Најчитанија књига, написана на српском језику, у 21.вијеку је Семпер идем Ђорђа Лебовића. Ради се о аутобиографској књизи,сјећањима дјечака рођеног у Краљевини Југославији, уочи Другог свјетског рата. Кад дјечак пита баку шта значи натпис Семпер идем, изнад портала евангелистичке цркве у Сомбору, она му каже: „ Увијек исто“. „ А шта је увијек исто“. „ Зло је увијек исто“, одговара бака. А његова тетка, кад је усташе у Загребу поведу на стријељање пркосно им каже: „ Мораћете ме два пута стријељати, једном као Јеврејку, а други пут као Српкињу“.
Историчар Салих Селимовић на свом последњем гостовању у Пљевљима, каже да се на Балкану ништа није промијенило у последњих двјеста година. Као и у прошлости на снази је принцип, завади па владај. Уочи разбијања Југославије све је било испланирано: ко ће бити добри, а ко лоши момци, ко бранитељи, а ко агресори и злочинци.
Постоји један неопростиви гријех, готово усуд, ко год створи српску државу, мора да је плати главом. Тако је било у случају Вожда Карађорђа, који „ диже народ и варварске ланце сруши“. Његош, који је одредио духовну вертикалу Црне Горе, дочекао је седам сахрана, као нико и никад прије у Црној Гори. Данас Црна Гора формално слави Његошеве дане, али је духовна вертикала сведена на „Сан Вука Мандушића.“ Такав је случај и са Ратком Младићем,чији је главни гријех стварање Републике Српске,односно „шумске“, како је и данас називају у Сарајеву. Јер она није била планирана на почетку разбијања Југославије.
Приликом сусрета са америчким генералом Веслијем Кларком,на питање: „који му је ово рат по реду?“, Кларк је одговорио: „ Четрнаести“. На то му Младић каже: „Четрнаести на туђој земљи,а мени је први на мојој земљи“. Тако је још једном потврђено „чија сила, онога и правда“. А све је почело као сан. „Браћо срцу нашем најмилија. Неумрли витезови српски… Добро дошли непобједиви соколови наши! Добро дошли ослободитељи наши, дико наша, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час кад вас видјесмо… Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени и опустјели домови ваши, који се у црно завише, да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас обасјава… Заједно са вама кличемо ономе, који Вас је припремио за побједе, врховном вођи вашем, унуку великог Вожда, краљу вашем и нашем. Да живи Краљ Петар! Да живи српска војска!
Овако је др Јосип Смодлака, пред око 20 000 Сплићана 20.новембра 1918. дочекао српску војску. „ Мало било, дуго не би“ у Марсељу су убили краља Александара Ујединитеља. А 1941.године је у Загребу с цвијећем и аплаузима дочекана њемачка војска. Потом је почео најстрашнији погром српског народа у Независној држави Хрватској. Само у Јасеновцу је звјерски убијено 700 000 жена, дјеце и цивила. Једини преживјели након покоља у Глинској цркви, звао се Љубан Једнак, доживео је Олују у августу 1995.године и етничко чишћење више од 250 000 Срба.
Како је све ово било могуће? Једноставно. Титу није ни на крај памети била намјера да прогласи геноцид над српским народом у НДХ. Умјесто тога забетонирао је јаме и прогласио „братство и јединство“. Злочинци су остали некажњени и зло се поновило. Семпер идем. Ко је могао вјеровати да ћемо након седамдесет година, из Сплита, у директном ТВ преносу гледати дављење војника ЈНА у куполи тенка. Случајно није био Србин, звао се Светланче Наков из Македоније.
А онда је кренула реализација припремљеног сценарија. За разбијање Југославије оптужени су Слободан Милошевић и српски народ, који је једини имао разлога да брани Југославију, јер је живио у свим републикама, изузев Словеније. Али „ако лаже коза, не лаже рог.“ „Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али ми смо оцијенили да само ратом можемо изборити независност Хрватске“ ( Фрањо Туђман на масовном збору ХДЗ-а на Јелачића плацу у Загребу 29.маја 1992.године). У том рату „Срби су имали лоше подијељене карте, а међународна заједница је била ту да им помогне, знајући да имају лоше подијељене карте“ рекла је Сузан Мануел, званична портпаролка УНПРОФОР-а, после операције Олуја у августу 1995.године. „ То је ужасна трагедија великих размјера. Не само трагедија за Србе, него и за Уједињене нације. Наш посао је био да одржимо мир, а нисмо у томе успјели. Никада, па ни сада не успијевам да разумијем како је то могло да се догоди“. Наш народ је давно рекао, Латини су старе варалице.
Исто се поновило и у Босни и Херцеговини. Алија Изетбеговић је између мира и независности изабрао независност, иако му је нуђено да буде први предсједник скраћене Југославије, коју би чиниле: Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија. Чак је, по наговору америчког амбасадора Ворена Цимермана, повукао потпис са Лисабонског споразума 1992.године, који је предвиђао мирну етничку децентрализацију БиХ на националне кантоне.
Резолуцијом Савјета безбједности УН у априлу 1993. Сребреница је проглашена заштићеном и демилитаризованом зоном. Упркос томе у граду је остала 28. дивизија Армије БиХ на челу са Насером Орићем, која је починила небројене злочине и невиђена зверства у Подрињу. И готово по правилу су то чинили на велике православне празнике. А давно је речено да „ зло добра донијети неће“. Зличин у Сребреници је извршен без наређења генерала Младића, а ко је све ту упетљао прсте и злоупотребио жељу за освјетом, оних који су изгубили најмилије, у рату који им је намјетнут; једног дана ће се сазнати макар да проговори свирала од зове и каже у кога су „ козије уши.“ Нема сунње да је Клинтону био потребан повод и оправдање за НАТО бомбардовање Републике Српске. Разумије се сценаристи су на вријеме склонили Насера Орића и његове најближе сараднике, а цијену су платили и многи недужни.
На крају гријех би био не цитирати шта је Ричард Холбрук рекао о Ратку Младићу. „То је човјек који је разумио зашто се водио овај рат. Човјек ког нисмо успјели да изблефирамо, он је сваки наш блеф прочитао, тачно је знао шта можемо, а шта не можемо. То је човјек кога нисмо успјели да купимо. Човек кога нисмо успели да уплашимо и нисмо успјели да убијемо. Таквог противника морате да поштујете.“ Оно што је још важније Холбрук је признао да није био никакав миротворац, већ противник српског народа. И све док балкански народи не схвате да су једни другима најближи и најпречи, биће монета за поткусуривање. Узалуд од старих душмана правимо нове пријатеље. Ко неће брата за брата, он ће туђина за господара.