Деценијама су говорили да Пљевља умиру… да у Пљевљима нема будућности… нити живота… да Пљевљаци одлазе… бјеже из своје куће… бјеже без повратка…

Богатији су покуповали куће и станове у Подгорици, Београду или Сарајеву, узели друга држављанства, остајући у Пљевљима на привременом раду…

Остали су само они који нису могли да оду и мали број оних који је могао, али није хтио да оде.

Пљевља су постала синоним за град без наде!

АЛИ…

Пљевља су деценијама сурово експлоатисана. Пљеваљска богатства су одлазила у неповрат, а град је замирао у смогу, прашини и магли. Уништено је на десетине предузећа, опустјела су пљеваљска села, зарасле њиве и ливаде…

Пљевља су остарала и почело је одбројавање када ће постати мртав град…

АЛИ…

Живот у Пљевљима је деценијама замирао. Нестало је дјечијег жагора, комшијских разговора… Водице и Корзо су опустјели… најбројнији скупови постале су сахране…

У Пљевљаке се уселио страх и сумња… многи су се почели бојати и сопствене сјенке… са свих страна су нам понављали да смо у безнадежној ситуацији…

Све чешће се говорило да је на Пљевља неко бацио проклетство…

АЛИ…

Десило се!!!

Никада више ништа неће бити као што је било… Достојанствено како то приличи господи, Пљевљаци су се пробудили и рекли себи и свијету да су слободни људи… да умију да проговоре и да знају шта говоре… да знају какву и колику светињу бране и да знају да бранећи ту светињу бране себе и своја Пљевља… Пљевља свих Пљевљака, Пљевља дивних мирних људи који знају као нико да ћуте и трпе, али кад проговоре до неба се чује!

И ЕВО!!!

ПЉЕВЉА ВАСКРСНУШЕ ОКО БОЖИЋА!
ВАИСТИНУ!!!