са околином, Поблаће,Буковица, Подгора и Бобово са Ограђеницом. Навешћемо онако како је он умемоарима записао.ПЉЕВЉА. Пола становништва је хришћанско, пола муслиманско.
Околина је са изузетком шест општина, хришћанска. Народ је уопште мирољубив и вредан. Земљиште је слабо плодно због „висинског положаја”и прилично распрострањених крашких терена.

мемоарима записао.

  1. ПЉЕВЉА. Пола становништва је хришћанско, пола муслиманско.
    Околина је са изузетком шест општина, хришћанска. Народ је уопште мирољубив и вредан. Земљиште је слабо плодно због „висинског положаја”и прилично распрострањених крашких терена.

ПОБЈ1АЋЕ. Однос муслимана према хришћанима је као 2:5. Тај крај обухвата слив реке Поблаћнице. Становништво је мирно и бави се сточарством и земљорадњом. Само у месту Катун наилази се на пљачкаше.

  1. БУКОВИЦА. Њено становништво је компактно муслиманско из-
    мешано само са малобројним хришћанима. То становништво се мирно држало за време последњих устанака (Јоановић је сигурно мислио на Босанскохерцеговачки устанака 1876-1878. и Херцеговачки устанак 1882 године), али ипак се не може сматрати сигурним, односно поузданим, јер турским властима чине шпијунске услуге на босанској територији и бави сe кријумчарењем.
  1. ПОДГОРА. Протеже се између долине Ћехотине и масива Љубишње.Подручје је насељено муслиманима. Становници су због сталне борбене приправности против Црне Горе ратоборни и склони насиљу. Узели су живог учешћа у Херцеговачком устанку 1882. године и дали су склониште многим незадовољним емигрантима из Босне.
  1. БОБОВО И ОГРАЂЕНИЦА. То је територија на Тари и планини
    Љу бишњи. Становништво је искључиво хришћанско које је у живим везама са Црном Гором сродном по ..пореклу и расположењу”. То се становништво одликује храброшћу и енергијом. Тај је појас земљишта био до 1886. године скоро независан од турске управе и због тога знатно имућан. Планински пашњаци на планини Љубишњи пружају повољне услове за гајење стоке.
    У мемоарима стоји и констатација да индустријске производње нема у целом Пљеваљском санџаку ако се изузме неколико млинова, мала пивара у граду и добро развијена домаћа радиност (ћилими, серџаде, стазице, крпаре, сељачка одећа, рубље, алати од дрвета, итд. – С.С.).

Аграрна производња је ограничена на сточарство због обиља пашњака и надморске висине, а ратарство је заступљено у долини реке Ћехотине.Нема уређеног шумарства. иако су шуме највећим делом државна својина.Јоановић, даље, сматра да је стока на овом подручју здрава и да Монархија греши што онемогућава извоз од времена окупације Босне и Херцеговине. Он предлаже да се успостави „ветеринарско-полицијски надзор” који би спроводио један војни ветеринар из команде окупационих трупа у Пљевљима.

Забележио је да у ратарској производњи углавном доминирају дрвено рало и срп. Наводи да су „неки интелигентни велепоседници из Пљеваља 1900.године покушали да први пут употребе гвоздене плугове”.То је наишло не веома живо интересовање и ..одзив” код имућнијих земљорадника. Симон Јоановић види у томе интерес аустроугарске индустрије и трговине,па каже да би то могло њиховој индустрији обезбедити веће тржиште и за друге пољопривредне алатке, па и машине. Он у вези са аграром закључује да из ових крајева не треба само да се извлачи корист, већ и да се становништву’ пружи учешће у тој користи. То његово запажање је било веома прагматично.
У својим мемоарима Јоановић пише да су занатске и трговачке радње
бројне. Он посебно истиче штављење и квалитет кожа и тврди да се
најквалитетнија обућа у Новопазарском санџаку прави у граду Пљевљима.
Јоановић посебно апострофира успех пљеваљске трговине после
изградње колског пута из Босне од Метаљке до Пљеваља у дужини од 40 km. Тај пут је нешто касније продужен до Пријепоља. Он даље пише да је Пљеваљски санџак тим путем повезан са Сарајевом и средњом Европом али истиче да је тај пут и за трговину Монархије изузетно важан, јер се сада успешније неутралише утицај Солуна у којем „доминирају Немци и Талијани са својим производима”. У тај контекст Јоановић ставља и значај изградње Новопазарске (Санџачке) железнице као „приоритет трговинско-политичких интереса Аустро-Угарскс”.

Занимљиви су и неки бројчани подаци које Јоановић наводи, али према казивањима пљеваљских трговаца, јер, како он пише, „званичне статистике није било”. Наводимо дословно те податке онако како их је он у мемоарима записао. „Укупан увоз Пљеваљског санџака износи годишње 70-90 вагона у укупној вредности 80-90.000 турских лира (око 1,000.000 круна-С. С.) од чега на увоз из Аустро-Угарске отпада вредност од округло 60.000 лира, а 30.000 лира на увоз из Солуна. Овде дакле, преовлађује увоз из Монархије и
тек на границама Пљеваљског санџака, у Пријепољу, долази до израза угицај солунског тржишта. Остала подручја Новопазарског санџака, неједнаког капацитета, нарочито Сјеница, која према наводима трговаца годишње сама набавља из Солуна робе за округло 500.000 круна, леже већ v границама продајног подручја тог турског пристаништа (Солуна – С. С.)”.
У Пљеваљски санџак највише су се увозили шећер, кафа, шпиритус и то како он пише, из Трста и Сарајева. Затим се увозе пиринач, уље и сапун, али исклл чиво из Трста. Јоановић даље наводи да се после изградње парног млина у Новом Пазару, све мање увози брашно, изузев оних финих врста из мађарских млинова. Гвожђурија као потковице, ексери, косе, српови увозили су се из Вареша (Босна-С. С.) и Трста, док су се кључеви, окови за прозоре и врата, набављали из Солуна као немачка роба. Од текстилних производа највише су се увозилс памучне тканине и влакна која су се мешала са домаћим влакнима од кудеље. Предност код увоза се давала енглеским концима. Аустроугарске предионице су, према Јоановићу, испоручи-
вале шифоне и материјале заженске хаљине. Стакларски производи, папир за цигарете као и шибице, испоручивале су аустроугарскс фабрике. Исте фабрике испоручивале су боје и гвоздени лим. Папир за цигарете довозио се преко Солуна, а остали производи преко Трста и Сарајева. Из Русије се преко Солуна увозио петролеј или гас за осветљење. На крају овог прегледа трговине Пљеваља и делимично Пљеваљског санџака, Јоановић каже да је Пријепоље још увек окренуто солунском тржишту.
У црквеном погледу црквене општине припадале су Мостарској
дијецези. С обзиром да је Босна и Херцеговина била под аустроугарском окупацијом, настали су многобројни проблеми у комуникацији херцеговачких митрополита и црквених општина у некацашњем Новопазарском санџаку. па тако и у Пљеваљском санџаку који је био основан 1880. године.
Други црквени проблем су биле владике који су били Грци фанариоти.Ти епископи, које је постављао Васељенски патријарх у нашим земљама,били су незаинтересовани за решавање просветних и културних питања као и националне еманципације српског православног народа у тадашњем Пљеваљском и Сјеничком санџаку који су највећим делом покривали територију бившег Новопазарског санџака.
У вези са тим проблемима, између осталог, Симон Јоановић је записао
да су поп Ристо Шиљак и богати трговац Стево Бајић из Пљеваља упутили писмо Васељенском патријарху у Цариграду којим су захтевали да призренски митрополит неодложно преузме православне парохије указама Пљевља и Пријепоље. Овај захтев двојице угледних Пљевљака подржао је и пљеваљски мутесариф Сулејман Хаки-паша, јер је херцеговачки митрополит у Мостару био под веома јаким утицајем аустроугарских власти. Исте или сличне захтеве Васељенском патријарху тада су упутиле и црквене општине из Сјенице, Пријепоља и Нове Вароши.
Васељенски патријарх је 1894. године удовољио тим захтевима, па
су православне парохије са простора Пљеваљског и Сјеничког санџака припојене Призренској митрополији, која је нешто касније названа Рашко-призренска митрополија. Према Јоановићевим мемоарима стање се још није било средило због „страначких распри унутар црквених општина”.
Тако је у Пљевљима дошло до расцепа у црквеној православној општини„између умерене Шећерагићеве странке, пријатељски расположене према Аустро-Угарској и присталица утицајног и имућног Стеве Бајића који су повезани са радикалима у Србији”. Јоановић је забележио и то, да је коначно за призренског митрополита именован Србин Дионисије од кога су много зазирале и турске и аустроугарске власти. Тако су православни Срби успели уз подршку Србије и Русије да реше тај веома важан проблем на сву
жалост Турске и Аустро-Угарске.

САЛИХ СЕЛИМОВИЋ

Copyright © 2019 PV Informer. Sva prava zadržana.