Čija je glad štrajkača glađu?

    2 mjeseca pre 462 pregleda Izvor: kombinat.me

Već petnaesti dan Jasminka Milošević, profesorka filozofije iz gimnazije Slobodan Škerović, štrajkuje glađu. To je činjenica. Naša činjenica i slika naše realnosti. Kamen koji bi trebalo da žulja. Ali koga briga. Možemo svi izuti tu problematičnu cipelu. Uostalom, čija je glad štrajkača glađu? 

Profesorka štrajkuje glađu. Ministarstvo ćuti, vlada ćuti, gimnazija ćuti, mediji se po malo ogrebu o temu, organizacije koriste istu za neke svoje ciljeve… mi ćutimo. Šta da se radi, glad kao i svaka druga – malo za žute strane, malo za manipulisanje, malo sa sramljenje. Međutim, sram i stid se nekako ne zadržavaju na našim debelim obrazima.  

U pregledu društvenih mreža, komentara na medijima, razgovoru sa prijateljima jasno je da su stavovi u vezi sa profesorkom Milošević različiti. Uglavnom se dovode u pitanje razlozi kako je došlo do ovakve situacije, te ko je kriv, te je li ona sama odgovrna itd… 

Mi volimo da sudimo o tome da li njen slučaj samo njen slučaj, da li je interpretacija problema ,,validna“. Na kraju, da li su razlozi za štrajk glađu valjani ili ne. A od koga razlozi za štrajk glađu dobijaju potvrdu da su validni? Od komentatora na portalima? Od onog koji zna onog koji zna njenog člana porodice? Od ministra Prosvjete, ne daj bože premijera Vlade?

Dok se bilo ko od nas – društvo koje sebe smatra delom civilizacije – osvrne oko sebe, okrene na ovaj slučaj i eventualno reaguje, iz peščanika savesti i svesti nam se upisuju na odgovornost sati i dani nečijeg štrajka glađu. Čin revolta i dubokog oduzimanja legitimiteta sistemu koji upravlja našim životima – kost i koža.

Taj štrajk glađu, ta glad pobune je manifestacija realnog stanja u zemlji. A profesorka Milošević štrajkuje zbog sistema, ne zbog ove ili one partikularne nepravde. Ona štrajkuje zbog onog što svi znamo i vidimo ali ne reagujemo.

Zato, bilo bi fer, kad se svako jutro probudimo, da se setimo da se u ovoj zemlji gladuje, da će se gladovati; a da neki štrajkuju glađu zbog stanja stvari u kojem smo svi saučesnici.  

Možda profesorka treba da bude iz Amerike, da bismo reagovali, ili Francuske, jer tamo su vladavine diktature i policije neodgovorne, a ljudi heroji.

Možda treba da umre prvo, ali eto ona je iz Bara, i to tek profesorka i to tek folozofije.

Štrajk glađu i demokratija

Ah, da Crna Gora, nije demokratija. Iako po riječima Vlade, lider regiona, rame uz rame sa najrazvijenijim zemljama – Fridom Haus nam je vrlo jasno poslao poruku da smo napustili ,,demokratsku elitu”. Podsjetimo da su nam i iz PISA-e poslali ekspresno pismo o upitnoj pismenosti naše djece. Pa valjda to ide zajedno. Neznanje i nesloboda. 

Potvrda na ocjenu Fridom Hausa, nam stiže i u praksi. Pored uzurpiranih institucija tamo nekim privatnim obezbeđenjima, brutalnim mučenjima u režiji policijskih inspektora; parlamentarnih izbora u doba Covid-a… danas imamo i poslednji čin udara na ljudsko dostojanstvo – zaboravljenu profesorku Milošević. Međutim, njen politički ,,post smrti”  je isto tako poslednji čin odbrane ljudskog dostojanstva od nehumanog sistema.

Štrajk glađu je poslednji argument tamo gde je pravna pustoš, gde nema sistema; gde je građanin samo matični broj. 

Kad me sistem dovede do stanja koje je ponižavajuće više nego li fizička smrt. Kad šaljem poruku da život u takvoj državi nije više nešto što treba braniti. Štrajk glađu najčešće baziran na principu nenasilja stradanja kao nužnog izbora treba da usmeri pažnju na one koji čine nepravdu; one koji dovode da je biti dio takvog društva jednako smti.

Ne uzimanje hrane je na koncu optužnica podignuta protiv stanja stvari koje u(ne)ređuje država. Politički problemi su sada nešto sasvim lično. Država i sistem su prešli granicu i ušli invazivno u sferu ličnog integriteta, te egzistencijalnog opstanka. Nepravdom, nehumanošću odlučuju o životu i smrti ili primoravaju na izbor: nikakav život vs. kakva god smrt.

Žene i štrajk glađu

Štrajk glađu, u modernoj istoriji, imamo kod Britanskih i Američkih sufražetkinja i borkinja za ženska prava. U Britaniji, početkom XX veka, prva žena koja je započela štrajk glađu bila je Marion Volas Danlop. Na taj čin se odlučila kako bi se izborila za status političkog zatvorenika koji bi joj doneo bolje uslove i time trasirao put borbi za ženska prava. U Americi je druga velika figura bila Alis Pol koja je 1917. godine osuđena na 7 meseci zatvora zbog protestovanja za pravo glas. Odrekla se hrane zbog loših uslova u zatvoru.

U oba slučaja, država je bila iznenađena i saterana u ćošak, pa su prionuli na nasilno hranjenje zatvorenica. Simbolično: nasilno hranjenje nije moglo da ,,spasi“ život. Država je mnoge ubijala i na taj način. Kad ih ,,hrani”.

Ove velike i važne borbe opisane su i u filmovima „Anđeli gvozdenih vilica“ i „Sufražetkinje“.

Iz istorijskog preseka vidimo da je štrajk glađu kao politička borba ultimativan: borba na život i smrt, gde često oba ishoda mogu biti pobeda. Često Pirova pobeda, ali istorijska. 

Post smrti – slika XXI veka

Pobeda principa i ubistvo na savest države je vrlo sveže u sećanju i dolazi nam iz prolećnih dešavanja u Turskoj. U aprilu i maju ove godine u postu smrti preminuli su pevačica i  basista grupe Yorum Helin Bolek (28) i Ibrahim Gokček (41).

Progon članova grupe Yorum, kao eksplicitno socijalističke,  intezivirao se nakon navodnog državnog puča u Turskoj, u leto 2016. Godine. Njihov štrajk je bio odgovor na višegodišnju kriminalizaciju sistema, autokratske tendencije jednog čoveka na vlasti i sve učestalije progone članova grupe i zabrane nastupanja.

Helin je preminula posle 288 dana štrajka glađu. Ibrahim je dočekao da vidi uspeh njihove borbe. Nakon što je turska država primorana da prihvati neke od uslova ove muzičke grupe, proglašena je politička pobeda i Ibrahim je suspendovao štrajk glađu. Međutim, usled iscrpljenosti, njegovo telo nije izdržalo.

Iako su na kraju izvojevali pobedu, za njih je bilo kasno. To je bila pobeda za one koji su ostali. I za nas. Ali šta će nama pobede. Jer mi ne znamo ni šta nam je cilj, ni šta je integritet i sloboda. A svakako smo gladni.  

Na kraju, bez ikakve političke konotacije, mnogo je sablasna situacija da u XXI veku vlast dozvoli da neko štrajkuje glađu. A tek da umre. S druge strane, za divljenje je  da se neko reši da dâ život za princip, a da upravo ne podlegne onom tipičnom maniru komfora ,,ma nema veze”. Ultimativan čin samopoštovanja.

Profesorka Milošević nije prešla preko brda nepravilnosti u našem društvu. Ona ne štrajkuje glađu zbog ove ili one prevare, zbog tog famoznog kredita ili šta već. Ona štrajkuje zbog jedne kontinuirane neispravnosti ovog društva, bizarnosti države i sistema. Zbog borbe koja nije samo njena već svih nas.

Pišu: Aleksandar Novović, Kristina Žugić

Najnovije vijesti

Najčitanije

Jesu li Pljevlja žrtvovan grad?

27.03.2020 6600 pregleda